Kada bih nekome zainteresovanom za japansku književnost rekao da ona u očima publike postoji samo preko imena Murakami, bez sumnje bi se složio s tim, ni ne pitajući — o kom Murakamiju zapravo govorim? Možda bi mu na pameti bio Haruki Murakami, čuveni književnik čiji su populistički (i popularni!) romani magijskog realizma — iz nekog razloga — postali predstavnikom japanske kulture u svetu; ali, ako je iole sličan meni, razumeo bi da je reč o — Rjuu Murakamiju, zvezdi književnog podzemlja i jednom od najboljih horordžija modernog doba. Paradoksalno, drugi Murakami, koji prevashodno piše žanrovske romane i retko kada napušta domen kontroverznog, mnogo dublje ponire u svest savremenog Japana nego što to čini njegov prezimenjak sa svojim šarenim mesecima, mladim umetnicima i džogiranjem kroz prirodu. U ovom tekstu želeo bih, pre svega, da ukratko predstavim — i preporučim — Murakamijeve romane koje imamo priliku čitati u srpskom prevodu.
Plavo, gotovo prozirno (限りなく透明に近いブルー)
Majstorov debi. U pitanju je verovatno najmanje komunikativno i pristupačno delo od četvorke koju ću predstaviti; Plavo, gotovo prozirno bavi se isečkom iz života jedne grupe narkomana u Japanu. Napisano u tradiciji pikarskog romana, gotovo da nema zaplet, a formalna podela na poglavlja je izostala; žestoka, barouzovska mešavina seksa, droge i roka predstavlja skoro celokupan sadržaj ovog dela. To može smetati onome ko traži jasnu priču sa početkom, krajem i naravoučenijem; onima, pak, koji prihvataju da život nikako nije takva artifijelna forma kakva je roman, već mnogo nejasnija zbrka, mnogo bolje će shvatiti domete i poentu ovog dela. Knjiga bez objašnjenja, knjiga koja sama sebe objašnjava; u svakom slučaju, delo vredno čitanja i razmišljanja, a to je danas retkost.
Karaoke strave (昭和歌謡大全集)
Prosto je neverovatno koliko je ovaj roman zabavan! Grupa mladića u dvadesetim godinama – otuđeni, čudni, infantilni – druži se međusobno, a okosnica njihovog druženja su karaoke. Jedan od njih, bez ikakvog pravog razloga, ubije ženu na ulici, tako započinjući osvetnički sukob između njenih prijateljica (društvo Midori, žene koje su se združile zato što imaju isto ime) i mladića. Prava tema dela je, naravno, otuđenje; i muška i ženska ekipa predstavljaju beživotne, bezvoljne živuće stvorove… sve dok im osveta ne podari novi život. Psihološka pozadina i društvena analiza stvarno su fantastični: neverovatno je koliku dubinu sadrži ovako kratko delo (stotinak stranica, kao i ostala Murakamijeva čeda). To samo dokazuje moju tezu da su današnja Kunc-und-Kingovska prenemaganja od hiljadu šlajfni, detaljnim istorijatima svih glavnih i sporednih likova i beskonačnim sabplotovima unutar sabplotova (podzaplet, za jezičke čistunce) koji dostižu fraktalni nivo, samo besmisleno udovoljavanje neukusu čitalačke publike, koja ima previše vremena koje ne zna gde da utuca.
Nasuprot tome, Karaoke stoje kao sjajan primer jezičke ekonomije, promišljenog pisanja i originalnosti, i zato ovo delo mogu drage volje da preporučim svakom čitaocu.
Audicija (オーディション)
Da, to je taj roman. Audicija je književni predložak za istoimeni film, remek-delo najznačajnijeg živog japanskog režisera, Miikea; ono što najviše iznenađuje jeste da je dobar skoro koliko i ekranizacija! Da, zaista su se morala spojiti takva dva genija da bi se izrodilo takvo delo: Miike prepušten sebi zapada u svoju notornu razvučenost i rimejkovanje, te stoga tek ovakva osnova uspeva u potpunosti da oslobodi njegovu krvopljusno-oniričnu razuzdanost. Za sve koji su gledali Audiciju, neće biti nikakvih ideja; zaplet romana potpuno je identičan sa zapletom filma (sem dodate scene dekapitacije), i tek u opisu finalne scene konfrontacije Asami i Aojame se razilaze (tu film prednjači, sa prelepom Eihi, kiri-kiri i iglama, nasuprot nešto prozaičnijoj Murakamijevoj viziji). Miike je jeziviji, nelinearniji, oniričniji; Murakami, pak, pruža širi uvid u prošlost i psihologiju likova. Ove razlike su, naravno, objašnjive formatima samih dela. Opet moram pohvaliti ekonomičan Murakamijev stil pisanja – precizno, jasno i jednostavno pisanje bez bombastičnih metafora, hipertrofiranih stilskih figura i sličnih poštapalica amatera-sledbenika američke škole pisanja, koji je jeziv kad to treba da bude, na mahove erotičan (zaista sjajan opis seksualnog čina, neverovatno je koliko je to teško naći), ali uvek odličan! Masterpiece.
U miso supi (イン ザ・ミソスープ)
Perfektno delo. Počinje kao kao priča o Kenđiju, vodiču kroz seksualne usluge na japanskim ulicama i Frenku, pomalo jezivom strancu koji ga upošljava; Kenđi brzo počinje da sumnja da Frenk stoji iza zločina koji su se desili u kvartu. Dve trećine svog trajanja ovaj roman je unikatno jeziv, nihilistički horor-triler, koji kulminaciju doživljava u verovatno najjezivijem, najbolje opisanom horor set pisu u bilo kom romanu koga sam čitao; nakon toga Murakami naprasno odbacuje svaku žanrovsku povezanost sa hororom, time pokazavši da je U miso supi u stvari roman ideja. Taj zaokret u stvari dodaje na težini delu, iako će sledbenicima raznih sumnjivih pisaca verovatno biti bezvezan, ali u stvari predstavlja jedno od najboljih dokaza onoga što uvek ponavljam: žanr nije nikakvo ograničenje, već samo odskočna daska koja omogućava novi pogled na stvarnost.
Arigato & sayonara.