Gotovo da ne postoji milenijalac na srpskohrvatskom jezičkom području koji se barem jednom nije susreo sa jugonostalgijom prethodnih generacija. Ta iluzorna zemlja snova u kojoj je sve bilo lepše i bolje možda je najbolje ispričana priča od Vardara pa do Triglava. Sveprisutna jugoslovenska ideja verovatno je najbolje otelotvorena u televizijskoj seriji „Bolji život“ koja i nakon 30 godina od premijere ostaje okosnica domaćeg televizijskog programa.
U režiji Mihaila Vukobratovića i Aleksandra Đorđevića, a po scenariju Siniše Pavića, „Bolji život“ je priča o beogradskoj porodici Popadić koja u posttitovskoj Jugoslaviji pokušava da nađe svoj „bolji život“. Jednostavna, ali uvek aktuelna premisa serije koju modernoj domaćoj publici ne treba predstavljati, samo je kamen temeljac onoga što će možda zauvek ostati najlepša slika jedne države koje više nema.
Upravo je ta slika Jugoslavije s kraja osamdesetih, ona koju je Pavić tako živopisno pretvorio u seriju od 82 epizode, omiljena među onima koji uzdišu za starim vremenima. Jugoslavija „Boljeg života“ je puna likova koji izazivaju osmehe na licima gledalaca, suočavajući se, ali i simultano elegantno zaobilazeći stvarnost koja je, na kraju, i dovela do krvavog kraha te bajke.
Međutim pitanje koje se samo postavlja je kako je ekipa „Boljeg života“ uspela da napravi sada već pravi televizijski klasik. Šta je to što „Bolji život“ čini toliko posebnim? Pa, nekako uvek krenemo od likova.
Glavnu ulogu u ovoj porodičnoj sagi ima Dragiša Popadić iliti Giga Moravac. A Giga, kojeg tumači Marko Nikolić, predstavlja televizijski prototip Jugoslovena koji jedva sastavlja kraj sa krajem, koji ima probleme koji su tako bliski svima nama, a koji i pored svih stvari koje mu se dešavaju, uspeva da situaciju učini smešnom. Njegovo čuveno „majke vam ga šašave i bezobrazne“ sažima svu nemoć koji roditelji osećaju kada ne mogu da promene životne izbore sopstvene dece.
Nasuprot Dragiši je njegova supruga Emilija, koju je tumačila Svetlana Bojković. Emilija nije prostodušna kao njen suprug, a njeno poreklo, obrazovanje, stil i maniri govore o jednoj pravoj dami. Brak te dve, gotovo nekompatibilne, osobe gotovo da postaje socijalna metafora ujedinjene Jugoslavije. Njihovo troje dece, Aleksandar, Violeta i Slobodan, svako na sebi svojstven način, pokušava da ispuni „jugoslovenski san“ koji svoje sveto trojstvo nalazi u poslu, braku i deci.
Paleta likova „Boljeg života“ uspeva da jugoslovenskom sivilu da pregršt boja i nijansi. Kako to reče Živadinka Žarka Žikić „Nismo produktivni kao Japanci, ali imamo dušu“, život junaka serije pokazuje da se, uz malo duha, sve preživi. Preživljavanje na aparatima je postala umetnost jugoslovenskih naroda i narodnosti, te ne čudi da se ta tematika provlači kroz sve likove i njihove poslove. Iz ove perspektive, deluje gotovo suludo baviti se bundama s tim platama, ali ipak dobar deo serije je posvećen luksuzu koji se ne može priuštiti. Firme pred bankrotom, vođstvo u rasulu, zaposleni koji su u konstantnom štrajku, plate koje se sve ređe primaju, samo su neki od finansijskih problema naših junaka. Ali uprkos tome, uprkos toj neospornoj finansijskoj tragediji, ceo sistem nekako, protivno svim zakonima logike, nastavlja da funkcioniše.
Da je to bilo možda jednostavnije vreme govore i turbulentni ljubavni životi naših junaka čije je afere, veze i brakove nekada zaista teško pratiti. Vanbračna deca, ženidbe na brzinu, razvodi, ljubavne afere su samo deo onoga što smo videli na malim ekranima. Nije to u pitanju nikakva seksualna revolucija, scenaristi ne pokušavaju da izazovu porodicu kao tradicionalno osnovnu jedinicu jugoslovenskog društva. Ovde je suštinski reč o odsustvu lažnog morala i o slobodama na koje smo nekako, ovde na brdovitom Balkanu, zaboravili. Čini se da su ljudi živeli, hteli da budu srećni i bili dovoljno hrabri da se uhvate u koštac sa životom u potrazi za srećom.
A to je opet sve ono što nam je nedostajalo poslednjih 30 godina. Bogati su postajali sve bogatiji, siromašni još siromašniji. Prostodušnost je postala glupost, maniri su postali razlog za sprdnju. Obrazovanje smo zaboravili, kulturi okrenuli leđa, a vera nam je postala osnov i izgovor za sve zlo koje smo naneli jedni drugima. Preživeli smo ratove, inflaciju i tranziciju, a bolji život, čini se, još uvek nam izmiče. Ali, kada god bismo upali u apatiju, kad god bi nas društvo izneverilo i kada bi naš patriotizam dosegao neko novo dno, repriza „Boljeg života“ je ponudila mali beg od stvarnosti i vratila veru da je neki normalan život moguć čak i ovde na Balkanu.
Koliko je popularan taj beg od stvarnosti, taj naš jugoslovenski eskapizam govori u prilog broj repriza na nacionalnim televizijama. Na Radio Televiziji Srbije, gotovo da se ne može prebrojati koliko je puta „Bolji Život“ emitovan od svoje premijere. Serija je, tokom svojih repriza, imala ogromnu gledanost i u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Prema rečima pokojnog Aleksandra Tijanića, bivšeg direktora RTS, reprize „Boljeg života“ su uspevale da budu gledanije od premijera nekih izuzetno popularnih serija kao što je to bila „Sulejman Veličanstveni“, a isto se desilo i u Hrvatskoj kada je TV Doma 2012. godine počela sa emitovanjem ovog jugoslovenskog klasika.
Fenomen jugonostalgije svakako da nije teško objasniti. Ratne godine su ostavile bivše republike u jadnom stanju a bilo je potrebno dosta godina da se ekonomije svake od njih podignu na noge. Naravno, nacionalistička potkusurivanja među političkim subjektima su i dalje veoma aktuelna i žalosno, samo jedan od trikova na koji se pridobijaju glasači. U takvoj klimi, to sećanje na mirno vreme „bratstva i jedinstva“ postaje još fantastičnije. Spremni smo da kolektivno zaboravimo neke stvari, spremni smo da zaboravimo na stvarnost „Boljeg života“. Čak smo spremni i da zaboravimo da je ta stvarnost dovela do one stvarnosti devedesetih. Jer to je postala oaza mira u ludilu mržnje, nesloge i zlikovaca koje su neki kovali u zvezde. Upravo na taj način, „Bolji život“ postaje idila u koju verujemo, kojoj se smejemo i koja nam omogućava da se suočimo sa našom, postjugoslovenskom svakodnevnicom XXI veka. Ako ćemo potpuno iskreno, malo je tih bajki, tih dela fantazije koji su uspeli da pruže eskapizam na tom nivou kao što je to pošlo za rukom porodici Popadić i „Boljem životu“.
U pesmi „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“, grupa Bijelo Dugme je savršeno opisala Jugoslaviju: „ovdje kome ne porastu zubi, e kukala mu mati“. Upravo su ti zubi stvarnost Jugoslavije osamdesetih godina XX veka, stvarnost „Boljeg života“. Ali, „Bolji život“ nije priča o društvu kakvo ono jeste, već odruštvu i ljudima kakvi bi mogli i trebalo da budu. To je priča o nedosanjanim snovima cele jedne generacije koja i dan-danas održava Jugoslaviju u životu. I to je ono što „Bolji život“ čini najlepšom jugoslovenskom bajkom.
