Ruska fantastična književnost u nekim segmentima stoji daleko ispred svih ostalih, ne samo zbog jakog umetničkog elementa, koji uglavnom nedostaje dobu masovne produkcije već i zbog poruke, koja se šalje ispod gvozdenih zavesa. Represija ovde jeste gorivo na koje ide ceo jedan NF pokret. Ruski distopisti, počev od Zamjatina pa nadalje, svoje univerzume su uglavnom stvarali po uzoru na totalitarističke režime, kojima su bili izloženi. Da li je režim diktatorski jer ne voli pisce, kao što vlast i crkva nisu volele Sorokina ili je ovde u pitanju antiruska propaganda, ostaje vam da vidite. On nije prijatan, nije uglađen, više je šamar u lice današnjici, ne samo Rusije, već i svih zemalja sa vrlo oštrom i zatvorenom političkom klimom.
Kao kritika društva, ova sarkastična distopija ume da na mah bude duhovita, ali je više stravična. Proročko u njoj nije daleko od realnog stanja stvari, što se i vidi u likovima, koje prepoznajemo. Izazvavši navalu polemika svojim vulgarno naivnim opisima seksa, on je uskomešao rusko društvo. Međutim, ono što je više zagreblo suštinu je njegova sklonost da predvidi budućnost takvih režima. Prepoznati takvu opasnost znači probuditi građanski duh.
„Šećerni Kremlj” je paradigma koja vrlo britko oslikava sve ono iza čega on stoji i u „Tridesetoj Marininoj ljubavi”, i u „Danu opričnika”. Njegov opskurni stil začinjen erotikom naglašava svu besmislenost života bez slobode. Erotika kao vid hedonizma ovde je bekstvo od slobode, uljuljkivanje u preporučenu matricu, izvan koje je nesigurnost i panični strah. Dve ljudske gladi su one iza kojih se krije poenta koju ovo delo nosi – glad za seksom i glad za hranom. Hedone je ovde i obećanje i pretnja. Ono čuva šećernu kulu da se ne rasprsne od nestrpljivih prstiju i halapljivih usta.
„Šećerni Kremlj” gordo se uzdiže iz „Dana opričnika”, dajući mu logični epilog u vidu više međusobno povezanih priča. Od ekstremne erotizovanosti do opipljive igre sa našim čulom ukusa on brilijantno slika rusku svakodnevicu u prenaglašenom svetu. Životni standard u tehnološki naprednom okruženju prikazan je kroz sklonost Rusa da, na primer, začine pivo slatkim. Jasno se vidi društvena pripadnost i različitost u kvazikomunističkom uređenju i potreba različitih društvenih grupa da se na neki način razlikuju. Stepen potčinjenosti vidi se i u tome što piju pivo umesto votke. Da parafraziram Jerofejeva – Votka je ruska duša. Šta je bilo ranije, Rusija ili votka, pitanje je na koje odgovora nema.
Slomiti volju naroda znači oduzeti mu dušu.
U sceni razgovora između Matveja i Ška Ivanova ogleda se vlast i njeni mehanizmi tlačenja kroz proces šibanja zadnjice kroz više generacija. Na duhovit i satiričan način Sorokin govori o tome da je zadovoljstvo slamanja ljudskog duha opalo jer su i ta dupeta, koje su nekad bila na diku i ponos postala dupeta poslušnika i slabića, te da nema više dostojnih dupeta, braćo moja. Sistem je i njih slomio.
Šta je „Šećerni Kremlj”? Sem simbola, kojim Veliki Gospodar vlada, on je i čvrsta esencija na koju se povezuju mlade buduće generacije puzavica. Puzavice su ovde deca, koja za svaki Božić željno iščekuju krnjatak tog sna. Ruski san, za razliku od američkog, san je da se ne bude gladan, da se uhlebi i životari.
Ovim delom, kao i svim ostalim pre njega Sorokin je ustao u odbranu slobode misli, jer svako društvo je na korak od ovakve distopije čim je kolektivni um uhvaćen u grč preživljavanja. Filozofski aspekt ovakvih zbirki daje nadu da ćemo jednog dana distopiju tretirati kao primer, a ne kao proročko znamenje.
Ono što bih svakako želela da istaknem je da je Sorokin svojim opusom podstakao čitavu jednu gardu mlađih pisaca i mislilaca nove generacije. Na tekovinama Zamjatina i „Bit” (Beat) autora stvoren je književni pravac otporan na ustajalu književnu i političku praksu, aktuelan, a opet dovoljno kvalitetan da ima predispoziciju da traje i evoluira. Iza tog pravca stoji ne samo izuzetno kvalitetan NF već i ideje bioetike, čime se ovakva književnost stavlja i u sferu društvene angažovanosti i filozofije.