Kuća koju je odabrao bila je gotovo savršena. Usamljena na brežuljku, ušuškana zelenilom i bezbedno udaljena od ostalih zgrada. Jedna od onih koje pružaju mir i privatnost, ali i uvid u sve što se događa u kraju.
Što je najvažnije, znao je da je prazna.
Pripadala je njegovom ujaku, srećniku koji već mesecima prebiva u svojoj večnoj kući, daleko od ovog zla. Ujak mu se među prvima zarazio, umirao je u nadi da će ga izlečiti, a nakon smrti je čovečanski sahranjen. Njegovi ukućani, kao i svi koji se se razboleli kasnije, nisu mogli da računaju na to. Ni on ne računa, uopšte ne misli na smrt. Ne razmišlja ni o životu, samo živi. Ili luta kroz pakao u zabludi da je živ.
U početku se svesno borio. Hteo je da beži u selo, u šumu, bilo kud. Samo da više ne preskače leševe, jede otpatke i skriva se po napuštenim kućama.
Nekad slabunjavi dečko, potom nespretan mladić i zreo čovek osrednjih sposobnosti, nadživeo je sve koji su mu značili, pa verovatno i svako ljudsko biće koje je poznavao. Telo mu nije pristajalo na bolest, um se opirao ludilu. Još da mu nije nesanice, možda bi se okrepio, pribrao snagu i napokon otišao iz grada.
Pri svakom stupanju među zidove koji će mu pružiti utočište, maštao je o udobnoj postelji, sanjao je o snu. A onda bi sebi dopustio tek laki dremež, kratku šetnju između jave i sna.
Tako i sad. Sklupčao se u tuđem krevetu, spustio glavu na torbu i zatvorio oči. Večernja svežina nagnala ga je da zavuče ruke u džepove i da zagnjuri lice u okovratnik kaputa. Slušao je vetar u krošnjama mladih breza u dvorištu, krik neke ptice i zujanje debele muve, koja mu je kružila oko glave, približavala se i udaljavala, da bi let završila u paučini iznad prozora.
A onda je čuo taj šum.
Pridigao se, pogledao oko sebe. Ništa nije video, iako su mu oči bile naviknute na mrak. Zaspao je, napokon sanja ili… šta?
Šum se ponovio.
Pokret, udah, nije bio siguran šta je to, tek šum je ličio samo na jedno: prisustvo drugog čoveka. Živog i zdravog. Bolest ima slatkasti vonj koji bi osetio još na pragu i ne bi ni zavirio u ovu kuću. Zavukao je šaku u torbu i potražio nož.
Minuti su prolazili, šum je postao jači i određeniji. Čulo se drhtanje i plitko, ubrzano disanje.
Uplašen je. Ne oseća se kao lovac, pre kao plen.
Mora da je mlad. Dete možda. Za trenutak mu se javila glupa želja da naiđe na dete, iako je znao da to ne može biti. Najmlađi su prvi podlegli. Krhka detinja tela su padala bez otpora, već na prvi znak bolesti.
Zagledao se u veliku peć na suprotnom kraju sobe. Tamo je mrak najdublji i svi zvuci odatle dolaze. U dva koraka došao je do prozora, sklonio prašnjavu zavesu i raskrilio roletne.
Mesečina otkri svu rugobu ugašenog doma. Bio je to prizor od kog se grči utroba, ali nije dozvolio da ga savlada bol. Zamućenim pogledom pratio je biće iza peći; u ruci je stezao nož. Nije uspeo da vidi lice, ali pruga blede svetlosti pokaza nežan zglob i stopalo u ukrašenoj papučici. Žensko! Tome se baš nije nadao. Ipak, beše mu milo. Žena, kakva god bila, nije opasna kao drugi zdrav muškarac.
’’Izađi slobodno’’, rekao je.
’’Ti izađi iz moje kuće!’’
’’Tvoja je zato što si ovde prva ušla?’’
’’Moja je. Stvarno.’’
Htela je da govori oštro, ali joj je glas bio duboko nesiguran. Zvučala je tako očajno i pobeđeno, da joj je smesta oprostio i provalu i laž.
’’Ova kuća je moja koliko i tvoja,’’ odgovorio je. ’’Ili je čak nešto više moja, ako gledamo na pravne odnose kakvi su bili. Moj ujak nema naslednika. Osim mene. Dobro mi došla.’’
Devojka se povuče još dublje u mrak.
’’Ne plaši se, priđi’’.
’’Možda ti imaš više razloga za strah.’’
’’Možda imam, ali ću rizikovati. Hodi, pričaj mi o sebi. Ko si, odakle si došla? Izađi na svetlo, odavno nisam video ljudski lik.’’
’’Nećeš ni sad! Ja ne ličim ni na šta. Grozna sam, odvratno izobličena!’’
’’Hajde, uplaši me!’’
Ćutala je.
’’Izgleda da ipak nisi toliko strašna.’’
’’Bolesna sam.’’
Nasmejao se novoj laži. Devojka ne samo da nije ’’mirisala’’, nego se nije ni ponašala kao oboleli. Niko od njh, jadnika, nije slutio da je zaražen sve dok ne bi pao u postelju da iz nje više ne ustane. Umiralo se za dva do tri dana ili čak brže (poslednji bolesnici nisu uspevali da preguraju dan), a jedino olakšanje im je bilo to što su kraj dočekivali u beslovesnom stanju.
’’Njegova’’ devojka nije bolesna, ne.
Ipak, treba priznati da je njeno ponašanje, najblaže rečeno, čudno. Čudno čak i za košmarne prilike i nestvarnost u kojoj su se zatekli u ovaj čas.
Časovi su prolazili, a ona nije napuštala skrovište kod peći. Nisu pomagale ni pretnje ni obećanja. Vrpoljila se, šmrcala i uzdisala, ali nijednom nije izašla iz senke. Na pitanja mu je jedva odgovarala. Sasvim šturo ili nikako. Probao je da joj se približi, ali je na taj pokušaj, jedini koji je učinio, odgovorila paničnim strahom i besom za koji je znao da se ne može obuzdati, a da ne upotrebi nož.
Pred zoru je zaspao i to nije bio samo dremež, nego pravi pravcati san. Sanjao je ujakovu kuću kakva je bila nekada, svetla i topla. Plakao je bez glasa i pitao se u snu zašto se ranije nije dosetio da živi u njoj. Biće da ga je smrt omamila i osvojila toliko da više nije pamtio kako mimo nje postoji drugo, nešto što joj svakako prethodi, bez čega je ne bi bilo na svetu… Kako mu se dogodilo da kao prorok iz Biblije ”zaboravi dobro”? Zašto diše kad je već umro, čemu teži telo otporno na bolest kad se života plaši više nego smrti? Zar ga je porazila stara istina da je rođenje veća i strašnija neizvesnost?
Ujakova kuća je bila topla od velike, naložene peći, a svetlost je dolazila od novog života u njoj.
Probudio ga je prigušeni jauk žene, udružen sa plačem novorođenčeta.
Brzo je ustao, rešen da pronađe drva za veliku vatru. Treba mu mnogo tople vode, a i nož se mora očistiti u plamenu. Starom sečivu, koje je do ovog jutra davalo samo smrt, bilo je suđeno da bude upotrebljeno na sasvim nov način.
Autor: Galadriel