„Prošlost će se vratiti i uješće vas za dupe. Šta god ste do sad znali o prošlosti zaboravite. Prošlost ne spava.“
Ovih nekoliko rečenica koje izgovara Rendi, junak prethodna dva filma, zapravo je srž trećeg dela filma, koji zatvara jednu triologiju. Snimljen je 2000. godine, a kako znamo da je prethodni film snimljen 1997. godine a prvenac 1996. godine onda lako možemo zaključimo da je izmedju njega i prethodnika tri puta veća distanca nego što je izmedju prvog i drugog dela. Dovoljno da ovaj film dobije novu dimenziju. Kao dete koje ste videli još kada je musavo hodalo oko klackalice, a onda najednom posle dugo vremena vidite odraslog školarca.
Osim toga, film je snimljen na prelazu epoha, jednom rukom mašući devedesetim godinama i filmskom šmeku i energiji toga doba, a drugom rukom pokazujući u pravcu dvehiljaditih godina koje opet imaju neki novovekovni i novo milenijumski stil. Samim tim, scenografija, gluma, efekti, motivi su drugaciji.
Što se tiče samog filma, stvari su sledeće – uvod u film nam potvrđuje ono sto nam je prehodni film najavio – sve vreme postoji faktor iz pozadine koji je u ključnim momentima radnje davao pravac događajima koji ce pokrenuti pokolje iz prva dva filma. Ubice iz prethodna dva filma su više izvršioci pokolja, a ovaj faktor, koji je u isto vreme i ubica, idejni je tvorac pokolja.
Ili istorijski gledano – Adolf Hitler i njegov „Mein Kampf“ su idejna osnova, a Aušvic, Dahau i Banjica sa svojim personalom su izvršioci.
Mogu sad da sve ispojlujem kao niko, ali mislim da bih rasipao slova. Umesto toga, pažnju bih posvetio osnovnom motivu pokretaču trećeg dela filma. U pitanju je sinonim za zabavu i umetnost kao i za enormnu zaradu na osnovu njih – Holivudu. Ali ne toliko onaj Holivud koji znamo po glamuru, već ono sto taj spoljasnji glamur drži. U tome se nalazi toliko prepletenih snova pojedinaca o slavi, ličnih i opštih interesa, tehničkih izazova, planiranja snimanja, kastinga, poslovnih sastanaka, večera i koktela. Mešaju se ljubav prema umetnosti i ljubav prema novcu, idealizam i pragmatizam, detinja nada i hladnokrvnost egzekutora. Zapravo to je jedan mehanizam, u kome neprekidno „čaša žuči ište čašu meda“. U tome neko dostigne to da hoda crvenim tepihom, neko opstaje u sistemu čekajući svoju priliku, a neko se vrati kući.
Međutim, zdravu dozu spojlovanja moram uneti. Sindi Kembel je uspešno završila studije na Vindzor Koledžu, dobila je poseban sertifikat za svoje angažovanje u glumačkoj sekciji, ali to nije bilo dovoljno da zaboravi sve ono šta se dešavalo prethodnih godina.
Ne prepuštajući ništa slučaju, odluučje da se povuče daleko od javnosti, negde u neku brdsko-planinsku oblast. U svojoj prilično dobro snabdevenoj kući bavi se poslom savetodavca a posao obavlja preko telefona, koristeći lažno ime. Sve ovo jasno ukazuje da se ona zapravo krije od potencijalnih napada novih manijaka. Pored je je uvek njen umiljati, ali vrlo oprezni zlatni retriver, za slučaj da se neko noću počne šunjati oko kuće.
U toj osami, može i na miru da razmišlja o svom životu, da pokuša da nađe odgovore na sve što joj se dešavalo i dešava, i da u celom tom procesu pronađe konačno mir. Mir nije pronašla, ali je utrla put ka pronalaženju mira – shvatila je da je uzrok svi njenih stradanja zapravo niz grešaka koje je počinila njena majka Morin. Te greške su njoj došle glave, a Sindi su uvele u već poznati niz događaja.
E sad, vratimo se na uvodnu scenu. Ubica u njoj traži informaciju gde se nalazi Sindi, a kasnije saznajemo da se anonimni čovek raspitivao o njenoj novoj adresi čak u policiji. Osim toga, gde god se pojavi, ubica ostavlja slike mlade Morin. Očigledno je to neko ko je samoj Morin bio blizak, jer te slike niko pre nije video, zato što potiču iz perioda kada je Morin boravila u Holivudu.
Kako film odmiče, shvatamo da je ovaj Goustfejs do sad najorganizovaniji, najsvestraniji, i uvek ne korak nego pet ispred žrtava. Ubistva vrši efektno i brzo, a nisu mu strane ni veštine koje imaju i brojne terorističke grupe u svetu. Dovoljno je reći da prilikom čuvenog poziva koristi neku malu spravicu kojom može da lažira glas, da zvuči kao majka ili otac žrtve, a onda isto tako lako da se prebaci na onaj svoj stari, jezivi glas.
Osim ove spoznaje strahovite ubitačnosti, ubica poseduje i licnu hrabrost, što može da znači ili da je totalno hladnokrvna osoba ili da za ceo ovaj poduhvat ima bar zrno pravednog opravdanja. U njegovom slucaju je i jedno i drugo.
Ovaj pravedni razlog se zasniva na nečemu što se može sresti na putu ka ostvarivanju svoga profesionalnog plana, ili da budem prostiji – dobijanju posla. Ucena je nešto što se često primenjuje, a pozitivan odgovor na ucenu znači uspeh, dok negativan znači poraz.
Da li to bila politička, fizička, psihička, bezbednosna – svaka ucena dovodi do deobe u čoveku.
Konkretno, Morin Preskot je nekada maštala da će kao mlada i lepa devojka moći da ostvari želju da kao takva bude na naslovnici, da svojim darom doprinese glamuru Holivuda. Sa druge strane, naivno je gledala samo njegov glamur, a nije znala da put do naslovnice može da zaliči na onu pesmu jednog od mojih omiljenih bendova „Riblja čorba“ koja govori o devojci koja želi da bude lepotica sa naslovne strane nekog poznatog časopisa a koji glase:
„Daješ da te vole glumci, režiseri
novinari, ljudi neznani i znani
poješće te brzo velegradske zveri
ali ti ćeš biti
na naslovnoj strani.
Statiraćeš možda u ponekom filmu
možda ćeš reklamu snimiti za TV
menjaće te ko što razmenjuju reči
iza tvojih leđa pričaće viceve.“
Iz svog kratkoročnog boravka u Holivodu, Morin je izašla slomljenih snova, ali i sa drugim teškim ožiljcima. Od toga momenta, počinje njena unutrašnja agonija koju je pokušala da savlada formiranjem porodice, i u tome je delimicno uspela. Ipak, loše navike nije uspevala da pobedi, jer je kao mlada na osnovu svog iskustva u Holivudu usvojila onu negativnu darvinisticku etiku o borbi za nadmoć nad drugima kao osnovi za preživljavanje. Ovo će i dovesti do njenog ubistva, koje je izazvano oni faktorom koji je nastao u doba njene najveće lične dekadencije u Holivudu.
Ponovo se u ovom filmu proteže onaj stari način simbolične poruke da stvarnost često zaliči na film i obrnuto. Samo se ovaj put malo više film bavi ne toliko filmom koliko filmskom industrijom.
A primer Morin Preskot nam pokazuje i poručuje da čast nema cenu. Čast je jedna od najvećih ljudskih vrednosti, bez koje je nemoguće graditi život na čvrstim osnovama. Ali kako bi rekla prva žena akademik u Srba, Isidora Sekulić, „zemlja nije nebo“. S tim u vezi, može da se desi da čovek se ogreši o svoju čast. Ali nikada, ali nikada, ne treba da zbog toga očajava. Kao što dete kada padne malo kuka i plače ali u isto vreme ustaje, tako i čovek treba da nastavi dalje i da sanira svoju čast.
Ovaj treći deo filma konačno zatvara poglavlje „Vrisak“ triologije. Film obiluje flesbekovima na radnju prvog filma, kao da sam Ves Krejven sam daje odu svome delu u samom filmu. Sjajan način da se završi trilogija!
Nastanak „Vriska 4“ iz 2011. godine je, po mom mišljenju, samo iskorišćavanje starih ideja u novom odelu, pa smatram da nema potreba da ga analiziram, ali – ko zna.