Odkad je znao za sebe, Akim je bio sam. Jedan. Ini. I dugo vremena je to bio jedini način na koji je doživljavao život. Bio je svestan da je drugačiji, da su ljudi najčešće provodili vreme jedni sa drugima. Ali njemu to jednostavno nije prijalo. Bilo mu je teško da razume te besmislene razgovore o vremenu, o komšilku, o politici. Razgovor je, po njemu uvek imao neku svrhu i razlog, ali taj razlog nije bio povezivanje. Nije osećao da može da se poveže sa drugima samo pukim rečima.
Bio je klasičan čudak. Izrod, i po mnogima, nesreća za porodicu. I on je to znao. Ali iz svoje kože i od svoje sudbine nije mogao pobeći. Zato se potrudio da nauči da živi sa samim sobom i svojom osobenošću. Otac, ugledno svešteno lice, zdušno se trudio da održi porodicu blizu Bogu i Njegovoj zamisli, odvraćajući ih od svakog zla i osobenjaštva. Ali nije mogao da porekne da je njegov sin upravo to-jedan od onih čudaka od kojih meštani okreću glavu u stranu kada prolaze pored. Rođak koga ne zovu na prela i posela. Onaj od kog se očekuje da se pojavi sa rodbinom na sahrani, ali ne i na venčanju. Siva, tmurna prilika u dnu crkve, koja čeka završetak službe da pođe kući.
Pokušao je, istina, da se poveže sa drugim ljudima. Poneko mu se učini pristupačnim, i on proba. Započne razgovor. Ali razgovor ubrzo zamre. Nešto ne ide. Nešto je otišlo…do đavola. Još mu je bilo gore ako bi se razgovor produbio. Osećao je da se guši u moru nepotrebnih reči i beskorisnih vesti, jezu kako mu se penje uz kožu i znoj kako se nakuplja oko okovratnika. Nije mogao da nađe put do drugog ljudskog bića. Ostajao je u svom nevidljivom zatvoru, a godine su prolazile jedna za drugom, kao dosadni, ničim ispunjeni letnji dani.
Voleo je da čita. Pogotovu crkvene knjige o Bogu i o Raju. Smatrao je da su reči njegovog oca uvek imale svrhu, mada on to nije svaki put mogao da vidi. Pogotovu njegova crkvena pojanja. I njegova omiljena Zapovest: „Ne uzimaj uzalud u usta ime Gospoda svoga.“ – Druga knjiga Mojsijeva, glava 20. I on je poštovao, možda i najviše od svih zapovesti.
Reći da je mrzeo ljude, bila bi čista laž. Mrzeo je sebe i svoj život. Ali je znao da se sve dešava sa razlogom, pa i njegovo postojanje. I da su vazda bili – i ostali – čudni putevi Gospodnji. Pa, tako je i njegov život morao imati smisao, makar neshvatljiv i njemu samom. Ali ostao je predan svom i očevom zavetu, da bude pošten i ponizan, i nadasve pristupačan Bogu.
Jedini trenuci kada je osećao radost i ushićenje, bili su oni pred kišu, kada se sva priroda utiša, i nebo dobije izuzetan, prigušeni sjaj koji kao da je dolazio odasvud. Osećao je tada kao da je na pravom mestu u pravo vreme, i da ispunjava sopstvenu svrhu i smisao prostim postojanjem u tom pojedinačnom trenutku, na sred čistine sopstvenog dvorišta, na pola puta između ničeg i nigde. I, naravno, potpuno sam. Ali, u ovim trenutcima, samoća je za njega predstavljala svojevrsno oslobođenje od ljudi, od njihovih očekivanja, od besmislenih razgovora, i nadasve, od sebe samog. Jer shvatio je, da vidi samog sebe samo kroz tuđe oči, i tuđi sud. A kada je ostajao sam na kiši, mogao je sebe da vidi samo kroz oči jedinog posmatrača – Boga. A u Božijim očima, Akim je bio potpun i savršen.
Nakon smrti poslednjeg roditelja, Akim je ostao sam, sa izuzetkom crkvenjaka koji je smatrao za svoju svetu dužnost da obilazi nesrećnog rođaka i da mu pruži Božiju milost ublažavajući mu muke samotnjačkog ludila, kako su meštani opisivali njegov život. Ali Akim već dugo nije žudeo za povezivanjem sa drugom živom dušom. Shvatio je da će mu to u ovom smrtnom životu zauvek ostati nepristupačno. Shvatio, i oprostio Bogu. Jedino što je već godinama želeo bilo je da ostane potpuno sam, baš kao što se i rodio. Jedan. Ini. Jedinstven. Slobodan. I konačno, jednog kišnog oktobarskog popodneva, crkvenjak se vraćao kući, krećući se uz natrule plotove, skrivajući svoje telo od krupnih, hladnih kapi, pribijajući se pritom u zaklon krošnji koje su uzvisivale ograde. U jednostavnoj, kožnoj torbi nosio je pogaču sa proslave Miholjdana koju je namenio svom rođaku. Uprkos hladnoći koja mu je prožimala svaki delić vlažnog tela, crkvenjak je ostao veran svojoj svetoj dužnosti i uz zveket gvozdene kapije, ušao u rođakovo dvorište. Koračajući po hladnom i vlažnom kamenom pločniku, pomislio je na njegove roditelje kako ga zacelo posmatraju sa neba, zahvaljujući se na milosti koju pruža njihovom sinu. Stresavši se, ponovio je samom sebi kako ne želi nikakvu nagradu za svoju ljudsku dužnost i pokucao na drvena vrata zapuštene i oronule kuće. Nije dobio nikakav odgovor. Crkvenjak je zatvorio oči. Iako još nije video, srcem je znao odgovor. Gurnuo je lagano drvena vrata. Za velikim, tamnim salonskim stolom iznad koga je stajala ikona Krsne slave, sedeo je Akim, sa rukama obešenim pored ukočenog, hladnog tela i očima uprtim u naslikanog Sveca. Crkvenjak zatvori oči, kleče, i stade se moliti, ali ne za dušu pokojnika koja je zacelo već bila na vratima raja, već za svoju, i svih ostalih koji nisu mogli naći put do ovog posebnog, nesrećnog čoveka.
Autop: Jovana Banić