Implodiram. Implodiram svaki dan, po par puta, a najviše u večernjim satima. Pružiću jedno pseudonaučno objašnjenje za ovu tragediju – moje kosti su toliko šuplje da u njih stane sve loše ovoga sveta, čak i ono van njega. Možda bi se neko zapitao a što onda ne stane i sve dobro? Pa znate, one su šuplje. Sreća se ne rađa u šupljinama. Ja sam ptić koji od svega ima samo šuplje kosti. Zašto ptić? Ne mogu biti ptica, potajno mislim da su moje kosti previše šuplje i za prave price, stoga možda nisam ni ptić, možda neki krajnji kvazi-ptić. Da, kvazi-ptić.
Pad i dno. Mulj i ja bez krila, bez pravih krila. I umesto da se vinem u nebesa, ja tonem na dnu neke močvare i više ne znam šta me izjeda, kakvi insekti, bakterije, pijavice ili fosili dinosaurusa koji su odjednom oživeli. Metafora sa ovoliko istine bi se možda pre zvala tragedijom. Ležeći u tom močvarnom mulju mislim da ipak počinjem da okoštavam kao neko ko je predugo u jednom mestu, predugo ovde, već ne znam koliko je prošlo. I osećam razdvajanje svoga tela na sitne čestice i kao da sve lete oko mene jer vidim nekakvu prašinu, a da li je to slepilo pa samo gledam implodiju, pogled ka unutra, gledam u sebe ili u ovaj emajlirani kavez oko sebe koji nema bravu, samo jedan dušek.
Nebitno.
Kažem da je nebitno jer uistinu obožavam zagrljaj melanholije, ona je najbolji melem za bol u kičmi i nogama, pogotovu u šupljim kostima, a i za druge rane. Mislim, da li i vi očekujete da nađete nečiji zagrljaj na dnu močvarnog mulja, i da li biste se obradovali da pronađete bilo kakav zagrljaj? Možda ne. Uistinu, mislim da je tanka linija između ovoga i bezdana crne rupe. Jednako tanka kao ona od sunca do crne rupe. Opet, pseudonaučno, definitivno lažem. Ali zvuči lepo. Uostalom, i pored tolikog prostora koja budala bi se zaletela u crnu rupu, ili močvaru. Ne ja, nikako ja. Možda.
Verovao sam da mi ova kaciga čuva nešto kiseonika da ne umrem, ali nisam verovao da ću ipak umreti, čak i sa njom. Izgleda da nije nedostatak vazduha jedina pretnja. Mada niko nam to nije rekao. Ima nas više ovde, nas putnika u bezdan crnog dna i mulj. Ne volimo mnogo da pričamo između sebe, ove emajlirane šipke su nam se isprečile, jednog od njih vidim bez desog oka i sa pola nosa i nekada mi je to urnebesno smešno dok ne shvatim gde se nalazim. Samo što nikad ne shvatim gde se nalazim, pa se smejem i kad ne treba.
Počinjem da mislim da je razlog što sam ovoliko sitan taj što konstantno upadam u sebe. Mislim da ću uskoro otkriti novu crnu rupu – sopstveno telo. Isuse, da li sam ja crna rupa? Mislim da je ovo veliko naučno otkriće, možda se mogu obogatiti ako prodam samog sebe nekome ko voli da trguje trošnom robom i crnim rupama. Ja sam antimaterija! Voleo bih da mogu da unovčim ovo, možda bih uspeo da pridobijem nove rešetke, možda zlatne. A ako bi me ipak osudili da sam varalica možda bi postavili neki zid oko mene, kameni, ne bi trošili novac na mermer. Onda ne bih video saputnika sa pola nosa i bez jednog oka i mislim da više ništa ne bi bilo smešno, možda samo neka delimična sećanja na njihova delimična lica.
Možda to ipak i nije smešno, nikada verovatno i nije bilo, ali sam ubeđen da biste se i vi smejali, a i oni. Zašto ja njima nisam smešan?
Možda me žale, e pa, žalim i ja njih! Žalim tebe , čoveče bez pola nosa, žalim te što samo sa levim okom možeš sagledati ovu prostoriju i ovu rupu u kojoj se svi nalazimo i ovu rupu koji sam ja, ja sam rupa nad svim rupama!
Mislim da su nam skinuli odela jer više ne polažu nade u naš povratak, a mi i dalje putujemo. Niko ne očekuje da se ljudi vraćaju iz crne rupe. Smešni čovek nekud ide. Previše se kreće ovih dana. Smeta mi, mi nismo predodređeni da se krećemo toliko već da se gledamo kroz ove šipke i ćutimo. Čudni čoveče, gde ćeš, gde ideš a da još uvek nisi spoznao čari ovih emajliranih kreveta koji čine da izgledamo urnebesno?!
I ja ga zaista to pitah. Prve reči.
„Kući“, odgovori mi čovek s pola nosa, mada sad je imao ceo. Da sam ja imao ceo nos kao njegov voleo bih ipak da ga je pola.
„Ne očekuju ljude iz crne rupe“, to je sve što sam mu rekao pre nego što se okrenuh ka zidu da se nasmejem jer njegov nos mi tad bi još smešniji.
I došao je novi, novi čovek bez desnog oka, mada, ovaj saputnik ga zaista nje ni imao i više mi nije bilo smešno. Nisam imao čemu da se smejem. Ali ipak smo svi nastavili da putujemo zajedno, a ja sam se pitao gde je Polanos otišao, jer kuća ne postoji, nisam ga razumevao i proveo sam naredne dane razmišljajući o tome. Možda ipak godine.
Kada su mi rekli da je vreme da i ja pođem rekao sam da još nisam unovčio ovo što je ostalo od mene, pa su me ostavili na miru. Ubrzo sam dobio kamene pregrade umesto emajliranih šipki. Ne znam gde sam pogrešio.
Autor: Zlatnik