U odjeku dešavanja, protesta (pretežno antirasističkih i antipatrijarhalnih) i svega što ih okružuje na malo daljem Zapadu, možda nije preterivanje reći da su političko-društveni okviri medijske zabave i umetnosti postali znatno pojačani i uočljivi. Neretko sa varirajućim rezultatima, kada kreativne procese sputavaju, između ostalog, profiterstvo i ekstremne društvene podele koje ograničavaju prostor iz koga mogu niknuti neke autentične i originalne ideje. Ipak, haotičnost i demontiranje poretka se mogu dokazati kao vrlo plodno tlo za inspiraciju i izvanredne poduhvate – naveo bih, recimo, Kendrikov Good Kid, M.A.A.D City ili Pilov Get Out kao primere ostvarenja koji probijaju neke uspostavljene narative kako bi dostavili nešto stvarno unikatno i novo, ali da li tu ima još nešto? Da li možda postoji neka sila koja bi spojila ruke između uverenih u globalno-sistematski fašizam, i kreč-belih ždrebera koji intenzivno prate Vikernesove vlogove? Odgovor izgleda leži u anti-hrišćanskom sentimentu blek metala, i to potvrđuje Devil is Fine od švajcarskog kolektiva Zeal & Ardor. Prema rečima frontmena Manuela Gagneux, postoje rebeliozne paralele između crnih robova i nadrkanih klinaca koji su palili crkve po Norveškoj, da stvar bude još genijalnija, Manuel je pokupio seme ovog projekta na onom ozloglašenom 4chan-u – tačnije, kao aktivni član njihovog muzičkog potforuma gde je srdačno prihvatio nečiju ideju spoja blek metala i “ni**er muzike”.
U modi tog termina sa tvrdim R, dakle, ne postoji nikakvo ustručivanje. Devil is Fine je jedan gadan i radikalan, konceptualni album, vođen idejom da su robovi odbili prepuštanje hrišćanskoj dogmi. Zavesu podiže titularni komad Devil is Fine, u čijem se narativu dete ubeđuje u neki alternativni duhovni pravac. Atmosfera pesme je visoko dramatična, kao neka tačka drastičnog ali neophodnog izbora: “Lil’ one gotta heed my warning/Devil is kind/He come in early morning/Devil is fine” – stihovi o srdačnosti Lucifera su ključni i ponavljajući element teksta, preneti sa debelom notom urgentnosti i uverljivosti, kroz naprezajući, očajnički ton klasičnog ‘gospel’ vokala i ritmičnim zvukovima lanaca. Album brzo skreće u mračniji pravac sa In Ashes, jedan od momenata gde je uticaj blek metala najuočljiviji – na podlozi mutne i haotične gitare i bubnja, u pozadini imamo jezivi valcer folk pevušanja/tapšanja sa klasičnim blek-vriskovima, dok kičma komada evocira kako osvetničko, tako i ritualno ubistvo: “Burn the young boy, burn him good/Wash the crimson stains from the field” – ako zamislite kakav afro Kju-kluks u pripremi da spali robovlasnikovog sina na obrnuti krst, ovo je definitivno prateća numera. Prvu trećinu albuma završava ništa drugo nego dabstep elektro u kojem je teško izmiksovana islamska molitva. Sacrilegium I je jedan suptilan ali tvrd rafal ka telu belog hrišćanstva, aktivirajući noćne more o pozivu na džihad i futurističnim zvukom koji aludira na istrajnost, ako ne i moguću buduću nadmoć islama.
Come On Down je gde instrumenti malo pojačavaju dinamiku i dolaze do fronta, tempo i aranžman poprimaju blage nijanse spid ili simfonijskog metala, sa nekoliko ‘kočnica’ za mekše vokale na refrenu i mostu: “I’ve been told, I’ve been beat/Admitted defeat/They’ll take me away/On this cursed day” – kao i na prvoj pesmi, vraća se tematika prihvatanja drugačijeg gospodara iz neophodnosti i kritične situacije, a prizivajuća strofa ‘Come on down‘ se nadovezuje na naredni Children’s Summon. Pesma produžuje sa bržim i tvrđim stilom iz Come On Down, s tim što je fokus teksta recitacija imena i prizivanje prinčeva iz pakla – sedam figura opisanih u Lemegetonu koji daruju visoke titule, znanje budućnosti, jezika i raznih umetnosti; što se fenomelano uklapa u imidž sablasne, aristokratske ličnosti na korici albuma. Sredinu plejliste ponovo zaokružuje jedna interesantna okretnica u zvuku, svetlucav i nevin ‘muzička kutija’ instrumental Sacrilegium II. Avanturisti metala sigurno znaju za bliske veze koje žanr deli sa elektronskim vežbama i eksperimentisanjem u minimalizmu – pomenuo sam Vikernesa koji je u zatvoru snimio dva ambijentalna projekta, ali i pored njega, takozvani dungeon synth je veoma bogato žanrovsko polje, verno primenjujući estetiku i motive blek metala na malo drugačije sonično platno. U kontekstu narativa, Sacrilegium II je iznenađujuće nežan i očaravajuć, kao topli zagrljaj od Gospodara Muva lično.
Ritmičan i maliciozan Blood In The River otvara završnu trećinu albuma, vraćajući se na intenzivan blend gospel-bluz vokala i zveket lanaca. Tekst jednostavnom lirikom evocira renome Lucifera kao donosilaca svetla i znanja: “A good God is a dead one/A good God is the one that bring the fire” – ujedino stvarajući paralelu sa još jednom tragičnom, mitološkom figurom – Prometejem, kradljivcem vatre . Druga polovina pesme uvodi isečak recitovanja infamoznog mistika-okultiste Alistera Krouli, sa citatom koji se nadovezuje na uspostavljenu simboliku preuzimanja izvora života: “Source of light, source of life/Let thy perpetual radiance hearten us…” Album izvlači poslednju neočekivanu kartu sa What Is A Killer Like You Gonna Do Here? – bas-gitara balada ulivena džez dodirima u ambijent vesterna: “Have you ever killed a man before?/Did you see his begging eyes, did you feel the gore?” Manuel ovde spušta decibel na najniži mogući nivo da dostigne osetno preteći ton u teksu – ako bi ova pesma imala spot, to bi bila scena matorog crnje-čarobnjaka koji pretvara arogantnog revolveraša u gomilu rasutih crva pre nego što se ovaj i uhvati za čelik u futroli. Sacrilegium III zatvara album sa još jednom instrumentalnom melodijom, ovoga puta synth-dirke farbaju više magičnu i psihedeličnu teksturu; hipnotična kompozicija eventualno nestaje u pojavi distorzije, kao da priča albuma nastavlja u pravcu neke mračne fantazije koju nikada nećemo videti.
Kada bih sastavljao top-deset listu albuma, ‘Devil is Fine‘ bi se lagano našao na nekom mestu. Nema jedna stvar koju ne volim u ovoj kolekciji – momentalno sam bio impresioniran tom asertivnošću i slikovitom lepezom raznih uticaja i stilova besprekorno uklopljenih u jedan fascinantan koncept. Ali i pored afrocentrične priče, album dodiruje tematiku odnosa između znanja i zla, i kakvu ulogu ljudska patnja ima u svemu tome. Čuo sam negde interesantnu definiciju simbolike zla, ili da uzmemo figuru Lucifera u ovom slučaju – sila koja je uverena da je njeno znanje kompletno i finalno. Mislim da ima istine u tome, ali sa druge strane, rekao bih da je prirodna želja leteti visoko kao Ikar, a ne pasti.
Alas, sa tako bogatim sadržajem u tek nešto manje od pola sata vremena, Devil is Fine zaslužuje barem jedan spin ako ste fan malo eksperimentalne muzike ili metala generalno.
Devil is Fine na YouTube-u
Devil is Fine na Bandcamp-u