Aku no Hana – Cveće Zla

Aku no Hana, ili kod nas Cveće zla je manga koja nosi ime po čuvenom Bodlerovom delu. Suštinski motivi Bodlerove zbrike pesama su paradoksalna logika života i ljudske egzistencije, disjuntivna sinteza lepote i monstruoziteta, ili drugim rečima pronalaženje lepote u onome što bi iz perspektive tradicionalnih društvenih normi i ukalupljenih institucionalno određenih praksi slovilo za maligno i neprihvatljivo. Sve to uz otkrivanje dobrote u aktu nasilja i prevrednovanja idealnog arhetipa čoveka skrojenog pod vrednostima koje su podignute na nivo ontološkog principa, pronalazimo i u mangi Aku no Hana. Pored toga manga veoma oštro i eksplicitno postavlja pitanje postoji li nešto kao nezavisni, autonomni subjekat koji svojom voljom osmišljava egzistenciju i konstruiše život po smeri? Postupci naših glavnih junaka će u više navrata pokazati da ne može biti  govora o prvenstvu svesti, jer fenomeni egzistencije nemaju svrhu koju bi im mi pridavali – oni nisu određeni s obzirom na nešto prisutno i poznato, nego isključivo s obzirom na odsustvo, drugost.

Ovo nas o koncu dovodi do apostrofiranja pitanja o smislu života i ideje životnog puta kao ravne linije progresa gde bi sve stanice na kojima se zaustavljamo bile predeterminisane. Kao kontrapunkt ovome, glavni junaci nastoje  pokazati da egzistencija,  u osnovi, podrazumeva diskontinuitet i kvalitativne skokove. Nakamura, Saeko i Kasuga su lutalice (grčki πλανήτης – lutalica, ne u smislu prostog, obesmišljenog kretanja, nego onoga ko se kreće jer je izopšten iz zajednice). Poenta lutanja jeste ta da ne treba pretpostavljati jasno definisano i utemejeno polazište, ali ni cilj koji će u retrospektivi određivati samo putovanje, nego se predati putu, egzistirati, shvatiti da životni put nije već utaban od strane društva i dominantnih centara moći, već ono što se stvara onog trenutka kada se korača . 

Nakamura i Kasuga nastoje da sve čvrsto ustanovljene granice prodrmaju i dovedu u pitanje. Gde je granica između dobra i zla, lepog i ružnog, pravde i nepravde, smisla i besmisla? Naposletku, gde je granica između ljudskog i animalnog? Aku no Hana je svojevrstan doživljaj pada iz samorazumljivosti u nespoznatljivost života – prikaz  očaja, bola, patnje i fragilnosti kao onoga što je neizostavni deo nas. Mangaka je sjajno oslikao glavnog junaka  kao prazninu koja postaje okidač za razvoj ostalih karaktera. Kasugina egzistencija na neki način reprezentuje nestabilnost granice racionalnog i nagonskog spram koje se ostali karakteri određuju. Kasuga je lutka kojom različiti lutkari manipulišu svesno ili nesvesno, gde istovremeno kroz manipulaciju oblikuju njegovo bivstvovanje, ali i povratno određuju sebe. 

Najinteresantniji deo narativa obuhvata Kasuginu transformaciju koju sve vreme posreduju, Nakamurin misteriozo-fatalni karakter i Saekin ljupko-nevini karakter. Nakamuru simbolizuje instinktivnost, animalnost i revolt protiv društveno ustanovljenih normi, dok je Saeko savršena kopija institucionalno uspostavljenog modela koji je usklađen sa „univerzalnim“ normama i vrednostima. U mangi se često uloge preokreću i sam narativ će nam kroz različite događaje ispostaviti paradoksalnost ideje da se individuum može stavljati u strogo ispolirane kalupe. S tim u vezi, Kasugina egzistencija podseća na klatno koje osciluje između racionalnosti koju iznova u njemu obnavlja Saeko i animalnosti koju iz njega pokušava da izvuče na površinu Nakamura. 

Kroz sve postupke glavnih junaka šalje se poruka da je egzistiranje iznenadno i leži s one strane anticipacije, a svaki pokušaj da se život „ukroti“ i definiše s obzirom na strogo određene granice je jalov. Jedna od interesantnijih scena u mangi jeste scena gde Nakamura i Kasuga jedne noći provaljuju u njihovoj školskoj učionici i Nakamura tera Kasugu da napiše na tabli sve o počinjenom „grehu“ (šta je konrektno ovaj „greh“ ostaje na vama da otkrijete) i to da je perverznjak.  Kasuga u strahu odgovara da on samo želi da bude „normalan“ i da se kaje za počinjeno. Fenomen kajanja je još jedan interesantan momenat u mangi. Kajanje je, kako to Kjerkegor ističe, nešto što uvek prati svaki naš izbor – izabrati nešto ne znači da je sve drugo istog trenutka nestalo, nego to znači da nas to drugo sve vreme određuje, da dovodi u pitanje naše postojanje – neaktualizovane mogućnosti kroz kajanje konstantno dovode u pitanje samoizgranju naše ličnosti. Ovde vidimo poslednji trzaj racionalnog u Kasugi, trzaj potrebe da se bude prihvaćen od strane zajednice. Svaki njegov postupak konstantno prati samosažaljenje, a upravo je to sažaljenje ono što budi egoizam unutrašnjeg Kasuginog demona koji inhibira u njemu mogućnost aktivnog delanja. Demonsko Kjerkegor određuje kao neslobodu koja bi htela da se zatvori u sebe i koja se protiv svoje volje otvara – ono što je iznenadno i što stvarajući diskontinuitet konstantno dovodi duh u pitanje. 

Nakamura mu na njegovo kajanje i potrenu da bude „normalan“ odgovara da je isti kao i svi ostali koji se šćućuruju zajedno i ližu jedni drugima rane. Posle Kasuginog pesimizma Nakamura doživljava trenutni krah (a provejavaće nekoliko ovakvih krahova duž mange, što joj daje dodatnu dimenziju apostrofiranja očajanja kao još jednog oblika egzistencijalnog štimunga – i Kasuga i Nakamura i Saeko očajavaju, ali ne očajavaju zbog neke stvari, nečega spolja jer je to samo početak, samo tačka okidanja, nego očajavaju zbog samih sebe jer očajnički žele da se oslobode, ali to takođe znači želeti očajnički biti ono što trenutno nisi – tako imamo prožimanje još jednog paradoksalnog aspekta egzistencije  praćenog prkosom bez kojeg se očajanje ne može zamisliti i koji leži upravo u izrazu: ne želeti biti) i vrišti: „Dosadno, dosadno, dosadno!“. Štimung dosade je bez premca štimung savremenog  društva – praznina koja prožima svaku poru našeg života. Savremeno društvo je oličenje dosade po Nakamuri. Jedino što se pokazuje kao „smisleno“ u takvom svetu je slediti puteve novih nadražaja i ponavljati uvek isto. Dosada se pokazuje kao samo Ništa. U njoj se pokazuje da subjekt nije u kontroli nad vremenom. Imamo vreme u kom ništa nema smisla – nema smisla raditi, dokoličariti, živeti – to je ono što Nakamura vidi u učmalom svetu u kojem živi. Za Nakamuru ovo predstavlja pravo zlo i nešto što treba uništiti, prevrednovati.  Kasuga takođe uviđa ovo, ali je on reprezent estetske egzistencije koja ne pokušava ništa da promeni (naravno kroz mangu ćemo imati mnogo preokreta, samim tim imaćemo i ozbiljnu promenu u Kasuginom karakteru), već proba iznova i iznova da beži od takvog života u unutrašnjost. Dok je Nakamurina egzistencija odlika aktivnih sila koje teže uspostavljanju razlike, Kasugina je odlika reaktivnih sila koje usmeravaju instinkt protiv samih sebe.  Na ovom mestu imamo još jednu poruku mange koja je na tragu Ničeovih dela:  čovek je sputan tako što se u njegovom biću jedan aspekt hipostazira kao apsolutan (um) i svi ostali aspekti se moraju njemu podrediti. Vrhunac ljudske „humanosti“ leži u opovrgavanju sebe i svoje prirode. 

 Autor kaže u jednoj od najupečatljivijih scena: „Ona im je bila muza, obožavao sam je kao anđela i hteo sam da ostane moj anđeo zauvek. Nisam mogao da se suočim sa realnom osobom, bio sam uplašen.“. Njemu je sve povod za pounutrašnjenje egzistencije („to sam ja“ kaže za Bodlerove stihove), ali nije ni svestan da tako gubi sve. Kasugin problem je što on želi da reši paradoks egzistencije (da kompleksne odnose svede na idealne arhetipove), ali kada uvidi nemogućnost toga, prigrliće ambivalentnost. On se kroz čitavu mangu rva sa opštošću – oscilira između potrebe da se uspostavi kao autentična egzistencija u lanacu društvenih normi koji ga sputavaju u tome. U toj borbi cilj je postati izuzetkom. Nakamura je ona koja poziva Kasugu na otvorenost spram života, zadobijanje novih horizonata i na probijanje tradicionalnog odnosa u kojem se budućnost samerava proračunavanjem  i ekstrapolacijom poznatog i ustanovljenog na nepoznato i ono što treba tek da dođe. 

Živeti ne znači projektovati unapred, osmišljavati, nego iščekivati u otvorenosti spram nepoznatog, igrati igru, tako da ne određujemo mi pravila, nego smo uvučeni u nju i nama se dešava. Posle ispisivanja svega na tabli, njih dvoje anhiliraju kompletnu učionicu i na taj način raskidaju sa institucionalnom percepcijom prihvatljivog i normalnog i prihvataju destrukciju i ludost kao sastavni deo života. Kada se sazna za ovaj događaj Nakamura, a za njom i Kasuga beže u planine a ovaj beg simbolizuje kretanje s one strane društvenih normi, s one strane „dobra i zla“. Pod najjačim pljuskom, gladan i žedan, okružen nepoznatim krajolikom, Kasuga ide korak dalje sa svojom transformacijom i kaže sledeće: „Ja sam perverznjak, ali biti perverznjak i nije tako loše“. U tom trenutku na scenu stupa  Saeko i konačno imamo eskalaciju sukoba u trouglu Nakamura-Kasuga-Saeko. Da li je Kasuga izabrao da se okrene Saeko, koja kaže da zaboravlja sve prethodno što se dogodilo, koja ulazi u „prostor animalnog“ (žrtvuje se zarad ljubavi) ne bi li ga povukla iz tog prostora i vratila ga u „prostor racionalnog“, ili će ostati u sferi animalnog i okrenuti se Nakamuri? Kasuga pada na zemlju i vrišti iz sveg glasa: „Ja sam prokleti crv, prokleti crv koji je niži od bilo čega drugog.“. Odluka svakako neće biti svesna, Kasuga ne bira, već pušta da instinkt vodi, akt koji će prethoditi obeležiće dalji tok mange, a na vama je da vidite šta će se desiti u ovoj dinamičnoj sceni nabijenoj emocijama i teškim odlukama koje će morati da padnu. 

Aku no Hana je prepuna klimaksa i padova koji slede posle njih, gde junaci doživljavaju najturobnije epizode egzistencijalne krize i u potpunosti se transformišu. S tim u vezi, još jedna bitna tema koju manga pokriva jeste ponavljanje kao uslov mogućnosti egzistencije. Kada govorimo o ponavljanju, ovde se ne misli na ponavljanje istog (ličnost koja ostaje u osnovi ono što jeste, gde se samo smenjuju događaji i zadobijaju nove karakteristike, a neke druge gube) gde smo mi oni koji smo u potpunoj kontorli nad putem i biramo da živimo drugačije, ali ostajemo mi. Ovde ponavljati se, nasuprot tome znači, pojavljivati se beskonačno različitim – jedino što je isto jeste da se uvek vraća različito rekao bi Delez. Životi naših karaktera se okreću za 360 stepeni i na delu imamo ponavljanje. Mogli bismo reći da sve vreme našeg života, bez obzira na njegovu konačnost, mi umiremo na mikro planu (ovo se dešava neizostavno i na fiziološkom planu – unutar organizma imamo stalno umiranje i rađanje, totalno obnavljanje ćelijskih struktura) i uzdižemo se kao potpuno drugačiji, ne čak ni kao druga osoba jer ovo pretpostavlja jedinstvo postojanja, nego doslovno kao nešto iz korena drugačije – zauzimanje druge uloge ne znači da imamo u pozadini nekakvu prvu prirodu  koja bi držala na okupu sve ostale kontingencije, nego to znači da mi jesmo određena uloga i da se menjamo u celini našeg bića sa ulaženjem u novu ulogu jer iza nje nema temelja – život podrazumeva ironiju kao anarhično počelo, to jest stalnu podeljenost suštine i pojave, gde ne možemo govoriti o nadilaženju razlike kroz njihovu sintezu, nego o ustrojstvu same stvarnosti kao zagonetke. 

Aku no Hana je u najmanju ruku čudno i uzmenirujuće isksustvo koje nas u toku čitanja ni jednog trenutka ne ostavlja ravnodušnim i dovodi u pitanje svaki šablon mišljenja koji smo nesvesno usvojili i prihvatili kao dominantan. Manga na sjajan način osvetljava prirodu ljudske egzistencije kao nečega što nije objašnjivo i što se ne može razumski kategorizovati. Kasuga i Nakamura pokazuju šta leži iza fasade veštački konstruisanog smisla života – koliko je licemerstva, mržnje i prezira usmereno prema onome što je totalno drugačije od uobičajenog. Glavni karakteri nastoje razbucati „savršenstvo“ svakodnevnice, ne teoretizirajući o problemima, nego delajući – priča se može shvatiti kao teatar apsurda koji izvrgava ruglu svet u kojem se besmisao krije iza privida smisla. Poruka je jasna – postoji i kretanje koje ne podrazumeva vraćanje društvenim normama i kalupima – taj put je strm i neprijatan. Iz perspektive društva, svako ko se zaputi njime postaje ni manje, ni više, monstrumom. Sa druge strane, cena koja se ima platiti ako se ne krene tim putem je još veća –  gubitak autentičnosti egzistencije i fiksiranje života u tački večnog vraćanja Istog. 

Pitanje koje se ovih dana postavlja : „Zašto od drveta ne vidimo šumu?“, koje je odraz zaborava pojedinca i odbacivanja njegovih potreba nauštrb zadovoljenja društvenih normi, institucija i države mora se, kako to naši karakteri naglašavaju, zameniti pitanjem koje se potisnulo u najmračniji ponor okeana, a koje se najprisnije tiče individuuma i ono glasi: „Zašto od šume više ne vidimo drvo?“.

About Author