Beskrajne somnabulne i nešto treznije besede sa autorima i urednicima u zadnjih godinu i po dana su me čvrsto ubedile u jednu stvar–horor se u region vraća na velika vrata. Siguran sam da ćemo za par godina imati bar tuce sazrelih autora strave i užasa, što je, rekao bih, pravi nesveti blagoslov za ove naše, vazda hororima mučene, prostore.
Crnoslovlje je ime koje ćete zapamtiti, ne zato što ga ja pominjem, već zato što će ga uskoro svi pominjati s veoma dobrim razlogom. Radi se o novom horor fanzinu, crne trojke uredništva koju sačinjavaju: Yog, Milan Kovačević i Daniel Tikvicki. Pored autentičnog dizajnerskog pakovanja sa pregršt kolekcionarskih komada svega i svačega, tu je i majica dijaboličnog dizajna, za one kojima se posrećilo, a rađena je i kolaboracija sa jednom zanatskom pivarom, tako da je fanzin dobio i svoje pivo. Da ja ne bih previše pričao, urednici i slike će govoriti sami za sebe.
I deo – Yog
Dejan: Krupni čovek pod maskom je jedan od odgovornih za nastanak ove jedinstvene multimedijalne zverke. Budući da je fanzinaštvo kod nas skoro pa izumrlo, te da je pripadalo uličnoj anarho-buntovničkoj struji iskazivanja kreativnih potencijala, da li su i u tvom slučaju iste pobude za ulazak u nesigurne vode volonterskog izdavaštva? U smislu, koji su tvoji razlozi za davanje ovakve žanrovske izjave pred domaćom publikom?
Yog: Hm, da, mogao bih reći da anarho-buntovnička krv kulja u meni, i to u svakom pogledu. Od ekološkog aktivizma do pisanja, od sindikalne borbe do načina na koji prilazim ronjenju, svuda pokušavam da, posle zasićenja standardnim, proverim granice i mogućnosti iza nje. Ranije, dok me je samo objavljivanje zanimalo, priče su mi izašle u Emitoru, Omaji, Nešto diše u mojoj torti, zbirci posvećenoj Bodleru… i tokom toga sam shvatio da me izdavanje uopšte ne interesuje koliko samo pisanje, a da autorstvo nije toliko bitno, pa sam slao i izdavao pod različitim imenima, naravno uz dozvolu ljudi čija sam imena koristio. To je neki odgovor na hiperprodukciju smeća, na konkurse gde pobeđuju imena a ne kvalitet. Da li sam dobar pisac? Daleko od toga. Ali, da li to nadomešćujem time što sam kvalitetna osoba. Ne. Ipak, da li bi moglo da se kaže da se svakog jutra trudim da budem i bolji pisac i bolja osoba. Nikako! 🙂
Ovde sam samo zbog vožnje, da bih savio pravila i da, onima koji se odluče da urone u Crnoslovlje, pružim kompletan sadržaj projekta. Da se horor odmakne od svilenih rukavica na promocijama, u sterilnim klubovima čitalaca. Ukoliko se sada, posle dobrih pet godina pauze, vraćam pisanju i objavljivanju, to želim da radim na jedan malo drugačiji način. Da okoristim Danielovo tehničko znanje i zloupotrebim Milanovu vatru, ne kao štit od eventualne kritike fandoma, već baš zbog toga, da taj fandom toliko prodrmamo da ljudi kažu ’jbt šta je ovo, horor, kraft pivo, black metal, okultisti, vehabije, poslanička grupa Čede Jo? Može!’. Nije nam svima san knjiga u Laguni, pa da se vešam kad vidim da stoji pored Lukasa ili kakvog drugog nakota. Ne sanjam da živim od ovoga, ne sanjam naduvane klinke Vidojkovića, ne želim ništa sem novog iskustva. Tako da da, mislim da sam štiklirao i anarho i buntovno sa liste.
Dejan: U sjajnom boksu se mogu naći i neke nalepnice, te gratis CD benda Ashen Epitaph, s bukletom. Takođe, nastalo je i pivo „Crnopivlje“ u stilu (Stout, ako se ne varam?) koji sasvim prati tematiku fanzina, ili makar prvog broja. Da li je saradnja sa andergraund metalom, pivskom scenom i guranje napred zajedničkim snagama u raznim medijima nešto što treba očekivati nadalje? Dakle, Crnoslovlje je zamišljeno kao multimedijalni projekat i kao takav će se, pretpostavljam, nastaviti?
Yog: Svakako. Da sam stigao da razradim ideju, Crnoslovlje bi pratio i bend Chimerical, dovoljno je prevesti ime i time dobiti alibi za sve što bi usedilo. Kraft pivo je eksperiment, tu smo dosta naučili i želeo bih da svaki broj prati određena litraža, ali, recimo, u haosu, zaboravio sam da rešim distribuciju sem u žarištima Crnoslovlja – Novi Sad, Kikinda, Subotica. Tako da tu ima da se radi. Povezivanje sa ekstremnom scenom nije ništa nametnuto, to je normalan sled događaja, jer sem što smo svi mi (urednici) deo te potkulture, oni su nam i ciljna grupa. DIY okupljanja, festivali, svirke… drugačije rečeno, Orfelin je objasnio kako treba da izgleda jedna ozbiljna izdavačka kuća usmerena ka hororu. Mi nismo kontra tome, mi smo druga strana novčića. Mi smo ekonomski i uređivački nezavisni, pa da vidimo gde će nas to odvesti.
Dogovorena je saradnja sa ljudima iza Festival Srpskog Podzemlja, neki budući pokloni će takođe biti iz Grom Records, ali i sa drugih strana, zajedno promovišemo celu lepezu sadržaja van usranih rijalitija, vesti i tabloida. I u svemu tome, tim sjajnim noćima i nestandardnim zadovoljstvima, jutrima koje dočekaš uz usne, pivo ili list papira dok pišeš, u tom smradu cigareta i vonju piva, mi jesmo kontraelita, jer obraz nije na prodaju. Kod nas se ne jedu sendviči, pa čak ni kada nemamo za hleba. Najprirodnije je da se Crnoslovlje skući uz kraft scenu, uz anderground, uz metal i onaj horor koji izaziva emocije, kakve god one bile, a već sa prvim pojavljivanjem dokazali smo da nismo samo fanzin, već projekat koji će pipke raširiti i preko formata i preko žanrova. Moja rastrzanost između ljubavi prema hororu (koju kao pisac smirujem) i prema ekologiji (koju kao ribočuvar hranim) se ogleda i u ovoj megalomanskoj, nepotrebnoj, predivnoj i nadasve ludačkoj priči oličenoj u Crnoslovlju.
Dejan: Koji ti je najzanimljiviji serijski ubica?
Yog: Pretpostavljam da je ovo pitanje meni zapalo jer podsećam na filmske prezentacije tih civilizacijskih anomalija, ali sem povremenog istraživanja za priče, nisam nešto u toj materiji. Fascinantniji mi je odgovor samog društva, koji polako normalizuje sve oblike kriminala, život u strahu, gde je normalnije čitati o mrtvima nego o kurcu, jer bože moj, seks je tabu, ali klanje nije. U cenzurisanoj, američkoj verziji rimejka Dawn of the Dead, ogromne grudi gole zombi žene su sakrivene iznutricama koje su razlivene preko stakla automobila odakle i posmatramo scenu. Verujem da više ljudi zna kako je ubijao Velja Nevolja nego da pronađe klitoris. Ali, kada bi se pojavio neki srbijanski Dekster, pa krenuo da čisti jednako odbore stranaka i sudnice, sigurno bih skinuo sliku Idi Amina i okačio njegovu. Naravno, svinjokolj korumpiranih i parazitskih delova društva mogu samo imaginarno da pozdravim, takvim užasima je mesto u filmovima i pričama, iako često čitam svoje priče i razmišljam da su i previše mekane naspram stvarnosti. Ipak, čisto da ne bude da nisam odgovorio, što se samih životnih priča tiče, privlače me one posebno mračne i neverovatne, poput recimo Babe Anujke ili Fric Honka.
II deo – Milan Kovačević
Dejan: Čovek koji stoji iza brutalne stranice Recenzije iz pakla je moj sledeći sagovornik. Šapat suvih usana je doživeo novu, rekao bih, finalnu inkarnaciju u prvom broju Crnoslovlja, budući da je stilski i u tempu savršeno finiširana, sa još bolje rešenim odnosima karaktera.
Ono što je meni upečatljivo je sasvim realna mogućnost daljeg razvoja univerzuma u koji si smestio svog psihopatskog, serijskog ubicu. Pored ostalih projekata na kojima radiš, da li možemo od tebe očekivati razradu pomenutog univerzuma i kakve su ti ambicije u tom smislu?
Milan: Drago mi je što si pomenuo Šapat suvih usana jer si na neki način bio uz tu priču još od začeća ideje, kreiranja početnih nacrta, pa do finalne ruke koja se pojavila u prvom broju Crnoslovlja. Mogao bih da kažem mnogo toga o idejnim izmenama i svojevrsnim pomeranjem drumskih znakova koji su se desili unutar te priče, ali ću to izbeći. Ono što jeste bitno napomenuti, je to da se glavnina mojih priča – izuzev nekih koje tematski potpuno odskaču od mog narativnog metoda i svetonazora – dešava unutar istog univerzuma. Ipak ono što Šapat suvih usana razlikuje od ostalih priča, jeste što protagonista na kraju stiže do određene samospoznaje i to ga u velikoj meri distancira od ostalih karaktera koje smislih, jer oni završe il’ mrtvi, il’ ludi. Tako da je odgovor na tvoje pitanje potvrdan. Mislim da postoji prostor koji bi neimenovani protagonista mogao da poseti uskoro! Što da ne?
Dejan: Objavljivan si na više mesta, kod nas, u AVKF-u, u sjajnoj zbirci Trail XIII – The Path to Perdition, u kojoj je Šapat dobio i engleski prevod, kao i u nekim tematskim zbirkama. Tamo su te drugi uređivali i pretpostavjam da si mnogo iz toga naučio. Međutim, sada više nisi samo autor, već imaš i perspektivu urednika, morao si da paziš na svoju, kao i na druge dve priče ovog izdanja. Šta misliš o važnosti saradnje između urednika i autora i kako ocenjuješ svoje prvo uredničko iskustvo?, Da li te je promenilo i kao autora?
Milan: Znaš kako kažu ,,veži konja gde ti gazde kaže’’, ali nipošto ukoliko će konj vezan umreti od žeđi i gladi. U većini slučajeva verujem urednicima antologija u kojima sam zastupljen, jer – na kraju krajeva – oni nemaju lošu nameru. Zbog čega bi namerno smanjili literarnu vrednost priče, kada će biti objavljena unutar zbirke koju oni finansiraju? Urednici nisu neprijatelji, svet bi bio mnogo lepše mesto kada bi mladi autori to shvatili.
Sa druge strane, ukoliko predložene izmene bitnije utiču na zamisao koja se tiče same radnje i radikalno je menjaju, može se desiti da odbijem predloge. Jednostavno, iste ideje drugačije odzvanjaju u različitim lobanjama. Opet, ukoliko ideja koju mi iznese urednik klikne u mojoj glavi, vrlo rado ću priču adaptirati po datom savetu. Do kraja se potrudim da priča ipak bude moje čedo, ali i da urednik da zeleno svetlo.
Naravno da među urednicima postoji i nekoliko nemilosrdnih egomanijaka koji će mučki prokopavati dubine upicanjene gramatike i skrajnute kritičke literature kako bi pronašli makar minornu zamerku u delu, ali trudim se da me to dotiče isključivo inspirativno. Neki ljudi svakog jutra ustaju na pogrešnu nogu i rođeni su da blate, te bi svaki pokušaj da se zadovolje bio jalov. Na zidu mi visi oko pedesetak odbijenica (mahom za inostrane antologije) i zaista sam se naslušao svega. Padneš trideset puta, trideset i prvi put te pozovu, onda opet red padanja. Zato ponavljam, ista priča drugačija je svakom čoveku. A među ljude ubrajam i urednike.
Što se tiče mog iskustva sa domaćim urednicima, ono je uglavnom pozitivno. Prvo profesionalno uređivanje sam imao pišući za vaš portal AVKF, i lagao bih kada bih rekao da angažovanje vaše uredničke ekipe nije pomoglo razvitku priče, a docnije i njenom objavljivanju u inostranstvu. Odrađen je veliki posao, i još uvek mogu da evociram uspomene na uređeni dokument, pun ispravki, na koji sam prvobitno burno reagovao, da bih kasnije shvatio da je preduhitrena velika šteta, i eto, dobili smo jednu izvrsnu priču! Za dobru saradnju, pre svega je potrebno ubiti ego (kojim su svi iz branše valjano obdareni), imati razumevanja i dobro slušati. Ukoliko je kadar još i stručan – sreći kraja nema!
A što se tiče mene kao urednika – pa, pre svega sam autor. Lagao bih kada bih se hvalisao kako sam notorni urednik koji proždire autore, jer to jednostavno nije istina. U suštini, nisam urednik u onom školskom smislu, ja sam entuzijasta koji traga za dobrim pričama koje ćemo objavljivati u Crnoslovlju.
Ponekad mi teško padne i da kažem nekom kolegi „e priča ti je đubre, menjaj to!“, već je sve nekako mekano i dobrodušno, koliko god može da bude. Najvažnije mi je da me radi sama radnja, karakterizacija, da odnosi između likova budu stvarni, da krajolik bude opisan toliko dobro da mogu da se lansiram u njega posle jednog dužeg pasusa. A finese i konstrukcija rečenica – to možemo srediti uz dogovor.
Dejan: Omiljena Scream Queen?
Milan: Kada u obzir uzmem nedostatak žena u mojim pričama, pitam se kako me još uvek LGBTQ lobi nije pozvao da predvodim „G“ ogranak parade. (smeh)
Šalu na stranu, već duže vreme planiram da napišem priču čiji će centralni karakter biti žena, toliko odlučna i jaka u svom osvetničkom besu, da će pored nje Uma Turman izgledati kao Milka Canić (pokoj joj duši).
Kad smo već kod toga, moja omiljena Scream Queen je svakako Barbara Krampton. Razloga je mnogo, pre svega, glumila je u Stjuart Gordonovoj prvobitnoj trilogiji Lavrakft filmova: Re-animator, From Beyond i Castle Freak. U ovim filmovima je pokazala mnogo toga (ne smejte se, perverznjaci), pa je varirala od dame u nevolji do heroine koja spašava dan. Uloge joj nisu bile jednodimenzionalne, davala je sve od sebe čak i kada budžet nije bio dovoljan da pokrije dnevnice (Castle Freak) i zbog toga je pobrala moje simpatije. Njen doprinos horor žanru je nemerljiv baš kao i njena ljubav prema njemu, a sve što ima da kaže o najboljoj dekadi žanra možete videti u odličnom dokumentarcu In Search of Darkness (1+2).
III deo – Daniel Tikvicki
Dejan: Projekat Librarion je njegovih ruku delo, saradnik je Dotkom-a i Hell Cherry online magazina. Neko je ko dobro poznaje uredništvo i nezavisno izdavaštvo, kao i muke koje takve stvari vuku sa sobom. Kao tehničkom uredniku fanzina, mogu samo da ti čestitam, pretpostavljam da multimedijalni projekat nije lako izgurati. Ono što me zanima je tvoja projekcija potencijalne sudbine ove tamne zvezde koju ste stvorili, u recimo, narednih godinu dana. Kako vidiš cilj krvavog volonterstva i odricanja?
Daniel: Hvala ti na lepim rečima. Deluje kao da zapravo znam šta radim posle toliko godina, je li? Kalio sam se u „lepšem“ delu podzemlja (naveo si moje tri online čaure u kojima obitavam), gde još ima prostora da izvijem glavu iz blata, sagledam lepotu (ili ružnoću, kao estetske kategorije) i zatim potonem još dublje u, hm, materiju.
Rad na uobličavanju fanzina Crnoslovlje me je naterao da se izvučem malo više iz zone komfora „prepametnog“ pesnika i prezrelog kolažiste, jer sam upravo sa hororom najslabiji. O literaturi i mogu da kažem koju pametnu, o filmu ne smem da pričam. Zaista sam zahvalan Yogu i mom rođi Kovačeviću što su naterali mene, apa-drapa dizajnera da napravim nešto što će da se svidi najpre ljudima koji cene horor. I da pročitam njihove priče po stotinu puta. To je zapravo ono što me iznenadilo i odobrovoljilo, pa sam u istom mračnijem maniru oblikovao i deveti broj svog fanzina – doduše, sa viškom neona i poezije. Iz tog razloga ne vidim bilo kakvo krvavo odricanje, jer sam bogatiji za još jedno iskustvo, a to je ono šta se desi kad tri, potpuno različite glave, naprave čudo.
U narednih godinu dana vidim bar tri broja Crnoslovlja ukupno i siguran sam da ćemo pojačati multimedijalni deo, koji je zapravo i prodorniji od samog fanzina. Udaramo đe su svi najslabiji, a to su za prvi broj bile majice i pivo. Videćemo za dalje. Pivo će izgleda biti konstanta. Ne smem ništa ni da predložim, jer sve ludačke ideje su ostvarive sa ovakvom ekipom!
Dejan: Da li si razmišljao eventualnom izdavanju na engleskom, ili nekom od regionalnih jezika kako bi se povećao domet poruke koju prenosite? Da li možemo očekivati i proširenje na portal i jače onlajn prisustvo, ili bilo koji dodatni vid prezentovanja?
Daniel: Iskren da budem, na stranici Librariona objavljujem sve na ćirilici i srpskom jeziku, jer je najlakše sve prevesti na engleski i onda za sebe reći da si srpski/balkanski medij. Ne ide tako. Naša misija je da prvenstveno predstavimo mračne domaće autore (plus regionske), jer postoje pisci koji su u toj priči i ne znam kada će (suviše uspavana) publika izvaditi glavu iz dupeta (svog ili tuđeg) i videti – hej, ovde se nešto dešava i pored toga što sve živo i mrtvo ignorišemo! Mi Crnoslovlje radimo iz čistog entuzijazma, to mogu i lično reći za moje projekte i pomenuto se nikada neće promeniti, bilo da smo prisutni samo u papirnom fanzinu i na Facebook stranici.
Za sada mogu slobodno da kažem da će Crnoslovlje biti predstavljeno u kragujevačkom SKC-u 9. marta, stoga pozivam čitaoce i ljubitelje „mračnih tkanja“ iz pomenutog grada da prisustvuju. Pokorićemo i ostale gradove tihom crnom maglom, ukoliko budem uspeo da se kloniram u međuvremenu.
Dejan: Najbolji horor režiser svih vremena je?
Daniel: Ovo je namerno postavljeno pitanje, ali je odgovor da nemam iskristalisan sud o tome. Retki horori i, uostalom, klasici i osrednji mejnstrim filmovi koje sam gledao će izazvati podsmeh bilo kog ozbiljnijeg ljubitelja dotične materije, zato ću progutati mamac i reći da su Karpenter i Krejven sigurica izbor. Da bih pokazao da zapravo znam ponešto, moram izdvojiti filmove od kojih sam se najviše usrao u gaće, a ne pripadaju Holivudu, normalno – „Audicija Takaši Mikea i Priča o dve sestre“ Kim Dži-Vuna. Horora na kašičicu, ali zato brdo jebanja u mozak sa pričom i scenama. Od domaćih ostvarenja, izdvojio bih Sveto mesto, ne znam da li postoji ne toliko strašni, nego napetiji film od gledanja Dragana Jovanovića gde nije Žuća, Dragče ili Prigradski, dok se maltene krvlju znoji dok čita molitvu nad odrom. Uh, naježio sam se.
IV deo – Milan Simić
Dejan: Sledeći na redu je jedan od autora čija se priča našla u prvom broju Crnoslovlja i neko kome je portal Vault of Chaos voljeno čedo. Tvoja priča, Kontaminopolis, je crna satira usko vezana za pandemiju iz koje još uvek nismo izašli, sa elementima gotike i telesnog horora, smeštena u postapokaliptični mizanscen. Ono što mene interesuje je momenat strave i inspiracija. Dakle, da li je nemogućnost običnog čoveka usled borbe za golu egzistenciju (što je jako izražen momenat u tvojoj priči) ono što ga onemogućava da promeni perspektivu i shvati da je možda sve vreme obmanjivan?
Milan: Iz nekog razloga posebno volim priče postapokaliptičnog karaktera i uvek me interesuje kako će pisac da se snađe u „novonastalom svetu“, tačnije, šta će od njega izgraditi i na koji način će čovek, kao jedinka, u njemu preživeti. Isto važi i za SF kao žanr, ne samo horor. Rekao bih da mi je inspiracija bila dvojaka. Jedna bi definitivno bila Noć od Filipa Drijea i njegov ragnarok devete umetnosti, a druga, ovo celokupno, ludilo koje nas okružuje i nekakav nov vid razdora koji nastaje među ljudima. Tu dolazimo do ovog dela koji si dobro primetio. Potrudio sam se da uđem u mentalitet tih izmučenih duša i istaknem primalne nagone za preživljavanjem. Uvek sam više za atmosferičnost i psihološki horor, nego sam čin telesnog. Upravo to je strava cele priče. Koliko je čovek spreman daleko da ide zarad „svako za sebe“ stava, toga da dočeka još jedan dan u životu i koliko ga sve to zapravo onemogućava da sagleda neku drugu pespektivu.
Dejan: Kakvi su ti planovi u smislu nastavka spisateljske karijere i koja su ti osnovna usmerenja i interesovanja u okvirima žanra?
Milan: Nažalost, nisam previše produktivan što se pisanja tiče i priče ne objavljujem toliko često koliko bih voleo. Upravo Kontaminopolis je bila poslednja priča u celosti završena, ako izuzmemo gomilu započetih projekata. Ono što se „krčka“ jeste horor-triler roman, sastavljen od kratkih, međusobno povezanih priča inspirisanih pričom o serijskom ubici, jednostavno nazvanom Dol. Trenutno pokušavam da se izvučem iz haosa u hronologiji događaja između svih priča. Ne smem ništa da obećam, ali bih voleo da makar osnovni rukopis bude gotov do kraja ove godine. Glavna usmerenja mi je dao gos’n Lavkraft, ali nekako me je pisanje od te njegove nesagledive strave odvelo u horor, prožet trilerom, pa čak i krimi momentima. Takođe, veliki sam ljubitelj SF-a i radim na jednom stimpank/SF romanu, međutim još je previše sirovo da bih išta najavljivao. Idemo redom. Strava ima prednost.
Dejan: Najbolja kratka horor priča je?
Milan: Uh, odlično i nimalo lako pitanje. Međutim, čak i pored majstora kratkih priča poput Barkera ili Kinga, moram izdvojiti dve. Kao odgovor na tvoje pitanje hteo sam navesti Beli ljudi od Artura Makena, koja je čisto savršenstvo kratke horor forme, ali ću ipak prednost dati priči Noć Gi de Mopasana. Iz prostog razloga jer mi je bliža srcu. Sad tek primećujem da su mi dve Noći bile inspiracija hahah. Ipak, od ove je sve krenulo. Mopasan je u par stranica opisao stanje psihe čoveka koji iz opsesije i ljubavi prema noći, prelazi u stanje totalnog straha i beznađa, lutajući ulicama Pariza. Mopasan je pretvorio noć u moru veštinom iskusnog psihologa, iako nije čist horor, na mene je ostavila toliko jak utisak, tako da je verovatno ona bila okidač da se i sam oprobam u pisanju.