Dilan Dog, br. 111 Begunica

dilan-dog-br-111-begunicaTrideseta  godina postojanja i taj osećaj da sam odrastao zajedno sa Dilanom je tako sentimentalan znam, ali teško ga je se otresti, zajedno smo proveli njegove dobre i loše dane i nadamo se da su ovi što tek dolaze dobri.

Scenarista ove epizode, Đovani Di Gregorio, sem Dilana radio je na nekolicini epizoda Dampira. Crtač Maurisio Di Vinčenco je radio na Kralju Arturu, Kriminalu i Teksu, ali pre svega na Dilanu gde je povremeno i izvlačio loše scenarije svojim crtežom.

„Begunica“ počinje, kao po dobrom starom običaju, scenom u kojoj klijentkinja razgovara sa Dilanom i on se vajka da li da joj pomogne. Dok on okleva, gošća nestaje netragom. On odlazi kod inspektora Bloka da mu pomogne, no ovaj i nije baš voljan da mu po hiljaditi put izađe u susret, ali sasvim slučajno to opet čini. Dilan u ludnici dobija neke informacije od upravnika ustanove o stanju begunice, koja u međuvremenu čini i zločin u jednom od svojih stanja. Dilan se oseća kao lovac na čudovišta, pa ga mi tako i vidimo u stripu dok prati tragove. U jednoj prilično jednoličnoj atmosferi se dešava dalja priča. Naime, uprkos svim dokazima Dilan ne veruje da je begunica kriva i traži je da joj pomogne, a mi vidimo kako se izmenjuju slike lovac detektiv-detektiv lovac. Leševi iza begunice ga ne uveravaju u njenu krivicu te kao pravi pas prati trag. Stigavši na mesto gde misli da se begunica krije, vadi pištolj uz opasku da ga mora samom sebi dobaciti i tako nam saopštava da nema Gruča. Naš junak će se suočiti potpuno sam sa ubojitim čudovištem i ubiti ga… Devojku će odvesti u mir ustanove odakle je ranije pobegla, no da li ju je baš spasio, ne znamo, jer demoni su u nama.

„Begunica“ gotovo sigurno mnogima neće leći, jer je to epizoda koja je potpuno van Dilanove svakodnevnice, a bez romanse i Gručovog šegačenja i viceva ova priča je iznimno mračna i jednoličnog toka, barem ako čitate površno. No, apsolutno pogađa atmosferu horora i verovatno je „Begunica“ put van Gvaldolinijeve ere o kom je nedavno, biranim rečima pričala Paola Barbato: „Posle pedeset, pa potom i stotinu brojeva, stvari su postajale daleko ustaljenije, precizne. Ali nakon dvestotog broja svi smo postali suviše sigurni u sebe – publika ga je volela, bio je jasno definisan, i nije bilo ništa šta bi se moglo dodati. I to je počelo da paralizuje serijal. Sledećih sto naslova, do broja trista, Dilan je postao kopija samog sebe. I to je bilo pogrešno. Nismo više bili stimulisani, pa Dilan više nije sazrevao – počeo je da stari“, ne imenujući ga, ali govoreći tako da je svakako jasno o čemu i kome se tu radi, jer za vreme njegovog urednikovanja, Dilan je nazadovao ili bar stagnirao. Nakon jednog takvog intervjua, imamo čemu da se radujemo u budućnosti. Do naredne epizode i pisanja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *