Sećate li se scene iz filma „Šešir profesora Koste Vujića“ kada maturanti ukradu beleške profesoru istorije Zečeviću, pa se s njim ceo čas ubeđuju kog se to datuma tačno nešto desilo?
Ovih dana, pregledajući pristigle priče na jedan konkurs, počinjem da se pitam, kao istoimeni sluđeni profesor, ko mi je maznuo moje beleške i o čemu se tu zapravo radi. Uporno pregledam pojedine radove i pitam se ‘a koji je to žanr’? Jer onaj koji bi trebalo da bude, očigledno, nije. Ne samo to – neke priče su apsolutni zbuć žanrovskih odrednica, najlakše klasifikaciono odredivih kao ’leksovačka mućkalica’, ali ne tako ukusna.
Onda sam se setila nekih mejlova s rukopisima, koji su stizali ne samo u našu redakciju već i u neke druge, gde su u propratnom pismu, autori hvalili svoje pisanje kao namenjeno veoma širokoj publici jer:
… to je uglavnom horor-triler, više misterija, s malo avanture, delom istorijska romansa uz dašak magije. Tu su i neki autobiografski elementi, ali je sve to super uklopljeno kao celina. Za svakoga po nešto.
Smešno je samo prvi put. Trend da se dopre do svake moguće publike mešanjem brojnih žanrova, najčešće dovodi do toga da autor na kraju ne dopre do publike uopšte. Ovo, naravno, ne znači da mešanje žanrova u romanu apriori nikada ne valja (od novijih autora multižanrovski eksperiment Drum, dvojca Sundać-Lutz, recimo, solidno funkcioniše). Zapravo, pojedini žanrovski miksevi mogu izroditi potpuno nove književne segmente, kreirati nove podžarnove, ali i vanserijska dela. Pa, zašto se onda i urednici i čitaoci hvataju za glavu na takve kombinacije?
Ali hajde da krenemo redom.
Šta je žanr?
Prema Rečniku srpskoga jezika Matice srpske, žanr je reč francuskog porekla i označava „vrstu, rod (u književnosti i drugim umetnostima); način umetničkog izražavanja, stil“, odnosno kategoriju koja deli grupu sličnih odlika. U izdavaštvu, žanr takođe predstavlja određenu kategoriju knjiga koje dele skup zajedničkih odlika (karakteristika). Grubo rečeno, žanr je u stvari alat za sortiranje proizvoda, koji preveden u marketinške okvire označava klasifikator koji će opredeliti „u kom delu knjižare će kupac moći da nađe vašu knjigu“.
Žanrovske odrednice, takođe, prate i očekivanja publike, odnosno prate određenu ’formulu’ uspeha ili radnje, i mogu biti opasan mač sa dve oštrice. Iskakanje iz šablona može biti vrlo nezgodno, i posledično veoma bolno po autora, ako se ne poznaje taj šablon. Upuštanje autora u vode žanra koji nedovoljno poznaje (u prevodu ne čita), može da se završi time da ga struja ponese i da se udavi. Preterana identifikacija sa žanrovskim šablonima ili opštim mestima, sa druge strane, može da učini knjigu nedovoljno prepoznatom, lako zaboravljivom ili odmah klasifikovanom kao plagijat.
Složićemo se da je žanr alat za klasifikaciju, alat za pričanje priče. Ali šta sa pričama koje se ne uklapaju strogo u jedan žanr?
Zašto nam treba osnovni žanr?
Hajde da probamo ovako: uvek kada pravimo nešto od više sastojaka (bilo da je u pitanju neko jelo ili beton za popločavanje dvorišta), moramo imati onaj jedan osnovni sastojak koji sve drži na okupu i one ostale koji su tu da ’oplemene’, odnosno poboljšaju neka druga svojstva krajnjeg proizvoda i budu najbolja kombinacija svega. Dodatni sastojci su ono što čini bakinu štrudlu s makom nezaboravnom ili rimski beton praktično neuništivim.
Da bi se izabrao fokus, osnova, ključni žanr, slepo praćenje odrednica nekada nije dovoljno, potrebno je odlučiti na šta je tačno usredsređena radnja priče. Na kome ili čemu je fokus pripovedanja? Na ratu? Na dvoje zaljubljenih? Na osveti ili ubistvu? Fantastičnim ili onostranim bićima?
Ovo ne znači da priča ne sme ili ne može sadržati elemente drugih žanrova: da horor ili epska fantastika ne mogu sadržati elemente romanse ili misterije i obrnuto, ali to ne znači da će priča spadati u svaki od ovih žanrova. Elementi drugih žanrova ne smeju da pretežu.
Postoje i već ustaljeni podžanrovi (pri tom se ne misli na one koji su se gotovo izborili za status posebnog žanra), već na one hibridne, gde jedan od dodatnih sastojaka malo preteže u odnosu na ostale: magijski realizam, dark fantasy, romantična komedija, istorijska romansa, paranormalna misterija, itd. U ovim podžanrovima, druga reč označava glavni, širi žanr, dok je prva opisni izraz koji dodatno pojašnjava.
Postoji mnogo zona gde je moguće da se žanrovi prepliću i dopunjuju – od svakog pravila postoje izuzeci, pa i u izdavaštvu, iako izdavači vole jasne žanrovske odrednice. Razlog je prost: takve knjige se lakše prodaju, izdavač lakše cilja publiku i lakše reklamira svoj proizvod. Ali to ne znači da će odbiti dobru ’mućkalicu’.
Pa čak i ako autor dobro promisli o svojoj priči i različitim aspektima, kako da zna kada je uspešno kombinovao žanrove? Da bi se priča poboljšala, uvedeni elementi drugih žanrova moraju da igraju ulogu u priči. Da imaju svoju svrhu.
Urednici i čitaoci, pre svega, cene dobru, zanimljivu priču. Vrlo često, žanrovska odrednica je nešto o čemu se može razgovarati i kasnije, pred samo plasiranje knjige. Nekada će se čak krajnja procena oko toga u koji žanr nešto svrstati da bi što lakše došlo do publike zavisiti ne samo od autora i urednika, već i od distributera pa i od knjižare koja će tu knjigu izložiti. Ako je tako, zašto se uopšte onda truditi oko određivanja primarnog žanra?
Koliko god da postoji opcija – jer koncept mešanja žanrova iako je aktuelan nije nov – koliko god da se želi široko targetiranje publike, koliko god se krajnja odluka o žanru može razlikovati od one s kojom se počinje, osnovna nit i fokus su neophodani, ključani za dosezanje primarne publike. I pomenuta dobra priča. Sa poentom, podukom, svrhom. Bez toga, žanr i podžanr neće biti važni, jer se knjiga jednostavno neće prodavati. Silovanje priče da se uklopi u trend tu neće pomoći – očekivanja publike ne smeju da budu razlog pisanja priče. Čitaoci će osetiti neiskrenost i osetiće se prevarenim i to gadno naplatiti.