Nedavno je u Kini kao posebna vest objavljeno to da su svi dobitnici njihove prestižne NF nagrade, kao i preko 70% učesnika, mlađi od 30 godina.
Dovoljno da se zapitamo zašto je to toliko posebna vest, veća od samog obaveštenja da je nagrada – dodeljena. Posledično, javila se potreba za proverom kakva je situacija sa najpoznatijim svetskim nagradama za fantastiku – Hugom, Nebulom, Britanskom nagradom za fantastiku i Bremom Stokerom.
Ispostavilo se sledeće:
NEBULA – nije baš young age friendly. Više od 2/3 prošlogodišnjih dobitnika Nebule je starije od 35, dok za neke uopšte nisu dostupne godine. Interesantno, deluje da su upravo oni koji nigde ne ističu godine u kategoriji do 35. Ali fotografije su nepouzdane, pa ne treba suditi po tome. Što se tiče pola – zastupljenost je ujednačena. Nebulu podjednako dobijaju i muškarci i žene.
Kada je u pitanju Hugo, reklo bi se da je ova nagrada više gender-friendly (oko 95% su žene), ali još manje young age-friendly nego Nebula (skoro svi dobitnici su preko 40). Ovu sveprisutnost žena, ipak ne bih pripisala nekakvom woke momentu, naprotiv. Mislim da su se žene najzad izborile da budu primećene u jednom, da se ne lažemo, tradicionalno muškom žanru kakav je naučna fantastika. Od Ursule na ovamo, bilo je mnogo kvalitetnih autorki fantastike, pa i onih u NF žanru. Uzmimo za primer Martu Vels („Dnevnici Ubibota“) sa 4 Huga, 2 Nebule i 3 Lokusa.
Odsustvo mlađih mi je, s druge strane, daleko veći problem.
Kada je u pitanju Britanska nagrada za fantastiku, za prošlu (2022) godinu, pretragom interneta gotovo je nemoguće utvrditi godište više od polovine autora, premda deluju mlađe.
Sa druge strane, čuvena Brem Stoker nagrada za horor (2021) ima prilično young age unfriendly prosek. Najstarija je od ove četiri nagrade. (Možda postavljamo pogrešno pitanje kada se oslanjamo prvenstveno na NF? Očigledno i horor pati od istog problema, možda i u većim razmerama.)
Da se razumemo, autorka ovog teksta sa 40+ (i nemogućnošću da uspešno fotošopira krštenicu sa reverzibilnim dejstvom u stvarnom životu) navija za age-friendly politiku u svim oblastima, ALI…
Hajde da se vratimo na to da razmotrimo zašto bi ovo s početka uopšte bilo vest.
Sve češće čujemo kako je NF mrtav žanr (nije mrtav dokle god ima onih koji ga vole, čitaju, gledaju, pišu, stvaraju…, mada, vole ljudi i latinski jezik, pa…), pa ipak moramo da se zapitamo odakle to uverenje potiče.
Prva i osnovna predrasuda je da se ništa ‘novo’ i dobro ne može stvoriti u svetu čija tehnološka realnost daleko nadmašuje neka od predviđanja NF autora. Može biti, ne mora da znači. (Videti pomenutu Martu Vels i „Dnevnike Ubibota“). Sve i da je ovo tačno, da stvarnost opravdava pad žanra, šta se događa sa horor autorima? Strah je duboko ukorenjen u ljudskoj prirodi i opčinjenost njime ne jenjava. Trebalo bi da horor, u ovom slučaju, ne pati od ejdžizma.
Druga predrasuda je posledično izvedena iz prve i glasi da mladi ne znaju da pišu NF. Hm. Pojedini uraci mladih i baš mladih autora ovo suštinski demantuju. Pre će biti da su trendovi pop-kulture poslednjih decenija više usmereni ka epskoj fantastici nego naučnoj, pa da njihovo interesovanje većinski preteže u tom pravcu. Ali ne znači da mladih autora NF nema i da ne znaju da pišu. I ponovo: gde se tu uklapa horor?
Što se tiče Srbije i regiona, tu možda nemamo adekvatan reper, premalo smo tržište – uglavnom su to festivalske nagrade ili uskožanrovske (često na nivou one-man show), ali i one pokazuju neke zanimljive trendove. Mlađi autori naginju epskoj fantastici, horor je usko profilisan i zaglavljen u određenom stilu i narativu, NF takođe, sa znatno starijim prosekom godina autora. No, neka ovoga po strani trenutno, to je neka druga priča.
Dakle, vratimo se na nagrade i na kinesko NF iznenađenje.
Nejasno je zašto ovoga puta zapadna strana ne prati (ili ne postavlja trend)? Ako zanemarimo neosnovanu optužbu da mladi ne znaju da pišu – jer danas je sve dostupnije i sve masovnije, pa u tom moru lošeg matematičkom verovatnoćom moralo bi da ispliva i dovoljno toga dobrog i kvalitetnog, čak više nego u nekim ranijim periodima – ostaje zapitanost zašto fale mladi autori i koja od pretpostavki je tačna:
- Da ih NF (i horor) kao žanr zaista više ne zanima (vode se popularnim)
- Da su velike nagrade i izdavači i dalje vezani za ostvarena imena (neće da rizikuju s novim imenima)
- Da se uspostavljeni standardi slabo i sporo menjaju?
Ili je u pitanju sve ili ništa od navedenog.
Dok bih rekla da za nas važe skoro sve stavke, a poslednje dve posebno, nisam sigurna šta tačno odnosi prevagu u inostranstvu.
Da se razumemo – ponavljamo – vrlo smo za to da je age-friendly prisutan (niko postaje mlađi, zar ne?), ali postavlja se jedno suštinsko pitanje:
Kakva je sudbina nečega što ne ostavi prave naslednike?