Svi smo kao deca voleli da slušamo i čitamo fantastične priče. To je u tom uzrastu prilično popularan žanr koji nas kao nekakav magični lift vodi u drugi svet, bilo da je iza tih vrata Atlantida ili Šangri-La, Srednja Zemlja ili Oz… No, entuzijastima koji su ostajali verni fantaziji se književni ukus menjao tokom odrastanja. Svaka priča koja bi sa zmajem ili zamkom bila zanimljiva u početku, kasnije bi bila „zamenjena“ komplikovanijim fabulama poput „Točka vremena“ ili „Gospodara prstenova“. Ipak, u nizu različitih naslova fantazije i naučne fantastike, postoji serijal knjiga koji se drugačije može uvažavati u različitim životnim fazama, a to je „Dinotopija“.
Tanka linija između stvarnosti i mašte
Dok detetu dinosaurus deluje skoro opipljivo, kao da može oživeti i iskočiti izvan korica knjige, a adolescentu može biti dopadljiva i zadivljujuća ideja o pronalaženju izgubljenog sveta, tek u odraslom dobu počinje da se sagledava prava dubina i zapanjujuća razmera detalja „Dinotopije“. Autor ovog alternativnog univerzuma u kojem dinosaurusi nisu izumrli je slikar, pisac i arheolog, koji može stati u red sa Žilom Vernom, H. G. Velsom i Tolkinom – Džejms Gerni. Njega je pomenuti magični lift zajedno sa staromodnim izdavačem, Ijanom Balantajnom, odveo na sastanak sa Književnim savezom i drugim prodavcima. Tada je u liftu Balantajn skrenuo pažnju Gerniju da, ukoliko ga na sastanku pitaju kojoj starosnoj grupi njegova knjiga može biti privlačna, on odgovori da ne razume engleski (Meyers, 2015). Pokazalo se da su instinkti ovog tvrdoglavog i šaljivog izdavača da „Dinotopiju“ ne treba posmatrati kao dečju literaturu zaista validni, jer je ovaj grafički roman odmah postigao vrtoglavi svetski uspeh – godinu dana pre nego što nas je Stiven Spilberg odveo u „Park iz doba jure“ (1993).
U ne baš davnom intervjuu iz svog doma u Rajnbeku, u državi Njujork, Gerni objašnjava da je njegova prvobitna namera prilikom stvaranja „Dinotopije“ bila da nam dinosaurusi izgledaju još uverljivije tako što će koegzistirati sa ljudima u fantastičnoj zemlji koja bi obitavala između umetnosti, nauke i imaginacije – na razmeđi činjenice i fantazije, a koju bi maštoviti čitalac mogao vrlo lako da poseti (Meyers, 2015). Odmalena fasciniran dinosaurusima, Gerni je želeo da davno izumrla stvorenja postoje u istoriji civilizacije, jer upravo ona predstavljaju tu tanku liniju između fantazije i stvarnosti. Naime, u Palo Altu, u Kaliforniji, gde je odrastao Džejms Gerni (1958), poseta muzeju iz detinjstva omogućila mu je prvi susret sa skeletom ogromnog alosaurusa i začetak doživotne ljubavi prema praistoriji.
Međutim, kao dečak, nije mogao jednostavno da dođe do knjiga o dinosaurusima, premda se ispred njegove sobe nalazila hrpa časopisa „Nacionalne geografije“ koji datiraju sve do 1910. godine (Gurney, 2013). Kada su svi spavali, on bi u hodniku prelistavao stare publikacije čitajući o ekspedicijama u Južnu Ameriku u nadi da će pronaći neke nove dokaze o izgubljenom gradu, zamišljajući kosture dinosaurusa u noću zatvorenom muzeju kako „zakoračuju preko ograde i vrebaju hodnicima pre nego što se u zoru vrate na svoje postamente“ (Bijenale fantastike 2023). Danju bi se ta opčinjenost prenela na mnogosatnu igru u kojoj bi svoje dvorište u predgrađu prekopavao uz pomoć „Tonka“ kamiona u potrazi za vrhovima strela, fosilima, izgubljenim hramom ili drevnim egipatskim faraonima (Gurney, 2013).
Pored avanturističkih priča i izveštaja o arheološkim iskopavanjima, Gerni je odrastao i uz specijalna izdanja klasičnih romana kao što su „Ostrvo s blagom“ i „Robin Hud“ koje je ukrasio legendarni umetnik i ilustrator, Hauard Pajl, prateći i stop-moušn animacije (kadar-po-kadar animacije) filmskog genija specijalnih efekata Reja Harihausena, koji je fotografisao sopstvene elaborirane modele dok je radio na seriji fantastičnih i naučnofantastičnih filmova tokom 1950-ih i 1960-ih, poput filmova o Sinbadu moreplovcu (Meyers, 2015).
Mada, kako Gerni kaže, nikada ništa nije pronašao tokom igranja u dvorištu, ta sanjarenja su mu razbuktala interesovanja za arheologiju i izgubljene civilizacije te je, prethodno nacrtavši detaljne skice egipatskih skarabeja za naučnu publikaciju i učestvujući u arheološkim iskopavanjima, odlučio da se upiše na odsek antropologije na Kalifornijskom univerzitetu Berkli, gde završava arheologiju, a zatim se upisuje na Umetnički koledž za dizajn u Pasadeni, u Kaliforniji. Mladi umetnik je tražio profesore koji su delili njegovu strast prema arheologiji i paleontologiji, paralelno proučavajući zbirke u regionalnim muzejima.
Nakon koledža, Gerni je morao brzo da pronađe posao kako bi izdržavao verenicu i sebe, pa se zaposlio u studiju za animaciju slikajući za fantastični crtani-film koji podseća na Hi-Mena, „Vatra i led“ (1983). Putovanje širom Amerike s prijateljom i kolegom umetnikom Tomasom Kinkejdom rezultiralo je njegovom prvom objavljenom knjigom „Umetnički vodič za crtanje“ (1982). Kasnije je slikao pozadine džungle i vulkana za velike filmove, što je izazvalo njegovo interesovanje za žanr fantazije (Bijenale fantastike 2023). Njegova umetnost se ubrzo pojavila na naslovnicama knjiga iz oblasti fantazije i naučne fantastike, ali njegov veliki proboj kao ilustratora došao je upravo zahvaljujući časopisu „Nacionalna geografija“.
Kao arheološkom ilustratoru, niz izazovnih zadataka za ovaj magazin pružio mu je priliku za rad s naučnicima i istoričarima, kao i priliku da verodostojno rekonstruiše drevne kulture, koje se ne mogu fotografisati, u okolini Jerusalima, Atine i Rima. Provodeći vreme sa doktorom Rikom Bronsonom, arheologom koji je bio baš poput Indijane Džonsa, Gerni je prolazio kroz obrasle prašume u nameri da pronađe malo poznate etrurske ruševine i spuštao se niz merdevine u novootkrivene grobnice, da bi na kraju svakog dana sedeli oko logorske vatre i zajedno zamišljali otkrivanje izgubljenih gradova poput Mačua Pikčua ili Troje.
Krunisanje vladara ostrvske utopije, ljudi i dinosaurusa
Nakon što je naslikao nekoliko svojih „izgubljenih imperija“, počeo je da se igra idejom o slikovnici koja bi poslužila kao neka vrsta velike turneje. Tada Gerni dobija ideju da osmisli svoj izgubljeni grad. To ga je pobudilo da kreira „Grad na vodopadu“ i „Paradu dinosaurusa“, dve slike objavljene 1990. godine, koje su nadahnule konceptualni okvir za Dinotopiju – od kojih je scena iz druge slike prema nekim mišljenjima očigledno korišćena kao inspiracija za paradu na kraju filma „Ratovi zvezda – epizoda 1: Fantomska pretnja“ iz 1999. godine (Jedi Code, 2005). Naime, „Parada dinosaurusa“ je nastala kao ideja, proizašla iz nauke 1980-ih godina, da su dinosaurusi više ličili na ptice nego na gmizavce, te je Gerni počeo da zamišlja ove praživotinje kao toplokrvna, inteligentna i dinamična bića – ujedno se pitajući kako bi bilo živeti sa njima (Gurney, 2013).
Odgovore je malo-pomalo dobijao obilazeći muzeje, u razgovorima sa naučnicima, odlazeći na arheološka nalazišta, promatrajući skelete i okamine ovih vladara izgubljenog sveta, sve vreme pokušavajući da vizualizuje kako bi oni zaista izgledali da su živi. To je značilo često, a dugo i detaljno proučavanje kostura ogromnih praistorijskih stvorenja, i stvarni kontakt sa fizičkim dokazima njihovog postojanja. Uskoro nastaje serija realističnih crteža ljudi i dinosaurusa, zasnovanih na zamisli da su oni „pripitomili ljude, a ne obrnuto“ (Exits Examined, 2024). Na taj način je Gerni pokušao da prikaže kako nešto nemoguće može da izgleda neizbežno, bilo da je u pitanju grad izgrađen na vodopadu ili dinosaur-filozof (Plough Quarterly, 2022), tako se usprotivivši medijskom diskursu dinosaurusa kao nemilosrdnih čudovišta.
Kada je istraživao postdarvinovske putopisne časopise iz XIX veka, Gerni je bio zapanjen pogledom na svet prirode kojem su se rani istraživači vraćali (posebno u odnosu na Afriku). Gorile, kitovi, pa čak i slonovi su rutinski nazivani čudovištima i zverima, dok je pisac, što ih je više upoznavao, više bi otkrivao koliko su saosećajni i sofisticirani. Dinosaurusi su bili i jesu spremni za takvu maštovitu transformaciju, prema Gernijevom mišljenju (Plough Quarterly, 2022). Nešto od toga dolazi iz nauke – Džek Horner i drugi paleontolozi su otkrili kako su dinosaurusi brinuli o svojim mladima. Mi, ljudi, otkrivamo da možemo nešto naučiti od životinja oko nas. Primetivši od ranijih istraživača koji često govore o harmoniji i povratku prirodi, poput Aleksandra fon Humbolta, Džejms Gerni je u ovim zastrašujućim, a nežnim pradivovima pronašao svoj ključ za otkrivanje sklada u prirodi.
Nakon toga je nacrtao mapu, spajajući sva odvojena mesta svog izgubljenog sveta u ostrvo ispunjeno gradovima, šumama, kanjonima i planinama na kojima obitavaju sisari iz ledenog doba, i došao na ideju viktorijanskog istraživača, Artura Denisona, koji sa svojim dvanaestogodišnjim sinom Vilijamom otkriva ovo ostrvo i izveštava o njemu u svom dnevniku, postavljajući priču u 1862. godinu – doba kada je deo sveta još uvek neistražen i kada se činilo mogućim da postoji mesto poput Dinotopije. Tokom osmišljavanja, Gerni je želeo da i sâm doživi ovaj svet istražujući ga, pa je pisao iz perspektive novopridošlih koji obogaćuju svoju beležnicu, kao da prepisuje sa tih pronađenih stranica. Kako ističe, ukoliko verujemo da naš svet fantazije već postoji, to pojačava domišljatost i olakšava sponu s maštom (Plough Quarterly, 2022). Time pokazuje da je njegova namera zapravo bila „izgradnja“ sveta, a manje stvaranje priče – koja je u stvari poslužila za uokvirivanje ilustracija, tako da putopisni dnevnik povezuje fotografije egzotičnih mesta. Zapravo, Gerni se ne bavi mnogo fabulom i konkretnim likovima koliko posećenim mestima i tamošnjim zbivanjima. Ovaj putopisni aspekt „Dinotopije“ je razlog zašto ciklus knjiga nema klasičnih antagonista: to uopšte nije standardna priča koje pišu ostali pripovedači. Uostalom, i umetnik sâm tvrdi da nikada nije očekivao da će postati autor fantazije (Gurney, 2013).
Posvetivši dve godine ilustrovanju i pisanju cele knjige zasnovane na ovom konceptu, stvorena je prva u nizu – „Dinotopija: Zemlja odvojena od vremena“ (1992). Vodeći se stavom da „civilizacija“ označava grčke ideale povezane sa pripadnošću gradu, a inspirisan istraživačkim putovanjima na kojima je bio svedok fizičkih zapisa ljudskog zajedničkog doprinosa nečemu većem i trajnijem nego što pojedinac može da postigne, Gernijeva prva knjiga o Dinotopiji prikazuje kompleksan, ali miroljubiv život na nepoznatom, idiličnom ostrvu na koje se dospeva posredstvom oluje, a koje nastanjuju praistorijska bića, kao i ljudi mnogih etničkih grupa i kultura (svi preživeli brodolom ili njihovi potomci), čineći sa njima „humanu“ i harmoničnu, mitsku zajednicu prošlosti, sadašnjosti i budućnosti (Vuksanović, 2011, str. 20), što je na neki način u suprotnosti sa „neljudskošću“ nekih likova i društava koja su prikazana ili implicirana u romanu.
Vizija lepote i neobičnosti, avanture i harmonije, ekološke i društvene pouke
Tokom godina rada, umetnik je uronio u svaki detalj ostrva, od lokacija preko razmatranja sitnica dinotopijskog života do mehanike i metafizike. U knjigama saznajemo za Kodeks Dinotopije koji pocrtava tursku izreku da je „oružje neprijatelj, čak i njihovim vlasnicima“ (eng. Weapons are enemies, even to their owners) – koju je Gerni iskoristio jer počinje na slovo „W“, tako da bi, čitajući sva početna slova redova u Kodeksu Dinotopije, moglo da se pročita dodatna maksima „POSEJ DOBRO SEME“ (eng. SOW GOOD SEED). Pored toga, umetniku se poslovica svidela zbog načina na koji poništava mnoge pretpostavke na raznim nivoima, ali je najviše poslužila kao reakcija na militarizaciju fantazije i naučne fantastike u toliko izmaštanih svetova na kojima je odrastao, uključujući „Ratove zvezda“ i „Gospodara prstenova“. Kako pojašnjava pisac, beskrajne bitke postale su previše predvidljive i dosadne, te je mnogo svežije i teže zamisliti svet koji je koncipiran da živi u miru. To se nazire već na početku knjige kada Artur želi da napusti ostrvo. On upoznaje čoveka po imenu Li Krab, brodolomca koji je devet godina opsednut bekstvom iz društva u kojem, kako tvrdi, dinosaurusi potčinjavaju ljude. Ali ako su dinosaurusi prvi stanovnici Dinotopije, oni su ljudima napravili mesta i vekovima razvijali mirnu simbiozu sa njima. Njihovu nadmoć Li Kreb vidi u situacijama kada ljudi moraju da zajednički odlučuju sa dinosaurusima, umesto da ljudi delaju po sopstvenom nahođenju. Ovde je, drugim rečima, predstavljen svet u kome dolazak ljudi nije rezultirao ubijanjem prvobitnih stanovnika.
Dalje vidimo i da je društvo Dinotopije, između ostalog, separatističko. Naime, autor nije s namerom pisao o Dinotopiji kao o secesionističkoj, već da se ona razvila u neprohodnom regionu oluja i grebena. Nije želeo da se bavi trgovinom, kolonijalizmom, invazijom i drugim vrstama kontakta masovne kulture, već samo da ima povremene, pojedinačne dolaske brodolomaca. Motivaciju za navedeno je pronašao u delu Džejmsa Hiltona, „Izgubljeni horizont“ (1933), i u knjizi Hajnriha Harera, „Sedam godina na Tibetu“ (1952), pritom impresioniran društvima koja su odsečena od užurbanog međusobno povezanog sveta, kao što su stanovnici Ostrva Severni Sentinel, koji su do danas imali samo prolazan kontakt sa spoljnim svetom. Slični plemenu s ovog ostrva, i Dinotopijci znaju šta se dešava napolju, ali biraju da ne budu u kontaktu sa spoljnim svetom.
Izvori:
-
Bijenale fantastike 2023. (8. jun 2023). Džejms Gerni – Kralj ostrvske utopije ljudi i dinosaurusa. Beograd: Fondacija Mihajlović – Feniks. Preuzeto 19. aprila 2024. sa: https://www.bijenalefantastike.rs/dzejms-gerni-kralj-ostrvske-utopije-ljudi-i-dinosaurusa/
-
Exits Examined. (17. januar 2024). Whatever Happened to Dinotopia? Youtube. Preuzeto 19. aprila 2024. sa: https://www.youtube.com/watch?v=kzEZYyA9uuE
-
Gurney, James (21. januar 2013). Dinotopia: Art, Science, and Imagination. Youtube. Preuzeto 17. aprila 2024. sa: https://www.youtube.com/watch?v=MrZ9GA-hiPI
-
Jedi Code. (18. novembar 2005). Dinotopiя kak istočnik Lukasovskogo vdohnoveniя. Jedi Code. Preuzeto 18. aprila 2024. sa: https://jc.centax.ru/articles/press/450-controversial-similarities-between-dinotopia-and-phantom-menace
-
Mascord, Dulcie (23. avgust 2017). An Illustrated Book Without Which… Dinotopia. Words & Pictures – The SCBWI British Isles Online Magazine. Preuzeto 17. aprila 2024. sa: https://www.wordsandpics.org/2017/08/an-illustrated-book-without-which.html
-
Meyers, Joe (11. februar 2015). Stamford museum presents the world of ‘Dinotopia’. CTPost. Preuzeto 20. aprila 2024. sa: https://www.ctpost.com/news/article/Stamford-museum-presents-the-world-of-Dinotopia-6075215.php
-
Plough Quarterly. (8. novembar 2022). Dinotopian Visions – An Interview with James Gurney. Plough – Another Life is Possible. Preuzeto 18. aprila 2024. sa: https://www.plough.com/en/topics/justice/politics/dinotopian-visions
-
Vuksanović, Divna (2011). Filozofija medija: ontologija, estetika, kritika. Beograd: Čigoja štampa