S vremena na vreme volim da se vraćam knjigama koje su na mene ostavile pozitivan utisak. Nedavno je u našoj grupi pomenuta jedna knjiga što me je nateralo da se iste podsetim. Knjiga se zove „Bogovi lično“ (The Gods Themselves), a autor je Isak Asimov (Isaac Asimov), čije ime nema potrebe da predstavljam na ovom sajtu.
Ovu knjigu sa pravom smatraju klasikom naučne fantastike. U prilog tome ide da je dobitnik Nebula nagrade za najbolji roman 1972. godine i Hugo nagrade za najbolji roman u 1973. godini. Čak je i sam Asimov par puta izjavio da mu je ovo jedna od najdražih knjiga koju je napisao.
Struktura romana je veoma interesantna. Sastoji se iz tri dela s tim što prvi počinje šestim poglavljem. Zatim se prebacuje na prvo poglavlje, pa se nastavlja šesto, pa na drugo i tako redom dok ne dođe do kraja šestog čime počinje sledeće poglavlje. Ovo je urađeno sa namerom kako bi se lakše mogli objasniti i razumeti događaji u knjizi.
Prvi deo nam donosi priču o naučniku Halamu koji je otkrio način prenošenja materije i energije između našeg sveta i parauniverzuma čime je rešio sve ekološke i energetske probleme na Zemlji. Dok ga javnost uzdiže kao heroja drugi naučnik dolazi do zastrašujućeg otkrića da razmena materija između svetova, osim što pomaže Zemlji može dovesti do globalne kataklizme.
Drugi deo se odvija uporedo sa prvim delom i prikazuje društvo i poredak paraljudi kako ih nazivaju Zemljani u knjizi. O ovom delu namerno neću ništa više napisati jer je ovde prikazan jedan od najoriginalnijih i najgenijalnijih oblika vanzemaljskog života i svaki pomen bi potencijalnom čitaocu mogao da pokvari uživanje.
Treći deo nas vodi na prvu koloniju na Mesecu koja se otcepila od svoje matične planete. Priča prati Selenu Lindstorm koja radi kao turistički vodič za Zemljane. Njena rutina se bitno menja kada u koloniju dolazi misteriozni stranac sa Zemlje i dobija zadatak od svog ljubavnika da sazna njegove namere što dovodi do kulminacije o kojoj neću ništa otkrivati.
Sad šta je sama tema romana? Ja bih izdvojio ljudsku zaslepljenost slavom što dovodi do toga da od drveta ne vide šumu. Npr. Prenos materije i energije je rešio sve probleme koji su mučili Zemlju, ali da li postoji kontraefekat koji je uvideo samo jedan čovek.
I sami nazivi poglavlja „Protiv gluposti…“ (Against Stupidly), „…I bogovi sami…“ (…The Gods Themselves…), … Bore se uzalud?“ (… Contend in Vain?) doprinose prethodnom pasusu. Moć i uspeh su ono što nas zaslepljuje i ne dozvolja da vidimo pravu istinu.
Druga tema je različitost između kultura. U ovom slučaju imamo Zemaljsku, kulturu Parauniverzuma i Mesečevu kulturu. Svaka funkcioniše na svoj način i nije u stanju da razume onu drugu, u ovom slučaju između Zemlje i Parauniverzuma i Meseca i Zemlje. Ovde je svakako najunikatniji Parauniverzum o kome ćete sami morati da saznate.
Zaslužnost što se ovaj roman pojavio kod nas dugujemo ediciji Zoroaster i Aleksandru B. Nedeljkoviću i Branislavu Brkiću koji su preveli ovaj unikatni roman. Kasnije je usledilo reizdanje “Čarobne Knjige” koja se poslednjih godina popela na vrh kvalitetnih izdavača čime preti da ugrozi “Lagunu” i “Vulkan” zajedno.
Još jedna napomena. Ovaj roman se mora pažljivo čitati jer je svaki detalj bitan i radnja mora pažljivo da se prati kako vam nešto ne bi promaklo. Tu pre svega mislim na deo u Parauniverzumu.
Sada se slobodno mogu voditi rasprave da li je ovo jedan od najboljih naučno fantastičnih romana ikada napisan, ali dve vredne nagrade koje je dobio, kao i pomisao da je bio omiljeno delo svog autora dovoljno govori o njemu. Sada ko nije čitao neka ne odlaže nego da počne što pre, a ostali mogu da se podsete kvaliteta ove knjige. U svakom slučaju, nećete se pokajati zbog utrošenog vremena na ovu knjigu.