U neko davno vreme, kada se tek rađala Reč, čovečiju svest oblikovalo je najpre usmeno kazivanje, prvo u formi mita, legendi i predanja, a zatim se u momentu inspiracije ili dokolice, rodio i ep. Epska forma je prožeta fantastikom, i slobodno možemo reći kako je ona prvi istinski vapaj mašte da se inkarnira u umetničku formu, što potvrđuje i Aristotel u svom spisu O pesničkoj umetnosti kada tvrdi da se ep sastoji od „mnogo malih tragedija upletenih sa fantastičnim događajima“ u specifičnom poetskom i „narativnom“ obliku. (Aristotel, 2015) Neraskidivo jedinstvo između epskog umetničkog stvaralaštva, poriva za kreativnošću, katarze (pročišćenja kroz umetnost) i fantastike ogleda se još u Mahabharati, Ramajani, a zatim i u Ilijadi, Odiseji, Eneidi. Svakako, epsko pesnišvo je prošlo kroz veliku metamorfozu tokom vijugavog toka istorije, pa se umetnički viteški spev kao što je npr. Ariostov Besni Roland vrlo razlikuje od folklorno sakupljene Kalevale, ili čak romantičarskog bajronovskog Čajld Harolda. Međutim, uprkos nekadašnjoj raširenosti epa, pa i poema, vrlo je interesantna činjenica da u današnje vreme istinskog epa više nema, već postoji „samo“ epska fantastika, koja iako vrlo zanimljiva, originalna, imaginativna i tematski bogata, uglavnom često pada na zadatku potvrđivanja vanvremenske vrednosti (naravno, čast izuzecima). Ali taj vanvremenski paradoks kvaliteta možda potiče i od toga što određeni deo današnjih i novijih ostvarenja epske fantastike doslovice prati formu (mada ne i stil i snagu) takozvanog „oca“ epskog sveta – Džona R. R. Tolkina, velikog stvaraoca Srednje zemlje. A ironoično, baš on, Tolkin, jeste poslednji veliki pevač istinskog epa, samo što on svoj spev zasniva na posve sopstvenom izmaštanom svetu jer je ovaj naš svet ostao prazan za heroje, ideju i magiju. To ne znači da su u epu starog veka opevani istinski događaji, već da su oni zasnovani na mestima, ličnostima i pripovestima koje imaju dodira sa realnim svetom, a potom profinjeni kroz umetničku prizmu. Tolkinov spev (a u taj spev uključujemo sva dela ovog pisca koje spaja nit Srednje zemlje, od Hobita, preko Gospodara prstenova, Silmariliona, Dece Hurinove, Pada Gondolina, itd) sa druge strane zasniva se na samokreiranom relamu, sa specifičnim jezikom, istorijom, predanjem i filozofijom. Dakle, uočava se kako korelacija između epskog speva i Tolkinovog pera ne počiva samo na Silmarilionu, već na sveukupnom stvaralaštvu ovog velikog pisca i karakteristikama njegove poetike.
Ta neraskidiva mreža epskog veziva i tolkinovske građe vidi se najpre kroz hronološki niz ređanja događaja, epizodičnost (dovoljno je setiti se epizode sa Tomom Bombadilom koja je pomalo labavo povezana sa čitavom radnjom Gospodara prstenova), a zatim i kroz širinu pripovedanja, što se odražava se i na polju sižea i fabule, pa i ponešto stepenastu kompoziciju, ali i kroz idejni spektar. Tako se npr. u jednom momentu junaci u Silmarilionu bore kroz moć pesme i reči, pre nego uz pomoć mišića i mača, što se vidi na primerima sve od magijske borbe između Finroda i Saurona, ili Lutijenine lukave uspavanke za Morgota, pa do Iluvatarove muzike Ainura na kojima počiva čitava Tolkinova eshatologija i kosmologija:
„A kad stigoše u Prazninu, Iluvatar im reče: „Pogledajte vašu muziku!“ I on im pokaza viziju, darujući im da vide dok su ranije samo slušali; i oni ugledaše jedan novi Svet koji postade vidljiv pred njima, i njegova kugla beše oblikovana sred Praznine, i odražavala se u njoj, ali ne beše deo nje. I dok su gledali i divili se, ovaj Svet počne da raspreda svoju istoriju i činjaše im se da živi i raste“. (Tolkin, 2006: 16)
Baš ta tolkinovska ideja o božanskoj i stvoriteljskoj prirodi pesme ima svoje specifično mesto u Kalevali, gde se vidi na primeru Leminkajnovog lika kako pesma, osim moći da pomogne u borbi i začara neprijatelja, ima magijsku moć da leči, upravlja prirodom, pa čak i da vrati mrtve u život. (Kalevala, 1964: 84–89) Ipak, ova paralela jeste tek jedna u nizu paralelizama između tema, pa i fabularnih rešenja zastupljenih u epu i Tolkinovim delima, pa se tako vrlo laku mogu podvući i sličnosti koje se zasnivaju na strukturnim i tehničkim odlikama. Na primer, jedna od najpoznatijih odlika epa jeste nešto plastičnija predstava likova, budući da su ukalupljeni u poznate i tipske funkcije koje počivaju na staroj i dobro poznatoj opoziciji dobra i zla, junaka i negativaca. To ne znači da likovi u epu nisu izražajni, niti višedimenzionalni, već samo da njihova konstrukcija nije prikazana onom jačinom kojom postoji npr. u drami, gde se konflikt između junaka i sredine, kao i konflikt unutar samog junaka smatra centralnim mestom umetničkog dela. Na primer, Ahilej u Ilijadi jeste vrlo složen junak, on je osoba koja prolazi kroz veliku transformaciju, od sebičnog i uvređenog junaka kojeg pokreću gnev i inat, postaje neko ko je potpuno spreman da odbaci besmrtnost i pogine za čast i ime. (Homer, 2015)
Međutim, istovremeno, Ahilejev lik nije previše detaljno razrađen na unutarnjem planu, i tako mi vidimo čudesnost njegovog oružja i štita, njegove podvige, snagu, emocije kad peva o Briseidi, vidimo tvrdoglavost i ponos kroz njegove odgovore Menelaju i Agamemnonu, bes zbog Patrokla i sl, dok nam istinska evolucija konflikta i metamorfoze u samom junaku ostaje pomalo marginalizovana. Sličan postupak preuzima i Tolkin, što se može potvrditi na primerima Feanora, najambivalentnijeg junaka kojeg je osmislio Profesor, ali na priemru i Aragorna, pa čak i najsloženijeg lika iz trilogije Gospodar prstenova – Frodo Baginsa. Na primer, Feanor je objašnjen kroz svega nekoliko snažnih rečenica koje otkrivaju njegov lik, gde vidmo kako je dat kao genijalni stvaralac Silmarila, uvređeni i ljubomorni sin i brat, kralj, ali i kao prvi protivnik Morgota koji nije „božanske“ prirode. Međutim, iako ti opisi anticipiraju u izvesnoj meri Feanorovu tragičnu sudbinu, ipak ne objašnjavaju sasvim sve paradokse u konstrukciji junaka, njegovoj motivaciji i karakterizaciji. Tolkin kao da „opravdava“ postupke ovog junka kroz potrebu da on bude aktant, subjekt koji je i pokretač radnje, i njen izvršilac, kako bi se kasniji događaji u delu usaglasili i objasnili kroz načelo uzroka i posledice (Feanorovu zakletvu), i što je često za epsku formu – kroz delovanje božanskih bića (Majara, Ainura, Iluvatara). (Tolkin, 2006)
Takođe, svima koji su čitali Gospodar prstenova (ili gledali ekranizovanu varijantu u režiji Pitera Džeksona) poznata je priča o Aragornu koji postaje Elesar. A ipak, konstrukcija samog Aragorna, kao književnog lika, nije dovoljno izražajna, niti kao da je upotrebljen sav potencijal širine i dubine ovog junaka, ili bar ne na način koji odgovara romanu ili drami. Aragornov lik i njegova priča jeste u srži tipska, epska pripovest o vrlom heroju koji oslikava vrednosti jednog načela/epohe/naroda/koda, i koji kroz mnogo godina lutanja, patnje i razna iskušenja zadobija ruku voljene i krunu koja mu pripada (slično Odiseju, a tu sličnost grčkom heroju dodatno potkrepljuje i arhetipski momenat kada Aragorn zbori sa senima preminulih izdajnika kada kroči na Staze mrtvih, baš poput Odiseja koji pri silasku u Hadovo carstvo vidi senke Tiresije, Ahileja i drugih duhova, od kojih traži savet i pomoć). Pripovest o Aragornu čini veliku potku sage o prstenu i usmerava fabulu čitavog dela ka centru raspleta. Ona je idejno, kompoziciono i stilsko genijalno osmišjena, ali kad je reč o samoj karakterizaciji, mora se priznati da nije odveć razvijena.
Slična je situacija i sa Frodovim likom, koji je svakako najsloženiji junak Tolkinovog sveta, pa se npr. vidi kako je odabrani nosilac Prstena, prošao kroz ogromnu psihološku i duhovnu transformaciju (od bezbrižnog Hobita željnog avanture, do napaćenog putnika, gotovo Golumovog dvojnika, pa sve do spasioca i prosvetljenog junaka – na šta upućuju i Sarumanove reči sa kraja treće knjige „kako je hobit porastao u duhovnom, a ne u fizičkom smislu“ (Tolkin, 2002)). Međutim, Frodov veliki i značajni preobražaj biva opisan kroz nekoliko uzgrednih opaski ili par konkretnih rečenica koje upućuju, suptilno i ispotiha, da glavni junak više nije onaj isti koji je bio pre Putovanja. Takav Tolkinov tehnički i umetnički postupak svakako jeste efektan, ali je istovremeno ponešto razuđen, i pre će se sresti u epu (a ne romanu, iako Gospodar prstenova ubrajamo u romane), gde se kroz upotrebu epiteta pojačava upravo karakterizacija likova i dočarava njihov unutarnji svet. Takav postupak dokazuje iznova i iznova da je snaga i genije Tolkinovog stvaralaštva pre svega u ideji i filosofiji, zatim i narativnom toku dela, a ne u karakterizaciji junaka.
Još jedan bitan epski sloj Tolkinovog stvaralaštva čini jezik. Tolkin je slavljen kao filolog jedninstvenog, gotovo neponovljivog umeća, ali ono što je važno za analizu epskih elemenata njegovog stvaralaštva, jeste specifičnost jezika kojim se služe junaci njegovog sveta, i to ne samo po pitanju različitih govora poput vilinskog, patuljačkog, jezika Orka, Enta ili ljudi različitih nacija sveta Srednje zemlje. Tolkinov jezik, pa čak i ako se čita u prevodu, teži izvesnoj arhaizaciji, retoričnoj uzvišenosti i svečanoj izražajnosti. Govor junaka je najčešće formiran da pruža atmosferu i iluziju nekog drugog sveta, vremena i prostora, magijskog, vilinskog i uzvišenog, epskog ili medijalističkog. Govor junaka nije koherentan, jer ne koriste svi likovi isti jezik, niti isti junaci govore istim izražajnim formama u apsolutno svim prilikama. Vilin-lordovi poput Elronda i Keleborna npr. često govore uzvišenim“ jezikom, tzv. „visokim govorom“, dok se Hobiti, krčmar Masločvor i mnogi ljudi, koriste „zajedničkim“, svakodnevnim i nižim stilom, koji pmalo asocira na krnji engleski ili narodni govor. Lik Gandalfa, kao lik koji je večito na međi i predstavlja istovremeno model vodiča, kao i junaka lutalicu i mudrog starca/maga, može da se služi i višim i nižim govornim stilom. Ipak, arhaični i uzvišeni ton koji preovladava i u naraciji, svakao odgovara epskom poetskom narativu, gde se od obraćanja muzama, ka izlaganju kataloga, daje jedna uzvišena i duga priča, priča koja svojom prirodom zahteva poseban izraz. A budući da je poznato koliko je pažnje Tolkin poklanjao detaljima, posebno filološkim i etimološkim strukturama, ne može se reći da je govor epa slučajni odabir.
Tolkin je Homer modernog vremena, i uz svoju genijalnu pripovest sudbine Srednje zemlje i njenih junaka dokazao je da je poslednji veliki epski pevač. On je uspeo da upali baklje istinskog speva u doba epskog sumraka, tako što je formom i idejom obuhvatio lament jednog sveta koji izumire, i uspeo da unese istinski, metafizički epski gorko-slatki osećaj završetka, gde vidimo da dobro svakako pobeđuje, ali je cena previsoka za junake. Danas, kada je Tolkin neosporni uzor mnogim darovitim i inovativnim piscima fantastike (poput Bruksa, Vilijama Morisa, Salvatorea, Sandersena, Martina), i kada vidimo da zaista postoje kvalitetna ostvarenja epskog fantastičnog žanra u moru onih koji imitiraju tolkinovski manir, ipak, pored svega, ostaje osećaj da se prvobitna epska umetnička forma iscrpla, jer nije imala šta da kaže, dalje i više, od onog što je Profesor izrekao svojim neponovljivim delom.
Literatura:
1. Dž. R.R. Tolkin: Silmarilion, Moć Knjige, Beograd, 2006.
2. Dž. R. R. Tolkin: Gospodar prstenova – Družina prstena, Moć knjige, Beograd, 2002.
3. Dž. R. R. Tolkin: Gospodar prstenova – Dve kule, Moć knjige, Beograd, 2002.
4. Dž. R. R. Tolkin: Gospodar prstenova – Povratak kralja, Moć knjige, Beograd, 2002.
5. Aristotel: O pesničkoj umetnosti (Poetika), Dereta, Beograd, 2015.
6. Homer: Ilijada, Dereta, Beograd, 2015.
7. Kalevala (prev. Ivan S. Šajković), Reč i misao, Beograd, 1964.