Verovatno najbolje ostvarenje majstora Giallo žanra i jednog od tvoraca modernog slešera i horor-trilera, Daria Arđenta, jeste svakako remek-delo Profondo Rosso iz 1975. Najvažnija stvar kod ovog filma nije čak ni sjajna atmosfera i saspens nabijen do maksimuma, već problematizacija mehanizma potiskivanja usled traumatičnog iskustva. Jedan sasvim mali i naizgled nebitan delić iz maestralno režirane scene upada glavnog junaka na mesto zločina će postati ključ za otkrivanje i pronalaženje ubice.
Kakve to sad veze ima sa istraživačem noćnih mora i Sklavijem? Pre svega, Giallo motivi su od samog početka jako prisutni u klasičnim slešer epizodama Dilana Doga, naročito u prvih stotinak brojeva i tu imamo nezaboravne priče poput Džek Trbosek, Uspomene nevidljivog, Veliki Dijabolo, Oštrica brijača, Veliki Žinjol, Crveni znak, Hijena… Dakle, Sklavi je očigledno bio jako inspirisan Giallom-m i noarom kada je gradio detektivsku narativnu liniju Dilana. Kažem detektivsku, jer postoji „nekoliko Dilana“ istovremeno, ako je suditi po autoru. Onaj drugi, važniji za razumevanje njegove prave prirode je nekrofilni i nesvesni edipovac i putnik kroz vreme koji je u konstantnom balansu između života i smrti, realnosti i raznih limbova, a narativna linija te priče se najbolje vidi u najbitnijim epizodama (za razumevanje kompleksnosti i slojevitosti njegove ličnosti) serijala poput Zora živih mrtvaca, Zona sumraka, Morgana, Priča ni o kome (koja ne stavlja Dilana u prvi plan, ali se posredno bavi njegovim nedefinisanim bitisanjem u svetu)… postoji još narativnih linija kojima su scenaristi objasnili lik, ali se neću time baviti u ovom tekstu. Biće dovoljno da se fokusiram na Giallo slešer i retro-raskoš epizode o kojoj želim da pričam.
Broj 383 regularne serije u Italiji (174 u izdanju VČ) je pompezno najavljivan i sa velikom pažnjom očekivan jer su dva velika majstora žanra rešila da se ujedine na jednom od najboljih strip serijala ikada. Sklavi i Arđento rade zajedno na Dilanu Dogu! Zvuči kao tandem snova, zapravo trio. Arđento je scenario napisao sa Stefanom Pijanijem, sa kojim je već sarađivao na filmu Drakula 3D. Rezultat je krajnje mračna i morbidna vizija sadašnjosti sa dovoljno omaža Giallo žanru i retro estetici osamdesetih, iz vremena nastanka serijala.
U početku sam imao problem s epizodom, jer sam se osećao „drugačije“ čim sam krenuo da je čitam po prvi put. To nije bila nikakva intuicija, niti Dilanovo peto i po čulo, već utisak da je nešto različito u ovoj epizodi u odnosu na ostale. Kada sam završio, reflektovao sam nekoliko dana ne bih li pomirio dominantne utiske koji su se kretali od „ovo je genijalno“ do „tresla se gora, rodio se miš“ momenata. Sada sam siguran da me je nekonvencionalnost i iskrenost pristupa dvojice genija žanra u stvari duboko pomerila iz kolotečine u koju je serijal odavno upao, te da sam dobio nešto nesvakidašnje i vredno pažnje.
Budući krajne vizualan, visceralan i atmosferičan, te poznat po tome da (kao i skoro svi predstavnici Giallo-a) su mu priča i likovi često podređeni žanru i utisku gledaoca, Arđento je i u ovom slučaju postupio po oprobanom receptu. Istini za volju, sa mnogo više pažnje i mnogo manje banalno, jer u stripu se svaka reč meri i nema filmskih elemenata koji mogu da prekriju loše delove scenarija. Tako je u startu uzet oprobani recept, ali na nov i uzbudljiv način, dočaran sjajnim vinjetama i dijalozima sa naizgled nebitnim karakterima. To epizodi daje odličnu gradaciju saspensa i vrhunsko doziranje tempa, što su verovatno dve najteže pojedinačne stavke za pomiriti prilikom pisanja strip scenarija. Priča nije niti u jednom momentu dosadna, nema praznog hoda i lako se čita i još lakše klizi u atmosferu crnila.
Centralni motiv jeste seksualnost koja je postala mehanizovana i preko igre za povlašćene biva pretvorena u sredstvo otuđenja iz kojeg se rađaju monstruozni porivi i ljudski monstrumi. Tanatos lišen potentne moći erosa i pušten s BDSM lanaca da divlja sve dok u besmislu ne istopi i sublimira i poslednji subjektivni osećaj ljudskosti. Moderan svet svakako pati od otuđenja pojedinaca, kao jedne od pripisanih mu dijagnoza i to je čest motiv u umetničkom izražaju. Samo što ovog puta imamo seks i seksualnost kao glavna oruđa tog otuđenja. Pretpostavka je da je neko uvek žrtva i da se kazna mora izvršiti, ali da postoje marionete od krvi i mesa koje kaznu primaju umesto povlašćenih, što je sjajno žanrovski upotrebljen momenat jednog starog buržujskog običaja koji nalaže da kaznu ne primi dete bogataša, već siromaha, dok prvo dete to posmatra i pokušava da se ponaša kao da je ono kažnjeno. Klasna borba je u srži ove priče, a odnosi lične i privatne svojine su problematizovani s pozicije struktura moći i njihovih žreca. Lična svojina većine ljudi koji pripadaju nižim društvenim slojevima jeste njihovo telo, koje je često privatna svojina njihovih „gospodara“. Primenjeno na seksualnost, BDSM svet je ovde uzet kao estetski izražaj upravo pomenutog problema vlasništva nad sopstvenim telima, kao i primanja nezaslužene kazne za grehove povlašćenih. Sjajno pogonsko gorivo za žanrovski momenat, zaista. Jer, šta se dogodi kada neko pukne pod pritiskom takvih odnosa je ono o čemu će nam Arđento pripovedati u ovoj odličnoj epizodi.
Sama struktura naracije je klasična, sa povremenim uplivima modernih zapleta i zaokreta što je čini stabilnom i samoodrživom bez poštapalica. Sve kreće od jedne slučajnosti, greške u sistemu (nije slučajno da jedna greška u sistemu otvara vrata pakla samog sistema) koja Dilana dovodi do slučajnog susreta i izuzetno jakih vizualnih nadražaja predstavljenih kroz krajnje sugestivan i mračan crtež Roia, koji je, kako se čini, u ovoj epizodi potpisao možda i svoje najveće remek-delo. Nadalje, te slike sa projektora na kojim se vidi obezličavanje seksualnog objekta kroz prikrivanje lica, te stavljanje bezličnog tela u funkciju zadovoljstva u prvi plan su nešto što će se preplitati sa realnošću do samog kraja epizode. Naravno, da nije dame u nevolji, ne bi ni bilo sklavijevskog postmodernističkog neonoara, pa se tako već u uvodnoj sceni srećemo sa misterijom koja junaka gura da iracionalno ulazi sve dublje u problem, iako su oko njega upozorenja da nešto nije u redu na sve strane. Detektivska istraga je sasvim zadovoljavajuća i jako dobro popunjava potencijalne prazne hodove te epizoda nema materijalnih manjkavosti, premda verovatno ima ponekog viška.
Kao i u filmskom žanru iz kojeg potiče, od epizode se ne može očekivati previše kompleksna i razgranata, ili pak slojevita priča. Sve se odvija kao u snu, a Roieva košmarna snoviđenja u maestralnom vođenju linija i senki i perfektnom kadriranju su tu da čitaoca već pri pogledu na prvi kadar prebace u viziju teskobe. Pritom je ta vizija taman toliko realna da dozvoljava bogatstvo filmičnih prikaza u mašti čitaoca jer su se autori potrudili da nam priču predstave više nalik storibordu, ili knjizi snimanja, nego u formi klasičnih stripskih vinjeta koje su do sada krasile serijal.
Upravo u poslednjem rečenom i leži glavni kvalitet, ali i najveća slabost epizode Duboko crnilo. Nekonvencionalni pristup kadriranju i koketiranje sa filmskom estetikom su scenario i dijaloge sasvim bacili u drugi plan. To ne znači da su pomenuti elementi slabiji od drugi, ili, loši – naprotiv! Problem je što se čitava epizoda mora doživeti pre svega na vizuelnom i duboko intuitivnom planu, jer nam dugački delovi Roievih snovitih predela ne daju mnogo teksta, ali zato mnogo pokazuju i puni su simbola kojima se služi psihologija. Dakle, autori su svesno žrtvovali naraciju kako bi se obratili podsvesnim strahovima čitaoca i to je deo koji će većinu konvencionalnih fanova verovatno zbuniti, ali – nije da se pitaju, jelo je posluženo! Lično sam jako zadovoljan ovakvim pristupom jer se na taj način svesno odustaje od „stripa za zabavu“ i višestruko podiže ulog igranjem sa živcima čitaoca koji ne vole da previše razmišljaju i reflektuju dok okreću stranice. S druge strane, kompleksnost i gotovo organska bliskost pristupa dvojice majstora je dovela do toga da su upravo ti dugački trenuci košmarnih prikaza na neki način neopravdano latrpulartistički i samim tim su „pojeli“ dobar deo prostora na kojem je možda bilo mesta za razradu scenarija i izbegavanje pomalo banalnih minijatura u dijalozima, po prenaglašenom „manje je više“ principu. Da, dijalozi su dobri, ali imaju slabih momenata, što se jako vidi u epizodi koja pretenduje da bude skoro pa isključivo grafička, sa minimalizmom u scenariju.
Zaključak je da bi epizoda verovatno zablistala na pravi način da joj je dat drugačiji tretman i malo više prostora, ili, da je makar išla do kraja, bez ograničenja broja tabli i dobila izdanje u formi, recimo, specijala. Ovako je upala u redovno izdanje kao biser među bižuterijom i na neki način se utopila. Svakako da je ovakva priča bila potrebnija od bilo čega upravo redovnom serijalu koji je odavno na aparatima, ali se bojim da će ostati samo bljesak genijalnosti u moru trivijalnosti koje prate serijal već neko vreme. U svakom slučaju, da se pojavila u prvih sto epizoda, Duboko crnilo bi bila bar među prvih dvadeset, ovako je, sa svim navedenim manama, daleko ispred svog vremena i zaslužuje tvrdokoričeno izdanje na većem formatu, koje je najavljeno do kraja godine. Uživajte uz nikad bolji Roiev crtež i Arđentovu krvavu kritiku klasnih odnosa i njihovih nusproizvoda, koji su esencija žanra u ovoj priči.