Baš kada sam pomislila da je novela kao forma na našim prostorima izumrla i otišla u istoriju i bez da je adekvatno ispraćena, do ruku mi je došla neobično dizajnirana knjiga manjeg formata sa jednako neobičnim naslovom. Neobičnost ovog naslova krije se, u stvari, u njegovoj običnosti. Da li je u pitanju prosta dnevno-politčka satira ili možda neki SF romančić (novela!)? Možda čak i neko uputstvo… ne, to ipak nije – tu se najednom shvata ozbiljnost iza ovako uobičajenog naslova.
Ali da se vratim na Njeno veličanstvo Novelu. Novela je prozno delo srednje dužine, prelaz između kratke priče (pripovetke) i romana, i radnja je sažeta, najčešće je usredsređena na kratak vremenski period, prostorno ograničena i sa manjim brojem likova. Zapostavljena je i više od kratke priče, prinuđena je da životari i snebiva se po ćoškovima kniževnosti. Šteta, jer za mnoge autore, pisanje novele bi predstavljalo odličnu vežbu pre hvatanja u koštac sa – sagama i epopejama.
Sa svega 114 stranica, „Dobro došli u mašinu“ predstavlja pravo osveženje, jednu jasnu, čitljivu i lepo zaokruženu priču u formi novele, i to i po svojoj strukturi i po broju strana, jednostavnost nasuprot složenim svetovima i brojnim (arhe)tipskim likovima koji do kraja balade ne znaju da l’ su pošli il’ su došli.
Radnja ove novele dešava se u vozu. Krajnje simbolično, putnici ovog voza ne znaju kog datuma su se ukrcali na voz. U nedostatku odredišta, ni iskrcavanje nije izvestno – sve što je izvesno su klase, zaduženja i kondukteri – svojevrsna kontrola. Trenutak u kome nas autor uvodi u priču je trenutak u kome naš junak postaje svestan apsurda mehanizma i u kome on biva uvučen u pokušaj da se taj isti mehanizam sruši. Igrom slučaja, naš junak počinje da shvata i svu apsurdnost takvog pokušaja.
„Jer niko ne ruši mehanizam. Ne, ako to ne dozvole.“
Ako to ne dozvole, jer… „Njihovi umovi, nakon mnogo godina naviknuti na problematiku bivstvovanja unutar voza, fokusirali su se isključivo na to, na ovde i sada…. Samo – odgovor nije u mehanizmu.“
Hm… zvuči li poznato, asocira li vas na nešto? Mogla bih da kažem da je priča u potpunosti alegorija našeg društva, ali ideja je mnogo šira od toga. „Dobro došli u mašinu“ je alegorija svakog modernog društva zarobljenog u jednoumlje, konzumerstvo i Ekremizam (kuća-pos’o), gde je cilj promene sveden na to da se ’zameni točak’. Ali točak ostaje točak, samo nov, i mašina nastavlja da vozi u svom pravcu samo sa izmenjenom posadom. Ili možda ne…
Jedina pohvala ovoj noveli, i to sasvim štura, bila je na koricama – da je autor ’izuzetno nadaren za stvaranje iz oblasti književnosti sa elementima fantastike’. Autor jeste nadaren, jeste iznedrio zanimljivu i pitku priču sa stavom i prirodno, zainteresovala sam se da saznam nešto više o njemu i – naišla sam na zid. Na trenutak sam se zabrinula da je autor poslušao sopstveni savet i da je rešio da „ne uđe u voz“. Bilo mi je čudno da se o njemu ne zna ništa, da ne postoji belešla o piscu, da zapravo iz samog imena ne mogu pouzdano da zaključim ni kog je pola dotična osoba. Nije bilo agresivnih reklama po Fejsbuku, najava promocija, pa ni pretraga imena nije urodila plodom. Ipak, uspela sam da saznam ponešto. Na primer to da je autor student završne godine antropologije i etnologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i da radi kao novinar za jedan vinski magazin.
Verujem i nadam se da ćemo u godinama koje dolaze imati prilike da čujemo za Vanju Vidovića i da se neće zaustaviti na ovoj jednoj anti-utopijskoj noveli. Nadam se i da će nastaviti da brusi i usavršava svoj autorski stil, i da neće dozvoliti da ga ’mašinerija proguta’.