Dugo sam razmišljala šta bih napisala u recenziji Zemljana Sajake Murate i da li to uopšte vredi pokušati. Čitajući prethodno Prodavačicu od iste spisateljice upoznala sam se sa njenim stilom, kao i sa temama kojima se često bavi: neuklapanje u društvo, proizvoljnost nametnutih pravila ponašanja i apsurd života u takvim okolnostima su samo neke od njih, ali me ništa nije moglo pripremiti za Zemljane. Jer ipak, Zemljani.
Priču otvara Nacuki Sasamoto, devojčica koja od problema svakodnevnog života beži u izmišljenu verziju stvarnosti. Ona je čarobnica čija je misija da spasi planetu Zemlju uz pomoć svoje plišane igračke, ježa Pijuta. Jedino skrovište od surovog sveta nalazi u kući bake i deke na planini Akišini gde se jednom godišnje tokom praznika sreće sa svojim rođakom Juom, podjednako usamljenim i maštovitim detetom. Roman prati njen život tokom školskih dana i nekoliko decenija kasnije nakon udaje. I dalje je progone neprijatna iskustva, senke iz detinjstva obeležavaju joj život zauvek, a Nacuki kao da se nije pomakla korak dalje od prošlosti.
Iako sinopsis radnje na prvi pogled može zvučati naivno, teško je rečima dočarati nivo šoka i nelagode koji ova priča izaziva. Podrazumeva se da mnoga dela mogu ostaviti trajni utisak na publiku, ali taj osećaj retko može biti jači od svesti da se radi o književnom delu, o rečima na papiru. Ovde ta svest pada u vodu, jer vas delo izaziva doticanjem raznih tabua i veoma detaljnim opisima traumatičnih događaja na koje velika većina čitalaca neće ostati ravnodušna. Ovo nije priča koju posmatrate sa strane, primorani ste da učestvujete dokle god imate ispravan moralni kompas i malo saosećanja. U određenim momentima se na neki način izgubila granica između romana kao fiktivne priče i mene kao čitaoca. Zaista sam strepela od svakog sledećeg poglavlja i često mi je bio neophodan manji mentalni oporavak pre upuštanja u nastavak radnje. Čak i sad kad sam završila sa čitanjem u um mi često dolaze scene iz romana koje bih najradije zaboravila. To je sve što bih mogla da kažem bez spojlera, a ako ste otvoreni za krajnje šokantno iskustvo koje će ostaviti dubok trag, predlažem da roman pročitate bez daljih informacija. Ako pak želite da znate u šta se tačno upuštate, slede potencijalni spojleri.
Izazivanje društvenih normi nije ništa neuobičajeno u Muratinim delima. Njeni likovi su uvek neprilagođeni, usamljeni i neshvaćeni, bilo da žele da se uklope ili ne, društvo ih odbacuje, što sa sobom povlači i svakakve bizarne događaje. Ono po čemu se Zemljani izdvajaju jeste proporcija same dužine knjige (malo preko 200 strana) i količine društvenih tabua kojih se priča dotiče, a bavljenje njima zahteva visok stepen mentalne, i emotivne spremnosti, i snage. Teme koje je Murata razradila jesu nasilje u porodici, pedofilija, incest, ubistva i kanibalizam, i svaku od njih prati barem jedna veoma detaljna scena. Smatrajte se upozorenim.
Čitalačke traume na stranu, Muratin stil je veoma neposredan i jasan. Rekla bih da je knjiga veoma pitka da tematika nije takva kakva jeste. Svaka stranica donosi novi šok i taman kad pomislite da nema dalje i gore, spisateljica vas elegantno demantuje neuvijenim izjavama koje ciljaju u srž stvari. Nažalost, poslednje poglavlje predstavlja razočaranje u odnosu na prethodna i donekle narušava koheziju postavke. Stiče se utisak kao da ni sama autorka nije bila sigurna kako da privede kraju priču u kojoj apsurd eksponencijalno raste. U svakom slučaju, nezadovoljavajući kraj ne oduzima mnogo vrednosti ovom romanu.
Ne mogu otvoreno da preporučim ovo delo bilo kome. Definitivno nije u pitanju lagana literatura koja se čita uz kafu, u gradskom prevozu ili u parku. Ne mogu da kažem da mi se sviđa, niti da mi se ne sviđa. Zemljane ne vidim kao književno delo, već kao životno iskustvo, a sigurno ste upoznati s onim iskustvima iz kojih ste nešto naučili i koja jesu bila uslovno rečeno vredna, ali ne želite da ih ikad više prizovete u sećanje.