„Otvaram knjigu prošlosti! Čovečanstvo je u njoj zapečatilo težnje i pute, po kojima je hodilo. Slava njegova utrnula je kao poslednji plamičak dogorelog luča”. O „Teodule” čuješ li još eho reči prošlosti, koje nas kao neka pošast progone. Helmski čoveče, ti mali slobodni ume, skrajnut sa zemaljske pozornice, što u istoriji prepoznat nisi, znaj da će samo iskreno istraživanje, reći ono što je istinito i pravično. Naša jezička barijera, slab podsticaj mladih umova i njihovog odgoja u jednoj zdravoj sredini, dovelo nas je do društva koja već vekovima unazad veliča, samo ono što je stranog karaktera, minimizirajući rad i trud ne samo domaćih autora, već i različitih mislilaca, naučnika, među kojima, naravno, možemo navesti mnoge ali izdvojićemo neke: Nikola Tesla, Lazar Komarčić, Mileva Ajnštajn. Stav koji posedujemo, da smo skrajnuti sa svake scene, gde se naši napori minorizuju i ismevaju, a sami smo doveli do toga, da kič i šund vladaju našim palankama, a ono što krasi naš narod u potpunosti smetnemo. Dok se sa setom prisećamo, kako su nekada ljudi živeli i poštovali, ako ništa drugo, onda ono što je najbitnije – svoje. Jedan od skrajnutih, zaboravljenih, slabo izučavanih i neznanih osoba, upravo je čovek po imenu Dragutin J. Ilić.
Dragutin Ilić rođen je 14. februara 1858. godine u Beogradu, bio je poznat kao novinar, publicista, političar, dramaturg, pravnik, filozof. Još kao mladi gimnazijalac postao je član i publicista u časopisu „Javor“, a tokom studija i u časopisu „Otadžbina“. Pored poezije koju je pisao i koju je ostavio iza sebe, pisao neke veoma poznate i neke manje poznate drame, koje su ugledale svetlost dana na pozornicama, gde su bile igrane pred punim salama. Njegovo knjževno stvaralaštvo možemo podeliti na dve faze razvoja:
1. Romantični realizam (Romantizam) 1882 – 1887. godine, kada je napisao svoja prva dramaturška ostvarenja, koja su bila zdušno prihvaćena među publikom( „Vukašin“ 1882, „Jakvinta“ 1883, itd.).
2. Realizam sa primesima okultizma i misticizma, to pokazuje njegovo prvo naučnofantastično dramsko delo do tada napisano „Posle milijon godina“ 1889. i, takođe, njegov kasniji roman „Sekund večnosti, istočnjački roman“ 1921, itd.
Ako pričamo o dramskim piscima i onima koji su obeležili srpsku književnost, moramo istaći da se Dragutin Ilić kao najmlađi nalazi rame uz rame sa Jovanom Sterijom Popovićem i Lazarom Lazom Kostićem. To su imena koja su obeležila ne samo dramsku scenu, već i srpsku književnost. U slučaju Dragutina Ilića, otvorena su vrata nove ideje i nove fikcije, naučnofantastične. Svet koji se do pre samo nekoliko godina borio za svoju nezavisnot, suočio se ne samo sa industrijskom, već i tehničko-tehnološkom revolucijom, a palanka koja je do tada bilo poprište guslara i megdandžija, zamenjena je dramskim bardovima i ljudima koji su gledali budućnost. Društvo tvrdog, tradicionalnog i patrijalhalnog karaktera, sa duboko urezanim religijskim shvatanjima, koja su uz to bili protkana starim kulturološkim navikama, nije bilo spremno za nove misli mladih umova, jer je svest ljudi koji su u to vreme obitavali našim ulicama bio samo „opanak koji se preko noći popapučio“.
Kada čovek danas uzme da pročita dramu „Posle milijon godina“, ne znajući da je ona pisana pre 120 godina, neće uočiti velike razlike pisanja. Naravno, to delo je više filozofsko delo nego naučnofantastično, ali za onaj period poseduje sve primese koje su potrebne da bi takvo futurističko štivo moglo biti priznato kao naučnofantastično. Interesantna drama koja je napisana u tri čina plus prolog, gde kao direktne učesnike imamo dva poslednja stanovnika zemlje, nove stanovnike ili Duho-svet i stanovnike Merkura. Naravno, ova drama nam daje uvid u razmišljanje čoveka koji se našao na zemlji nakon apokalipse u susretu sa uzvišenim bićima. Kako i sam navodi Dragutin Ilić u svojim autobiografskim spisima, sa spiritizmom susreo se prvi put 1895. godine, mada je po svemu sudeći kroz njegovo pisanje vidljivo da ima primesa teozofije i okultnih stvari i u ranijim delima, a naravno i u pomenutoj drami. Ovde se može istaći da se vidi jasna slika koju je imao i ono što ga je zabrinjavalo, a to je odnos religije i nauke, materije i duha, tj. materijalizma i spiritualizma. Takođe ono što je najviše uzdrmalo devetnaesti vek je teorija evolucije koja je došla u direktnu konfrotaciju sa religijskim shvatanjima. Briga o čovečanstu i putem kojim se zaputilo je ono što je zaokupljalo mislioce i pisce XVIV i XX veka.
Roman „Sekund večnosti, istočnjački roman“ je roman u kom se vidi stvarni upliv teozofskog i spiritualnog učenja. Tada je već postojao veliki upliv istočnjačkog učenja koji je zahvatio celu planetu, kako razvojem Prvog svetskog rata, tako i potražnjom za nečim boljim, nečim smirenijim, nečim što ima uzvišeniju zamisao, a nije hrišćanstvo. Tatijana Blavacka i njen pogled koji je zastupala i koji je i dan danas rasprostranjen po svetu u obliku Nju Ejdž (New Age) religije, jer premašuje pokret, je veoma zastupljena kod pisaca XVIV i XX veka, zato što su to bile velike nepoznanice za hrišćanstvo. Sam dodir sa njima unosio je ne samo dodir sa nečim spiritualnim, već i do tada nepojmljivim. U ovom romanu, koristio se starim folklornim motivima, gde je veoma duboko ulazio u propovedanju o vremenu, životu, svetu, a takođe pokazao je jedan zavidan nivo indijskog učenja koje je i implementirao u svoje delo. On je pokušao da kroz metaforična značenja i imena koje je koristio kroz roman prikaže npr. „Nivrti marga“ tj. jedan način gde se Jogi okreće od dejstva u ovozemaljskom svetu i vraća duhovnom svetu. Radnja romana prati mladog princa Panjati Sahiba koji zbog nesreće u pronalaženju svoje prave ljubavi, dolazi do različitih problematika koja ga more i koje na kraju kulminiraju. Ceo roman kao i njegova dramska dela propraćena su alegorijama, ovaj roman se može poistovetiti sa različitim oličenjima indijske religije i kulture, gde se na kraju stapaju vreme i postojanje materije, muško i žensko oličenje, svuda je jedna vrsta dualnosti. Ovo njegovo zanje je veoma vešto pretočio u još jedno vrsno delo, a ovim misticizmom i spiritualizmom napisao tako jedno kvalitetno štivo koje kulminira na samom kraju gde doslovno čitalac ostaje zatečen samim ishodom.
Kroz njegova dela spoznajemo da je bio upoznat i sa luciferskom gnozom, masonskim pokretom i samim činom inicijacija. Što bi se narodno reklo, posedovao je sve što je jedan tadašnji veliki pisac morao da poseduje. Rođen u zemlji koja se oporavljala od ratova, koja je uvek bila polarizovana i koja se uvek delila na neke tamo i neke ovamo, na našu veliku žalost izabrao je pogrešnu stranu, a mi kao što najbolje znamo i umemo, zaboravljamo uvek one koji su mogli nešto da postignu i kojima je trebalo samo malo podsticaja, jer naravno zašto bi jedan pisac, naučnik ili filozof bio involviran u politiku i vladavinu, takvi ljudi su potrebni narodu da bi se društvo razvijalo i kultivisalo, ali našim spretnim odstranjivanjem,kvalitetnog, Dragutin Ilić, čovek koji je napisao prvu naučnofantastičnu dramu, umire davne 1926. godine zaboravljen.
Ne dozovlimo dalja zaboravljanja!