Napomena: Recenzija sadrži spojlere!
Sara Dž. Mas je američka spisateljica poznata, prvenstveno po svom serijalu ,,Presto od Stakla” (poznat i pod nazivom TOG – Throne of glass), a zatim i po sve popularnijem serijalu ,,Dvor trnja i ruža” (poznat i pod nazivom ACOTAR – A court of thorns and roses). Treći serijal ove autorke je ,,Crescent City“ koji se trenutno nalazi u fazi prevođenja i nadamo se da će uskoro krasiti naše police.
Autorka je već nakon prvog serijala stekla ogromnu popularnost, te je svoje knjige prodala u dvanaest miliona primeraka, a njena dela su prevedena na 37 svetskih jezika. Međutim, šta je to što kod njenih knjiga izaziva toliku zavisnost za čitanjem? Moram priznati da sam u jednom trenutku bila veoma skeptična zbog prevelike pomame oko njenih knjiga, i pomislila sam kako nema šanse da su toliko dobre.
Odlučila sam se da uplovim u svetove Sare Dž. Mas sa ACOTAR serijalom i već nakon nekoliko stranica, shvatila sam da sam se apsolutno zaljubila u način pisanja ove žene.
Prvo malo o radnji: Ljudi su nekada bili robovi vila, a onda su pre 500 godina konačno uspeli da se oslobode tiranije vilenjaka i da steknu kakvu-takvu nezavisnost potpisavši Sporazum. Vilinska kraljevstva su zauzela veći deo kontinenta na severu, dok je ljudima pripao manji deo na jugu.
Iako je prošlo pet vekova od rata, ljudi nikada nisu zaboravili kako su bili tretirani, i priče o vilenjacima i njihovoj okrutnosti su se prenosile sa generacije na generaciju. Fejra ih je sve znala, a znala je i koliko su vilenjaci zli i da je sve bolje nego susret sa nekim od njihove vrste. Ali, kada opstanak njene porodice počne da zavisi od toga šta je ulovila u šumi, biće primorana da ode dalje na sever nego što je planirala. Bez problema će se sukobiti sa natprirodno velikim vukom iz koje će izaći kao pobednik, a sve zbog košute.
Ubistvo ima cenu i Fejra će zbog toga biti odvedena u zemlje vilenjaka da tamo provede ostatak svog života, ne sluteći da nisu vilenjaci ti kojih treba da se plaši, već je to mnogo veći neprijatelj.
U narednom tekstu ćemo govoriti samo o prvom delu serijala kako bismo izbegli dodatne spojlere.
Prvo što sam uspela da zapazim jeste neodoljivo podsećanje na bajku ,,Lepotica i Zver“. Elementi su veoma slični, devojka odlazi kod tamničara i pronalazi način da živi s njim što kasnije dovodi do razvijanja romantičnih osećanja kod obe strane. Iako sličnost postoji (i ako zanemarimo Stokholmski sindrom) to ne umanjuje već povećava zadovoljstvo tokom čitanja. Ta doza nečega poznatog golica maštu i izaziva radoznalost kod čitaoca da saznaju kako će se stvari odvijati u pretpostavljenom smeru.
Priča nema nepotrebnih rupa i viškova. Postoje očigledni delovi koji ukazuju na postojanje sledećeg nastavka u serijalu, ali je sam prvi deo celina za sebe i time se ostavlja dovoljno prostora da čitaoci sami odluče da li će nastaviti da čitaju dalje ili ne. Poput prvog dela u serijalu ,,Hari Poter“, prva knjiga je celina za sebe, ali ako sledećem delu date šansu otkrićete pravo blago u književnom svetu.
Kako su spojleri svuda oko mene, bilo je nemoguće da ih sve izbegnem (zaista sam se borila, ali je algoritam pobedio… u više navrata). Međutim, i sa spojlerima i bez njih, doživljaj je jednak. Prisutni su elementi fantastike u taman onoj meri koja je potrebna, sa jakim likovima, dobro izgrađenim svetom i u ovom slučaju, za razliku od Prestola od stakla, manje politike.
Sara se u ACOTAR-u fokusirala na romantiku više nego na političke spletke, što je sasvim u redu. Kliše nije prisutan, ili bar ne da je meni nešto zasmetalo, pa je ova knjiga pravo osveženje.
Likovi imaju svoju svrhu, pojedina objašnjena su lepo urađena i Sara je našla dobar način da nam bolje prikaže svet koji opisuje. Kao kada je Fejra uhvatila Suriela i on joj istrtljao sve što nas zanima… zašto da ne? Lako i jednostavno, a mi kao čitaoci podmireni.
Na kraju, ostaje da kažem da u potpunosti razumem zašto ljudi kažu da nakon jedne Sarine knjige u paketu dolaze i sve ostale.
Da li imamo rat? O da.
Da li imamo ljubavni trougao? I te kako.
Enemys to lovers? Mhm.
Magije? U izobilju!
Stoga, hajp je u ovom slučaju potpuno opravdan. Uživajte u čitanju!