„Assassin’s Creed“ je akciona avantura gde preuzimaš ulogu tihog ubice koji sistematično uklanja tiranine Templarskog odreda uz pomoć svog bratstva ubica, ali ako želiš da napraviš javni masakr niko ti ne brani. Šarm ovog serijala nije samo ležao u mestu i vremenu dešavanja, nego i u parkuru, koji je bio prikazan u trejleru prve igrice u serijalu, i u naoružanju koje je asasin koristio, koje je sada dobro poznata skrivena oštrica (the hidden blade).
Uspon serijala:
Trejler prvog dela pod nazivom „Assassin’s Creed“ (2007) bio je, blago rečeno, zadivljujuć. Ubica na vrhu kule posmatra ljude ispod sebe i traži metu. Nakon eliminisanja iste, vidimo malopre pomenut parkur koji je u završenoj igrici izgledao gotovo isto. Kada je igrica konačno izašla novembra 2007. godine, izazvala je blaže razočarenje jer su misije bile iste i glavni lik je bio dosadan. Ono što je izvlačilo igricu bio je parkur, sistem borbe i priča koja je postavila više pitanja nego dala odgovora. Fanovi su zahtevali drugi deo i dve godine kasnije su ga i dobili.
„Assassin’s Creed II“ (2009) se i dan danas smatra najboljim delom u celom serijalu. Popularnost je zaslužila novim likom, poboljšanom i novom mehanikom. Ecio Auditore da Firence (Ezio Auditore da Firenze) je novi protagonista, u priči koja je na početku bila smeštena u Firenci, da bi se posle proširila na Veneciju, a na samom kraju i na Rim. Ecijeva priča je bila fenomenalno napisana i odradjena, a Ecio kao lik je bio slojevit, harizmatičan i, pre svega, zanimljiv. Toliko je bio zanimljiv da je bio glavni lik i naredna dva dela, „Assassin’s Creed Brotherhood“ i „Assassin’s Creed Revelations“.
Cela „Assassin’s Creed Brotherhood“ bila je završena za 9 meseci, što je bilo neverovatno ako uzmemo celokupan kvalitet ove igrice. Priča, likovi, period i mesto dešavanja, mehanike i grafika…… Sve je ovo zajedno činilo „Assassin’s Creed Brotherhood“ dostojnim nslednikom prethodnog dela i „Assassin’s Creed Revelations“ je bio pristojan završetak Ecijeve avanture.
Fanovi su polako počeli da se dosađuju sa tada već standardnom formulom „Assassin’s Creed“ i Ubisoft je to primetio. Morali su malo da promene serijal i da ubace nešto novo u tada 5 godina staru franšizu. „Assassin’s Creed III“ (2012) je itekako bio promena. U trejleru je bila prikazana borba za vreme Američkog rata za nezavisnost i u istinskom „Assassin’s Creed“ stilu, trejler se sastojao od neverovatnih trenutaka koji su ostavlili mnoge ljude bez daha, uključujući i mene. Priča je donekle bila zanimljiva, ali nije bila na nivou koji je dostigla Eciova priča, jer novi lik Konor (Connor) nije bio ništa posebno. Mehanike parkura i borbe su bile unapređene i bile su tečnije, ali Ubisoft je znao da sve to nije bilo dovoljno da igrica postane hit te su zato dodali pomorske bitke. Igrači su po prvi put dobili priliku da upravljaju sopstvenim brodom i da učestvuju u epskim borbama. Mehanike pomorskih borbi nisu bile najbolje, ali to nije previše uticalo na celokupnu zabavu.
„Assassin’s Creed IV: Black Flag“ (2013) je (subjektivno) najbolji deo u celom serijalu jer uzeo sve što je u „Assassin’s Creed III“ ubačeno i usavršio formulu. Pomorske borbe su bile brze, uzbudljive i zabavne, i ispravili su greške koje su bile u prethodnom delu. Priča je bila nepredvidiva, zanimljiva i zabavna. Likovi sami po sebi bili su slojeviti i interesantni, a interakcija između likova je bila van konkurencije.
Pad serijala:
Ubisoft je bio na vrhuncu gejming industrije, praktično je uništavao konkurenciju i bio je svestan toga. Ali, to je verovatno bilo uzrok njihovom razočaravajućem radu u sledećem delu. Ubisoft je najavio dve asasins igrice koje bi bile dostupne ne samo u istoj godini i mesecu, nego i u istom danu. To je izazvalo manju pometnju kod fanova, jer koliko god Ubisoft bio velika kompanija, za ovako veće projekte potrebno je vremena. To vreme mogli su sebi da priušte, ali iz nekog razloga, nisu ga želeli.
Novembra 11. 2014. godine izašle su dve igrice: „Assassin’s Creed: Unity“ i „Assassin’s Creed: Rogue“. Dok je Ubisoftov marketing predstavio Unity kao veću i bolju igricu, „Assassin’s Creed: Rogue“ je iznenadila fanove. Koncept igrice, gde igraš kao ubica koji je postao templar, tako je dobro izveden i ubačen u celokupnu priču i svet „Assassin’s Creed“ serijala da je to prosto neverovatno. Međutim, koliko god je „Assassin’s Creed: Rogue“ bio zanimljiv, toliko „Assassin’s Creed: Unity“ nije bio. Pored toga što su svoja sredstva prepolovili tako što su radili na dva projekta, napravili su veliku grešku što su posvetili pažnju onlajn komponentama i multiplejer mehanikama (koje su takođe ispaštale). Zbog toga se vidi manjak kvaliteta u priči i likovima, da ne pominjem neverovatne greške u dizajnu igrice (gličovi, bagovi, greške u kretanju).
Mnogi su mislili da je tada već 7 godina starom serijalu došao kraj. Igrica je prošla kroz nekoliko faza i prošla kroz najbitnija i najzabavnija doba kroz istoriju. Ali Ubisoft je i dalje velika kompanija čiji je cilj da zaradi novac. Zato su objavili da su radili na „Assassin’s Creed: Syndicate“ (2015), čija je radnja bila smeštena u Londonu za vreme industriske revolucije. Ubisoft je izbacio nekoliko trejlera koji prikazuju nove i ambiciozne mehanike, neobične za ovu igricu. Kada su fanovi dobili priliku da igraju igricu, nisu imali osećaj kao da igraju nešto iz ovog serijala. Igrica je bila zabavna, inovativna i harizmatična, ali elementi koji su činili Assassin’s igricu bili su prisutni u jako malim delovima.
Igrica se nije prodavala kao što se Ubisoft nadao i verovatno su zbog toga odlučili da naprave pauzu od godinu dana u godišnjem rasporedu. Fanovi su podržali tu odluku jer su želeli da vide vaskrsenje ovog serijala.
Moguće iskupljenje:
Nakon pauze od godinu dana, fanovi su bili spremni da vide šta su umovi Ubisofta osmislili. Postali su oduševljeni kada su videli „Assassin’s Creed: Origins“ (2017). Kada sam lično video prvi trejler, setio sam se dana „Assassin’s Creed III“. Isti adrenalin koji je prolazio kroz mene pre 7 godina, prošao je kada sam odgledao taj trejler. Kada je igrica izašla, to nije bila igrica „Assassin’s Creed“ serijala. Možda je nosila ime serijala ali suštinski nije bila. Nije više bila akciona avantura sa jednostavnim ali zabanim mehanikama. Postala je RPG igrica sa očiglednim uticajem „Witcher“ serijala i izbacili su realizam da bi naglasili mitologiju. Nije to loša stvar. Upravo suprotno. Igrica je pronalazila novi stil, što je morala da radi jer više nisu bili na vrhu lanca ishrane. Igrica je bila prosečnog kvaliteta, priča je bila providna, likovi su bili slabo napisani i mehanike su, iako dobre, već viđene.
Nekim fanovima nije odgovarala ovako nagla promena, što jeste bilo očekivano, ali isto tako su dobili veliki broj novih igrača. Ubisoft je hteo da profitira na toj novoj bazi. Kako to? Tako što napravi još jedan RPG sa više RPG elemenata. Tako je nastao „Assassin’s Creed: Odyssey“ (2018).
„Assassin’s Creed: Odyssey“ je usavršio formulu koju je pokrenuo Origins, samo što je imao jednu veliku promenu koju niko nije očekivao da će ovaj serijal da preuzme – odabir dijaloga i različiti krajevi priče. Postao sam zavisan od nove formule. Priča je zanimljiva, slojevita, kompleksna i tvoje odluke stvarno utiču na ishod celokupne priče – a posledice nisu male.
Zaključak:
„Assassin’s Creed“ je serijal koji je meni lično jako drag i koji mi je pokazao kako igrica može da ispriča priču. Probudila je moju želju da znam više o istoriji i o velikim dogadjajima koji su oblikovali današnju civilizaciju, i mogu da tvrdim da nisam jedini slučaj. Igrica je kroz svoj životni vek od jedanaest godina prošla kroz nekoliko promena koje su bile neophodne da serijal preživi, i nastaviće da se menja i razvija zajedno sa ljudima koji je igraju, a tako i sa ljudima koji je prave. Što pre prihvatimo tu činjenicu, to pre ćemo moći da se zabavljamo, što i jeste glavna svrha svake igrica.