„Što smo originalni, do mojega”, rekao je rezignirani Uroš Đurić u ulozi Anđela.
„Uuu, što smo ambiciozni. Ovo je drugi deo, a oni, po pravilu, služe za zgrtanje love i koriste bajate fore”, odgovorio je sarkastično Srđan Todorović, tumačeći Đavola.
U većini slučajeva, obojica su u pravu: drugi delovi su retko kad dostojni prvih, jer su pravi pokazatelji suvog kapitalizma. Ipak, ponekad u mraku bioskopskih sala osvane i nastavak dostojan prvog dela, tog neuhvatljivog ideala kome stremi. „Mumija 2” definitivno je jedan od slučajeva u koje gledaoci nisu bili razočarani, jer su dobili ono po šta su došli: akcija, avantura, horor, humor i romantični trenuci su skladno zaokruženi u celinu zvanu „Povratak mumije”. Režiser je opet Stefen Somers, producenti Šon Daniel i Džejms Džaks, a muziku je komponovao Alan Silvestri.
Priča prati O’Konelove, dakle, Evelin, Rika i njihovog sina Aleksa, koji žive u Londonu. Nakon puta u Egipat, porodica pronalazi Anubisovu narukvicu koju znatiželjni Aleks stavlja na ruku. Ubrzo potom, u dom O’Konelovih provaljuju sluge kulta koji bi da Imhotepa povrate u život. Predvođeni Milom Nais, fizičkom reinkarnacijom Ank-su Namun, kult kidnapuje Evelin, a Rik, Aleks, Džonatan i Ardet Bejem su im za petama. Otkriće se mnoge tajne i postaviti ono drevno, večno pitanje: verujete li u sudbinu?
Kao i svi filmovi i ovaj prate razne zanimljivosti: Dvejn Rok Džonson se, nenaviknut na kulinarske specijalitete Maroka, otrovao hranom toliko gadno da je izgubio 5 kilograma tokom snimanja. Uloga Matajasa, kralja škorpiona, za koju je morao da nauči staroegipatski, lansirala ga je među najplaćenije i najpoznatije glumce Holivuda. Kako mu je to bila prva rola u dotadašnjoj karijeri boksera, ne treba mu zameriti glumu.
Brendan Frejzer je zadobio mnoge teške povrede na setu, od kojih su neke poput oštećenih kolena i „pocepanog“ lumbalnog diska trajali godinama, vezujući Frejzera za bolnički krevet. O je obznanio da je kaskaderije radio sâm, te su ga krpili selotejpom, pa je godinama nakon toga plaćao cenu u vidu jakih bolova.
Uloga Evelin je tražila više kaskaderija od Rejčel Vajs, koja nije bila u prilici, jer joj je ugovor to zabranjivao.
Dabldekeri i reklamni panoi korišćeni u scenama snimanim u Londonu su pozajmljeni iz voznog parka Londona specijalno za potrebe filma i istorijski odgovaraju Londonu iz tridesetih godina prošlog veka. Budući da je Britanski muzej bio u rekonstrukciji za vreme snimanja, korišćene su fotografije „University College“. Ekipa je dobila dozvolu da se čuveni Londonski most zatvori za potrebe snimanja, ali ih je zamalo priveo Skotland Jard nakon stvaranja gungule u saobraćaju.
Kad govorimo o posvećenosti, Džonson i Frejzer nisu jedini koji su se „napatili“, mada je Arnold Voslo imao najmanje težak zadatak: zbog uloge Imhotepa je morao da brije celo telo dvaput dnevno.
Džonson je istovremeno dobio nagrade za najgoreg sporednog glumca i najboljeg zlikovca, Rejčel Vajs za najbolju britansku glumicu, a Frejzer za najboljeg akcionog i najomiljenijeg glumca.
Iako je dobio mešane kritike i blag odziv publike, „Povratak mumije“ je inkasirao 435 miliona dolara, prevazišavši „Priču o igračkama 2“.
Kritičari su, neimpresionirani, govorili da film nema mnogo šta da ponudi osim „prazne, lagane zabave“, ali su mnogi gledaoci dali ocenu A na skali od A do F (5 do 1). „Povratak mumije“ možda jeste „lagana zabava“ ali što da ne? Zašto ne uživati u kakofoniji kompjuterski generisanih efekata (prema mišljenju raznih, jedni od najgorih postojećih) i apsurdnoj mešavini istorije i fantastike? Kao ni prvi deo, ni „Povratak mumije“ ne shvata sebe ozbiljno, pa zašto bismo i mi? Zašto samo ne uživati, bez skrupula?