Balkan je odvajkada stecište svakakvih užasa, a ni novija istorija ne govori da postoji tendencija da se to promeni. Budući da je večito raskrsnica puteva i meta vazda većih i jačih neprijatelja, balkanski narodi su se duhovno kodirali na ratovanje, stradanje i trpljenje kada su i najveće patnje u pitanju. Bogata folklorna istorija, naročito iz prethrišćanskog perioda, pa i nakon toga, je samo još jedan od dodataka paklenoj smesi koja se krčka u čuvenom Buretu baruta, a sve to zajedno čini enormno bogat rudnik svakojakih žanrovskih momenata. Ne postoji umetnost, angažovana ili samodovoljna, koja ne bi mogla da pronađe inspiraciju u toj infernalnoj furuni.
U tom smislu, umetnički potencijal Balkana je ogroman, budući da se kolektivni rezervoar arhetipova svojom bogatom sadržinom sam po sebi nameće kao izvor svakojakog nadahnuća artističkih umova. Trenutno nas interesuje proza, pa ćemo se time pozabaviti. Pre svega, radi se o potencijalu žanrovske proze, naročito folklorne fantastike i horora. Da bi se silni prepričani i doživljeni, pretpostavljeni i stvarni, mitološko-folklorni i realni užasi nekako ukalupili u mašinu za stvaranje umetničkog dela i postali kanalom kreativnog izražaja, mora postojati nekakva sistematizacija, ili makar jasna namera autora da se njima pozabavi.
Nešto što takođe vidim kao veliki problem je prisutnost, transparentnost žanra u prozi, jer su se mnogi tek ovlaš dotakli autohtone strave, tako da se do pred kraj dvadesetog veka (okvirno, horor literatura, zasebna od mejnstrim književnosti se na našim prostorima pojavljuje negde osamdesetih prošlog veka) horor u našoj književnosti veoma stidljivo nazirao, ako ga je uopšte i bilo na zvaničnom repertoaru. Večito skrajnut zbog predominantnog prisustva realistične književnosti, morao je da čeka neka druga vremena i autore koji nisu bili lišeni stega strogo akademskih aršina i usmerenja. Promenom političke situacije je nadzor zvaničnih institucija popustio (kao i sve u državi), pa je stoga otvoren prostor andergraund autorima da se oslobode u kreativnom smislu i krenu putem žanrovske literature, tako da se može reći da je žanr profitirao u tom periodu.
Naravno, ekspanziji horora su svakako kumovali i ratovi devedesetih, krvavi raspad države, sankcije, beda i nemaština. S jedne strane, u prvi plan je izbila (ponovo) realistična literatura, ovoga puta veoma politički angažovana i romantizovana, dok su, s druge strane, sapunice, jeftine priče za izazivanje plitkih emocija i svakojaki šund i palp bili namenjeni onima koji su eskapizam tražili u „lakoj“ literaturi. U podzemlju svega toga, krčkao se horor i lagano se promaljao, zalivan užasima i strahovima indukovanim patnjom stanovništva. Ti užasi su imali kumulativno dejstvo na žanr, a posledice te akumulacije strave se vide baš u ovo vreme – horor je nikad življi.
Svestan sam da na ovom mestu donekle dugujem i prikaz razvojnog puta srpskog literarnog horora u smislu nabrajanja važnijih momenata i autora, ali to ću morati da ostavim za neku obimniju studiju, kako bih se vratio prikazu dela Milana Kovačevića. Moja poenta je da se danas, kada imamo prilično haotičnu situaciju na literarnoj sceni, horor neverovatno dobro snalazi i probija. Baš kao i teme kojima se bavi, njemu odgovaraju haos, odsustvo jasne cenzure i akademskih standarda, jer, nažalost, akademske institucije na fantastičnu i žanrovsku književnost nikada nisu blagonaklono gledale. U svakom slučaju, vreme je za ljude na našim prostorima nikad gore, ali za žanr uprav: savršeno, pa stoga možemo uskoro očekivati veliki talas, nalet mladih pisaca u čijim se veštičjim kazanima krčkaju originalne priče srpske i balkanske strave.
***
Pre nekih godinu dana, na srpskoj andergraund sceni se pojavila anarho-pank-metal ekipa ljubitelja ekstrema u muzici i umetnosti, napravivši fanzin Crnoslovlje. Da stvar nije šala, videlo se već u prvom broju, koji je došao u paketu sa odličnom kutijom i gomilom sitnih dodataka koji čine život lepšim (nalepnice, flajeri, CD, majica). Uskoro je izašao drugi broj, a dok pišem ove redove uveliko se krčka i treći, dakle – ekipa ne gubi vreme. U međuvremenu, izdavaštvo se proširilo, a njihovo prvo autorsko izdanje je zbirka Vragovesti. Milan Kovačević, autor i član Crnoslovena je neko ko stoji iza mnogih filmskih i literarnih recenzija, a objavljivan je na portalu AVKF, u regionalnim zbirkama, ali i na engleskom jeziku u nekoliko antologija horor priča. Dakle, radi se o autoru koji je maksimalno posvećen žanru, a broj objavljenih priča na dva jezika dovoljno govori o njegovom kvalitetu.
Uz visok nivo u stilu i pisanju, Kovačević pokriva nekoliko veoma aktuelnih tema koje se svakako mogu nazvati hororom i polako se odvajaju kao podžanrovski momenat na široj sceni. Pored paranormalnog i egzistencijalnog horora, autor se bavi i tzv. korporativnim užasom, koji zaslužuje posebno mesto u horor prozi. Naime, ekspanzijom najbrutalnijih oblika kapitalizma, naročito na njegovoj periferiji (a, Srbija svakako tu spada), najgore noćne more radničke klase su se obistinile i prelile u realnost koja je crna da crnja ne može biti. Ono što korporacije predstavljaju modernom čoveku je umnogostručen momenat svih monstruma prošlosti zajedno, samo što su ovi užasi novije generacije građeni od čvrstog čelika i betona, nije ih moguće ubiti običnim glogovim kolcem, a njima upravljaju neki drugi monstrumi za koje su paranormalne anđame poput anđela blago zaprljanih krila. Momenat korporativnog užasa imamo u pričama Deratizacija pacovskog konglomerata, Kontrola kvaliteta i delimično u Jestivost duše. U njima se autor bavi slomom čoveka koji je zamenjiv šraf u mašineriji koja je mašina za mlevenje mesa (u Kontroli kvaliteta i bukvalno) i kao takav, svestan je svoje bezizlazne situacije. Iz spoznaje egzistencijalnog užasa, generisanog korporativnim užasom, takav pojedinac neminovno postaje, ili još jednom žrtvom sistema, ili još jednim monstrumom društva. Ugroženi socijalni odnosi i srozana skala vrednosti prate Kovačevićevu naraciju u svim pričama, tako da se momenat crnila vrednosti, zatamnjenja ljudskosti i morala provlači kao vezivno tkivo svih, naizgled – različitih, priča.
Drugi žanrovski momenat koji je inspirisao autora jeste ratno beznađe i krah svih ljudskih kvaliteta, crni kal egzistencije, direktno iz bunara u kojem se ljigave najveće niskosti i antihumane nastranosti. U priči Plodovi crnog semena, pomenuti motiv je kompoziciono, stilski i detaljistički doveden do veoma visokog nivoa umetničke ekspresije. Za ovu priču se može reći da ide najdublje u ponore ljudskosti, do granice sa antipodom humanosti, prelazi tu granicu i, pomalo na način crne karikature, predstavlja užase u vidu antropomorfne tamne materije kao jedne od manifestacija svekolike propasti čovečanstva koje je bez morala osuđeno na zversku prirodu. Pesimizam nije samo motiv ove priče, on je podrazumevani gradivni element, a studija onostranog zla koje se kroz ljude manifestuje u jeku ratnih užasa (i kroz posledice koje se ne mogu izbeći ni u generacijskom sledu, nakon počinjenih zala). Osim čiste spoznaje nepatvorenog užasa, autor ne nudi nikakvo rešenje, niti izlaz, samo susret sa onostranim ludilom koje ne mari za posledice. Ova priča se izdvaja od drugih po mnogo čemu, a naročito po jasnom autorskom pečatu. Naime, transparentno se razaznaje skica Kovačevićevog budućeg univerzuma, koji će se graditi iz užasa opisanih u Plodovima. U tom smislu, treba je shvatiti kao embrion za razvoj sasvim originalnog pristupa, a da ne grešim, govori u prilog i činjenica da se istim motivom već bavio na jednom drugom mestu, u priči Crne reke, objavljenoj u regionalnoj zbirci Besan 4.
Dark Fantasy momenat se može naći u tehnički najdoteranijoj, Šapat suvih usana. Ovo je priča koja je doživela mnoge inkarnacije i verzije, a objavljena je i na engleskom jeziku, u jednoj horor antologiji. Sumorna noar atmosfera nam oslikava um brutalnog serijskog ubice, koji pred sebe postavlja jednu od osnovnih egzistencijalnih dilema. Naime, kroz problem identiteta, protagonista će pokušati da odgovori na pitanje o svom nagonu za ubijanje po kome je poznat široj javnost. Pisana iz prvog lica, predstavlja dubinsku studiju uma zločinca i nekih zamki na koje ni takozvani monstrumi nisu imuni. Na taj način, autor je na tragu ljudskosti, zapravo istražuje mogućnost njenog prisustva i modusa postojanja u umu serijskog ubice, uzimajući u obzir i momenat moralnog cenzora. Na ovaj način se čitalac dovodi u situaciju da se, nakon blagog klifhengera sa kojim nas autor ostavlja na kraju, zapita i o mračim predelima sopstvenog uma.
Dan svinje je priča koja otvara zbirku. U pitanju je psihološki horor sa etno motivima i predstavlja studiju jednog od oblika teškog nasilja u porodici. Studirajući sam momenat nasilničkog ponašanja, Kovačević oslikava i postavku koja dovodi do takvih pojava, ali naglašava i posledice. Taman kada se pomisli da je surova i sumorna ruralna atmosfera, puna krvi i patrijarhalnih načela, dovoljan žanrovski momenat po sebi, imamo obrt u priči. Naime, odmah se prelazi na posledice koje nisu nimalo blage. Da nasilje rađa nasilje, odavno je rečeno, s tim što je u Danu svinje taj momenat predstavljen kroz dihotomiju žrtve i zločinca u jednoj osobi. Ono što od nekoga čini žrtvu, ili zločinca jeste stepen traume kojoj je izložen, kao i prag tolerancije na takve stvari. Kada se prag pređe, oslobađa se zlo koje se više ničim ne može sputati. Preispitujući tradicionalne vrednosti prisutne kod tipične nefunkcionalne porodice s naših prostora, Kovačević kritikuje licemerno moralisanje i kroz alegorijski prikaz devastacije institucije porodice, daje ogoljenu sliku takozvanih vrednosti u koje se mnogi kunu, a koje su katalizator silnih zala u društvu.
Problemi sekti i subverzivnih organizacija, koji travestijom moralnih načela i nekih od najvećih religija sebi pribavljaju korist je mnogo puta obrađivana tema i stoga je teško prići joj iz novog ugla i istovremeno zvučati originalno. Autor se uhvatio u koštac sa tom problematikom i predstavio nam hipotetičku religioznu organizaciju koja predstavlja realnu opasnost za žrtve koje nisu toga svesne sve do samog kraja. Studija tehnika privlačenja i manipulacija mladih ljudi, te uspostavljanja kontrole nad njihovim životima i telima je u priči Tela naših spasitelja, dobila je novo ruho, osveženo paklenom belinom odora sekte predstavljene u njoj. Priča je dinamična i napeta od početka pa do poslednjih redova i predstavlja vrhunac gradnje saspensa u ovoj zbirci. Preteća atmosfera je prisutna sve vreme, a iščekivanje onoga što je delimično najavljeno se pojačava iz scene u scenu. Takvim načinom gradnje je žanrovski momenat dobio na kvalitetu i izbio u prvi plan, a sami likovi i scene su, skoro pa filmski, kadrirane u tempu koji lagano gori, postepeno se ubrzava i ne popušta do samog kraja.
Pustite nas da umremo je ime jedne od priča, ali i vapaj preživelih u postapokaliptičnoj budućnosti. Košmarni prikazi agonije preostalog čovečanstva, nakon strašne pandemije od čijeg su inicijalnog dejstva uzroci puno puta gori, je postavka ove dehumanizirajuće crtice. Kratka i efektna, izvedena je u brzom tempu koji otkriva somnabulne vizije protagoniste koji sve vreme pokušava da se spase od neprijatelja. Kroz njegove slike i nakupine sećanja otkriva nam se šta se desilo u prošlosti i kako je svet dospeo u jadno stanje, ne propuštajući da se pomene ljudski faktor i nemar, kao jedan od glavnih uzročnika. Sama priča je namerno vođena ustaljenim tropima i sve do samog kraja deluje kako da je završetak prilično očigledan, ali, odličan obrt, izveden u završnoj sceni, dovodi čitaoca na novi nivo interpretacije, na kojem će se svakako ponovo zapitati o prirodi humanosti i ljudske osobine da poriče stvari koje su i više nego očigledne.
Pred vama je jedna zrela zbirka, a budući da je u pitanju autorov prvenac, ova izjava ima još veću težinu. U njoj se za svakog ljubitelja žanra može naći ponešto, jer obiluje različitim motivima, tretmanima i pristupima hororu. U svakom slučaju, radi se o poštenoj depikciji užasa, baš kao što hororu i dolikuje. Autor se ne zaustavlja na nagoveštajima, a tamo gde može da pojača užas na maksimum, verujte mi, on će to i uraditi. Ne očekujte odgovore, odgovori su slomljeni ljudski životi, dehumanizovani pojedinci zaraženi neprolaznim ludilom i slomom moralnih vrednosti. U tom smislu, očekujte postavljanje mnogih važnih egzistencijalnih i humanističkih pitanja, provučenih kroz prizmu žanra, a odgovore neka svako od vas pronađe, jer, nešto mora ostati i na čitaocu da ugradi u delo.