Za većinu pisaca, barem onih koji žele da im rukopis ugleda svetlost dana i susretne se sa čitaocima, ništa se ne završava onog trenutka kada se otkuca to čuveno „kraj“ kao konačni korak u pisanju romana. Zapravo, euforija izuzetno brzo splasne i može se bez ustezanja reći da horor tek počinje.
Razvoj novih tehnologija umnogome olakšava proces objave, ali, nažalost, jednako unosi i konfuziju i usađuje strah u autora, potencijalno neupoznatog i nezainteresovanog za složeni mehanizam iza objave i promocije književnog dela.
Prvo i osnovno, pre početka opredeljivanja za izdavačku opciju (samizdat, polusamizdat ili izdavačka kuća), odnosno pre ikakve potrage za izdavačem veoma je važno da se sam autor(ka) sa sobom dogovori šta su u stvari njegova/njena očekivanja – od samog procesa izdavanja do distribucije i promocije knjige, odnosno koji su mu/joj ciljevi i koliko je fleksibilan(a) u odnosu na proces njihovog ostvarivanja.
Istraživanje
Kada jednom odredite šta želite od svog rukopisa, koliko ste vremena spremni da uložite u proces promocije, ko vam je ciljna grupa čitalaca i slično, upoznajte se sa opcijama koje vam tržište nudi.
Ako se opredelite za tradicionalno izdavaštvo, istražite profile i načine funkcionisanja određenih izdavačkih kuća i vidite da li se uklapate u njihove ciljeve i izdanja. Prođite njihove sajtove, vidite da li uopšte prihvataju rukopise u datom trenutku i obavezno šta od vas traže kao uslove prilikom slanja. Raspitajte se o politici uređivanja i da li je ili nije potrebna participacija u troškovima.
Raspitajte se okolo i o iskustvima, ali imajte na umu da nečije dobro ili loše iskustvo sa nekom izdavačkom kućom ili urednikom ne znači automatski da će i vaše biti slično. Nekada se kockice slože, nekad ne kliknu ni posle mnogo truda.
Nemojte slati rukopis kući sa čijom se politikom ne slažete (neće praviti izuzetke zbog vas, a dovešćete jedni druge u neprijatnu situaciju) ili u čiji se izdavački plan i ideje vaš rukopis ne uklapa.
Priprema i slanje rukopisa
Nakon što ste sastavili ’uži izbor’ izdavača sa kojima želite da kontaktirate, proverite šta tačno očekuju od vas i budite spremni na to da ćete možda morati da čekate odgovor neko (duže) vreme. Izdavači, pa i oni manji, dobijaju veliki broj rukopisa, pa period čekanja na konačan odgovor prihvataju li rukopis ili ne može biti od nekoliko nedelja do nekoliko meseci. Ono što bi svakako trebalo da dobijete, jeste mejl koji potvrđuje da je vaš rukopis primljen i prosleđen na čitanje (ili da izdavač trenutno nije u mogućnosti da primi rukopis na čitanje).
Potrudite se da prepiska bude korektna, personalizovana (nemojte slati rukopis odjednom na više adresa različitih izdavačkih kuća) i, pre svega, pismena. Gledajte na to kao na proizvod koji je potrebno da prodate ili barem zainteresujete kupca kome je inboks već pun gomile reklama. Vaš rukopis je vama veoma poseban, ali, nažalost, izdavačima je samo jedan od mnogih sličnih. Morate se izdvojiti na neki način.
Obavezno ispoštujte zahteve koje izdavači traže prilikom slanja rukopisa da sami sebe ne biste diskvalifikovali zbog tehničke greške. Ovo možda zvuči nevažno ili kao preterivanje, ali je zapravo prvi selekcioni kriterijum ne samo u izdavačkoj industriji, već i u mnogim firmama prilikom zapošljavanja. Jednostavno, proverava se, između ostalog, i to koliko ste zainteresovani za saradnju, da li ste se raspitali o svom izdavaču, koliko obraćate pažnju i koliko ćete biti posvećeni ako vas odaberu za rad.
Podrazumeva se da je vaš rukopis pismen, formatiran po zahtevima. Ukoliko ne postoje posebni zahtevi, gledajte da formatiranje bude što jednostavnije i što preglednije. Koristite standardne fontove, najbolji je prored od 1.5, numerišite stranice i nemojte ubacivati slike ili ukrase ukoliko nije preko potrebno, da se ne bi desilo da u drugoj verziji programa, dokument ’poludi’ i onaj kome je namenjen dobije nečitljivi kupus. Postoje brojni tutorijali, iskoristite ih i naučite da radite u Word-u. Formatiranje i generalno rad u Word-u nije stvar hira, već podrazumevana veština, nešto što bi i samom autoru trebalo da olakša rad i da ne gubi živce da li mu je tekst pobegao ili ne, gde su slike nestale, kako da se jednako uvuče pasus jednim potezom i sl. Naučite šta je ’track change’ alat za praćenje izmena u tekstu i kako se koristi, izuzetno je koristan.
Nije neophodno da je rukopis lektorisan (osim ako to nije izričit uslov), ali jeste neophodno da je pregledan i u dovoljnoj meri pismen. Ipak se bavite pisanjem, morate poznavati osnove zanata. Ljudi koji u izdavačkim kućama rade na izboru rukopisa uglavnom su profesionalni čitaoci, naučeni da love greške, a tehničke omaške i loš pravopis im smeta, odvlači pažnju i može čak dovesti do toga da odbiju solidan rukopis, bez obzira na potencijalno dobru ideju, jer deluje nemarno. Ukoliko platite lekturu pre slanja, obavezno pogledajte koje i kakve su ispravke i sugestije lektora, da takve omaške ne biste pravili ubuduće. Nemojte koristiti tzv. šišanu latinicu, tj. ščćž bez dijakritičkih znakova (kvačica) – ovakve tekstove u većini izdavačkih kuća ni ne čitaju.
Ne idete aljkavi i neuredni na razgovor za posao, pa nemojte slati aljkave i neuredne rukopise. Pošaljite nešto što će se na prvi pogled izdvojiti u gomili drugih, sličnih radova i obezbediti vam šansu da rukopis uopšte stigne do toga da ga neko pročita.
Uređivanje, lektura, dizajn i drugi demoni izdavaštva
Uređivačka politika se razlikuje od kuće do kuće i potrebno je da se o njoj raspitate pre nego što potpišete ugovor. Nemojte podneti rukopis po principu ’ako prođe, prođe’ onima sa čijom se izdavačkom politikom ne slažete, to je recept za brojne probleme. Dok neki od izdavača imaju strogu politiku oko toga da obezbeđuju sve i odlučuju o svemu, drugi su prilično fleksibilni i omogućavaju razne opcije dogovora s autorom, konsultuju se i uvažavaju njegovo/njeno mišljenje. Isto tako, postoje i oni, nazvaćemo ih polusamizdatima, koji očekuju da autor obezbedi sve, uključujući i participaciju u troškovima štampe, i vrlo se malo ili nimalo uključuju s uredničkog aspekta, nudeći u stvari samo ime pravnog lica kao uslugu (što donekle olakšava distribuciju).
Idealno, izdavač bi trebalo da vam obezbedi rad sa urednikom i lekturu. Urednik i lektor nisu demoni koji mrze vaš rukopis i vas (ovo drugo posebno ne bi trebalo projektovati – zamerke jedino i isključivo idu na račun rukopisa i vaših grešaka), ali jesu tu da unaprede rukopis. Urednik vidi priču onakvom kakva ona treba da bude i vidi šta ona može, tu je da pomogne da se zatvore rupe i unapredi kvalitet pripovedanja, i tu ne bi trebalo da postoji mesta za sujetu. Promislite uvek o datim sugestijama i obavezno tražite pojašnjenja ako vam nije jasna priroda neke intervencije. Dobar urednik će svakako saslušati vašu kontraargumentaciju na korekcije i pomoći vam da iznađete odgovarajuće rešenje.’To je moj stil’ nije dobra kontraargumentacija. Naravno, uzajamno poštovanje i poverenje bi trebalo da se podrazumeva, odnosno, određene lične odlike koje posedujete vi ili urednik nisu adekvatna argumentacija u odbrani stavova (na primer, autorov fizički izgled ili urednikov pol/godine nisu valjani argumenti u raspravi o sadržaju rukopisa).
Lektor je neko ko poslednji prolazi priču i vrši pravopisne i stilske korekcije. Njegovo je da ’radi fasadu i spoljne radove’. Nemojte ga mučiti tehnikalijama – poravnanjima, spuštanjem navodnika i posebno ne ispravljanjem tzv. šišane latinice (slova ščćž bez dijakritičkih znakova). Ukoliko lektor kaže da nešto mora drugačije, poslušajte.
Dizajn je uglavnom stvar izdavačke kuće, odnosno mnoge izdavačke kuće imaju ili svoj prepoznatljivi stil, tj. dizajn ili same biraju naslovnu stranicu i tu se retko autori mnogo pitaju. Neki izdavači su pak popustljiviji, pa se konsultuju sa autorom ili čak odobravaju naslovnice i dizajn po njegovom izboru. Ovo je još jedna stvar koju bi trebalo da dogovorite, odnosno oko koje da se raspitate pre potpisivanja ugovora. Imate pravo da se ne složite sa dizajnom i iznesete zamerke, ali nemojte zloupotrebljavati resurse svoje izdavačke kuće, dizajner je, takođe, umetnik i ima pravo na sopstvenu interpretaciju vašeg dela.
Promocija (da ne kažemo književna postprodukcija) je noćna mora većine autora. I dok neki uživaju u pažnji kada su u fokusu, aktivni su na društvenim mrežama i vole da govore na skupovima, većini je to obaveza više koja im predstavlja stres. Sistem promocije je nešto što se jako razlikuje od izdavača do izdavača i zavisi od njihovih resursa, kapaciteta, načina funkcionisanja, dogovora sa svakim autorom i sl. Raspitajte se i oko ovoga na vreme da ne bude izneverenih očekivanja, ali imajte u vidu da samo najveći izdavači, i to pod uslovom da ste njihove ’zvezde’, mogu da vam obezbede promocije uz minimum vašeg angažmana. U svim ostalim slučajevima, prodaja vašeg rukopisa najverovatnije će najviše zavisiti upravo od vas samih i toga koliko ste vremena u stanju da posvetite predstavljanju svog dela. Nažalost, tako je.
Ukoliko ste završili svoje delo, pretresli sve sporne momente i spremni ste da zaplovite u nepoznate vode izdavaštva, želimo vam mirno more i srećnu plovidbu!