Poštovanje, građanine Galaksije! Da li ste otvoreni za učenje o Seldonovom planu? Uveravam Vas da nećete zažaliti, jer nudi izvesnost u vremenima kada svaki vladar doživi makar jednu pobunu, centralni sistemi uspostave tri carevine i sedam kraljevina napravi obruč oko nekad prosperitetnog sveta na kojem sada živite. Nije poenta u čarobnom štapiću, već verovanju psihoistoriji koju održava Zadužbina.
Svakako, ne možemo baratati sa velikim terminima dok ne razjasnimo kako je došlo do toga i šta se tu dešavalo, stoga počnimo.
Davne 1941.-1942. godine po hrišćanskom računanju vremena, u jeku Drugog svetskog rata, kada su padale velike republike, ratovalo se na skoro četvrtini teritorije planete Zemlje i ljudi su ginuli, patili i pokušavali da shvate svoje mesto u svetu podeljenom grubo na Sile Osovine i Antifašističku koaliciju, negde u Sjedinjenim Američkim Državama je jedan mladi student hemije i zaljubljenik u svemir, nauku i robote, služio vojsku, pisao naučnu fantastiku i došao na veliku ideju čitajući Gibonov „Sunovrat i pad Rimskog carstva“. Ime mu je bilo Isak Asimov.
Počeo je da stvara skice i otišao jednog popodneva i do svog izdavača, Džona Kempbela mlađeg, kako bi mu izložio ideju. Kempbel, inače strog i rigorozan, je pažljivo slušao autora i samo je rekao da će sačekati rukopis. Osmog septembra 1941. Asimov je poslao prvu priču vezanu za serijal „Zadužbina“, a surovi urednik je zvanično otkupio priču nedelju dana kasnije. Usledilo je potonje skupljanje priča „Zadužbine“, koje su prerastale u novele, pa i serijal od sedam romana, koji je preštampavan, nagrađivan Hugo i Nebula nagradama, čak i retroaktivno, pa čak i deklarisano.
Ali zašto bi bilo traženo delo jednog hemičara, potonje biohemičara, u tako velikom obimu? Kakva inspiracija je potekla iz uma čoveka koji je služio u tako strašnom konfliktu, čitajući istorijsku knjigu o padu jednog velikog carstva?
Odgovor leži u tome šta je „Zadužbina“, kako je koncipirana i šta ona predstavlja.
Nekoliko hiljada godina u budućnosti, čovečanstvo je naselilo veliki deo prostranstava rodne galaksije, Mlečnog puta, stvarajući svetove koje prevazilaze maštu, koji zajedno čine Carstvo. Trantor, kao jedan od tih svetova, sedište je Carstva, ogroman ekumenopolis (grad-planeta) od oko četrdeset milijardi stanovnika čiji je cilj da administrativno kontroliše ostatak Carstva, kako bi svemirski brodovi, koji su putovali hipersvemirom, mogli da imaju odredište u civlizovanim prostranstvima, koja bi, povratno, održavala svaki naseljeni delić poznatog i dostupnog svemira.
U suštini, to je bio vrhunac mogućnosti čovečanstva po onome što se može zamisliti, za koji se činilo da će večno trajati.
Ali čovek po imenu Heri Seldon, matematičar i psihoistoričar, zajedno sa svojim učenicima je predvideo drugačiji ishod. Štaviše, jednog popodneva, kada je prikazao proračune izvesnom Gejlu Dorniku, bilo je jasno da će i sam Trantor, sedište Carstva, kroz tri stotine godina da bude u ruševinama.
Vrhovni krugovi Trantora nisu ni sekund čekali kako bi Seldona izveli pred sud zbog izdaje te širenja panike i generalne destabilizacije Carstva. Ali on se držao onoga što mu je psihoistorija, nauka o tokovima masa, dala na osnovu računica – Carstvo će pasti i bez velikih promena, to se ne može izbeći, a računice su dodatno govorile da se velike promene tokova neće odigrati. Zbog toga, po padu Carstva, nastupiće trideset hiljada godina anarhije, ratova i patnje, pre nego što se uspostavi novo Carstvo.
Vrh vlasti mu nije poverovao i deklarisao ga je kao smetnju. Shodno tome, Seldon, zajedno sa dvadeset hiljada porodica je otišao na ivicu Mlečnog puta, na planetu Terminus, kamenitu planetu siromašnu težim elementima od gvožđa i zajedno sa njima je zasnovao takozvanu Prvu Zadužbinu, čiji je cilj uspostavljanje osnove za formiranje Drugog Carstva, jačeg i stabilnijeg nego Carstvo iz kojeg su sad nezvanično proterani, iako snabdevani putevima i sistemima koji su još uvek postojali. I tako počinje vekovima dug put do uspostavljanja Drugog Carstva posle samo hiljadu godina od trenutka egzodusa Seldona i njegovih psihoistoričara, kako bi se ljudska patnja skratila i smanjila u što većoj meri.
U nizu proznih narativnih celina, nalik enciklopediji, koje su prožete dijalozima između ključnih likova, uviđamo, celokupnu istoriju galaktičkog fenomena kao što je Zadužbina. Većina glavnih, uzbudljivih pojava, odigrava se van prikazanih scena i dijaloga, ali ono što „Zadužbinu“ čini posebnom jeste da u svakoj od scena i prikaza mi doživljavamo dubinu svake od ideja i pitanja koja su izložena.
O kojim idejama i pitanjima je reč?
Pošto znamo da se vrti oko predviđanja kretanja masa, dovodimo u pitanje sledeće: Kako se mase vode? Šta utiče na mase? Da li pojedinac može da utiče na globalniji tok? Da li su ekonomija i religija glavni činioci uticaja na mase?
Inicijalno, glavninu serijala je činila trilogija „Zadužbina“, „Zadužbina i Carstvo“, „Druga Zadužbina“. U „Zadužbini“ dobijamo odgovor na prva dva pitanja. U „Zadužbini i Carstvu“ dobijamo odgovor na treće pitanje. U „Drugoj Zadužbini“ dobijamo odgovor na poslednje pitanje.
Svakako, moraju da postoje likovi, jer ovo je ipak fikcija, a ne čisto filozofsko delo. Oni postoje i uglavnom su to ili najbitnije ličnosti u istoriji Zadužbine i Carstva (Heri Seldon, Salvor Hardin,…) ili tipični predstavnici populacije galaksije (Lejton Devers, Han Pričer) ili su… takoreći, posebni slučajevi, koje treba zasebno razmatrati. Svaki od likova je dovoljno istančan da može da se upamti, ali oni nisu dovoljno jedinstveni da mogu da se tretiraju kao nezaboravne celine, iako postoje slučajevi u toku serijala za koje se može ista stvar tvrditi. Pritom, njihova upotrebna vrednost za delo i događaje varira od vremena i prostora u kojem se odigrava taj deo radnje.
Stil je klasično palpovski karakterističan za period kada je Asimov stvarao. Nema preteranih opisa, niti predugačkih rečenica. S obzirom na Asimovljevu obrazovanost, mogu se pronaći poprilično sofisticirane reči čije značenje efektno ilustruje ono što je autor želeo da prikaže. Dijalozi su obilni, stoga očekujte držanje pažnje sa njihove strane pored ideja koje se obrađuju. Postoje, doduše, dugi ekspozicioni delovi, ali njihov kvalitet varira.
Rečenica u prethodnom paragrafu nas dovodi do potrebe da se napomenu mane ovog dela, jer one svakako postoje.
Prvo što se može primetiti jeste da likovi nemaju posebnu dubinu koja bi ih učinila istančanim. Ovo jeste u saglasnosti sa idejama i motivima dela, ali ponekad praćenje radnje i promišljanje o određenim idejama je otežano zbog nedostatka likova sa kojima možemo da se povežemo. Svakako, to uspeva da bude (nad)kompenzovano samom dubinom trilogije. Međutim, ne može se ignorisati stereotipija likova bilo da je zasnovana na socijalnim klasama, bilo da je zasnovana na profesiji kojom se bave. Jedan od gorih primera je jedan od činovnika Carstva, koji dolazi do Zadužbine i izražava se jako iskarikiranim akcentom, čija transkripcija zvuči kao podsmevanje francuskom jeziku u krugovima engleskog visokog društva.
Nadalje, primećuje se nedostatak ženskih likova, pogotovo u prvom delu. Tu gotovo da ne postoje. Srećom, Asimov je promenio ovu manu i dao nam je potonje više odličnih ženskih likova koji su uspeli da budu jedinstveniji i od više različitih muških likova tokom serijala. Međutim, disbalans u brojevima i dalje postoji i on opstaje kroz serijal.
Primećuje se i zastarelost tehnologije koja se opisuje. Nekoliko hiljada godina u budućnost, kada se koriste hipersvemir i roboti, i dalje se koriste filmovi koji se hemijski obrađuju za potrebe prenosa informacija. Između ostalog, elektroencefalografija se i dalje štampa na papirima. Ovo samo deluje neuverljivo, ali i dalje ne oduzima od vrednosti dela, jer njena vrednost i dalje leži u idejama vezanim za tok socijalnih pojava i istorije, koja bez prestanka održava snagu kroz svaki period galaktičke istorije koji se obrađuje, pa i šire.
„Zadužbina“, kao što je spomenuto, delo je koje je nagrađivano i proaktivno i retroaktivno Hugo i Nebula nagradama, najprestižnijim nagradama u oblasti fantastike uopšte, a pogotovo naučne fantastike. Proglašena je za najbolji naučnofantastični serijal svih vremena. Inspirisala je svemirske opere i naučno fantastična dela za sva vremena, počevši od Dine, preko Zvezdanih ratova, sve do Zvezdanih Staza, Prostranstva i drugih… Osnova „Zadužbine“ je poslužila kao obrazac za sve svemirske imperije koje su ikad stvarane. Hipersvemir je postao ustaljena pojava naučne fantastike uopšte, ne samo svemirske opere. Samim tim je Asimov postao jedan od najvećih naučnofantastičnih pisaca svih vremena.
Na kraju, želim da napomenem značaj ovog dela za mene lično. Čitao sam originalnu trilogiju u jako teškom periodu života kada je sve delovalo katastrofalno i fatalistički. Isto to se odražavalo i u trilogiji, ali ono što je opstajalo kroz celo delo, uprkos svim teškoćama, uprkos enormnoj patnji u jeku propasti galaktičke civilizacije jeste perzistentni i nenadmašivi osećaj nade u celokupnoj priči.
Ovo jeste prikaz isključivo originalne triologije, ali ona i jeste bila inicijalno predviđena da bude jedini deo opusa. Proširena je naknadno kako zbog potražnje izdavača, tako i zbog Asimovljeve kreativnosti.
Otkrivati više od ovog smatram nekorektnim tretmanom prema delu, koje treba iskusiti zasebno makar jednom u životu i želim svakome da oseti tu bledu ruku nade koje se oseća u svakom opisanom periodu ove fiktivne filozofske priče.
Do sledećeg susreta. Seldonov plan treba nastaviti. Galaksija Vas pozdravlja.