U poslednje četiri godine, što je otprilike od kako sam krenula u srednju školu, nekako sam uvek uspevala da upadnem u društvo ljudi koji gledaju anime makar upola onoliko koliko ja gledam serije, što je, moglo bi se reći, van svake granice normale. Tako da sada, rekla bih grubo, osamdeset posto ljudi sa kojima se družim gledaju anime i vrlo su posvećeni tome.
I tek pre nekoliko nedelja palo mi je na pamet da pogledam i ja jedan anime i vidim ima li smisla sve to o čemu ljudi govore. Kako sam ga izronđala, ne znam, gde sam ga pronašla i kako sam došla do njega, najiskrenije se ne sećam, ali prvi anime koji sam ikada zapravo pogledala je ‘Erased (‘Boku dake ga inai machi’ u originalnom naslovu), pa prema tome, nisam sigurna koliko se moja trenuta recenzija važi kao validna, ali mislila sam da bi bilo zanimljivo videti kako je apsoluti početnik to doživeo.
U dvanaest epizoda, koliko anime broji, zaista je ispričana neverovatno sjajna priča. Dakle, Satoru, glavni junak serijala, poseduje moć da se, kada se nešto loše dogodi vrati unazad kroz vreme, minut do dvanaest, i spreči da se ista stvar dogodi.
Dvadesetdevetogodišnji Satoru po povratku kući shvata da mu je majka ubijena. On uspeva da se vrati unazad kroz vreme, ali niz nesrećnih okolnosti koje su dovele do ubistva njegove majke počinje osamnaest godina ranije, kada je Satoru ima samo jedanaest godina i kada će tri devojčice iz njegovog razreda biti otete, a kasnije i ubijene. Kako mora da spreči da tri devojčice, od kojih je prva u nizu Kajo Hinazuki budu otete, tako da uz dvadesetdevetogodišnjeg Satorua paralelno pratimo i svest jedanaestogodišnjeg dečaka.
Iskrena da budem, pre nego što sam pustila prvu epizodu značajno sam spustila očekivanja da ne bi došlo do neprijatnog razočaranja. Budući da serijal ima samo dvanaest epizoda, nisam očekivala nikakva specijalna odudaranja od prethodno navedene radnje. Očekivala sam da će se Satoru vratiti kroz vreme, spasiti Kajo I tim činom spasiti i svoju majku. Nikako nije zvučalo nemoguće ispričati takvu priču u dvanaest epizoda. Ali mnoge tačke ove prave poprilično su odudarale od nje. Tako da sam do kraja prve epizode došla do zaključka da mi se ova stvar dopada mnogo više nego što sam uopšte mogla i da pretpostavim.
Epizode se sjajno nadovezuju jedna na drugu i stvaraju neverovatnu i divnu priču, a ono šta mi posebno dopada kod ovog animea jeste to što čak i ako priča deluje pomalo predvidljivo, on je sve samo ne to.
Prateći kako je Satoru, kome pomažu njegova majka (koja je u jedanaestogodišnjoj verziji Satorua još uvek živa), učitelj i njegovi prijatelji, kroz prvih nekoliko epizoda prilično samouveren da će stvari proći kako treba budući da ima mesec dana da sve stredi, očekujete da na njegovom putu neće postojati mnogo prepreka, ali on zapravo ne uspeva da spasi Kajo iz prvog pokušaja, što je, sa moje tačke gledišta bio sjajan trenutak.
Između Satorua i Kajo u originalnoj prošlosti ne postoji nikakva veza, nikakva komuikacija, čak iako idu u isti razred, ali u novoj sadašnosti koju on stvara, u kojoj se trudi da spase Kajo od otmičara, oni stvaraju jedno zaista divno prijateljstvo i sasvim je jasno da tu postoje neke iskrice.
Jedna vrlo slatka rečenica, pitanje zapravo, koje Kajo postavlja Satoruu prati svih dvanaest epizoda- ‘Are you stupid?’ (‘Si ti glup?’). To pitanje postavila mu je zaista svim tonovima, počela je od drskog i ravnodušnog a kako se prijateljstvo između njih razvijalo stigla do nekog punog naklonosti I zaljubljenosti, slatkorečivosti, rekla bih.
Sasvim je jasno da će do kraja, možda kada se stvari vrate u normalu, kada ih Satoru ispravi I kada ponovo bude imao dvadeset devet godina oni biti srećno zaljubljeni, ali, HA!, to se neće desiti.
Budući da se naglasak stavlja na pitanje kako će Satoru sprečiti da Kajo bude oteta I kasnije ubijena, a ne na pitanje ko ju je u originalnoj prošlosti oteo, nakon što proanalizirate svakog lika i shvatite da otmičar možda i nije jedan od glavnih likova, događa se upravo suprotno.
Iako je sasvim sigurno da ste u nekom trenutku proanalizirali apsolutno svakog lika koji se pojavio u seriji, imalo smisla da on/ona bude otmičar ili ne, neke sporedne sitnice će vam tu misao oterati tamo odakle je i došla. Ali događa se to da je Kajin otmičar i ubica Satoruove majke upravo onaj lik na kog su, iz nekog razloga, reflektori najmanje upereni, što je zaista bio izvanredan preokret i snažan udarac nepredvidljivosti u lice.
Kada ubica shvati da mu je Satoru za petama, daće sve od sebe da zataška svoj trag i makne ga sa puta, tako da će dečak usled niza neprijatnih okolnosti koje se dogode nakon toga završiti u komi iz koje će se probuditi osamnaest godina kasnije, sa punih dvadeset devet, sada odrastao i sa živom majkom pored sebe.
Verujem da će zvučati vrlo čudno, ali stvar koja je mene posebno oduševila bile su uvodna i odjavna špica, koje sam ja, iskreno, slušala i gledala sa punom pažnjom svih dvanaest epizoda od početka do kraja.
Dakle, sumirala bih sve u jednu ili dve rečenice. Celovita priča, animacija, muzika i karakteri zaista su sjajno odrađeni i zaslužuju zaista visoku ocenu. Čak iako sam nova u svemu ovome, sigurna sam da anime nije dobio pažnju koju je zaslužio.
Nadam se da će se to uskoro promeniti, štaviše, ja bih zaista želela da jednom ponovo pogledam ovaj anime, pun je preokreta i sjajnih detalja koji će vas sasvim sigurno u nekoliko navrata apsolutno ostaviti bez teksta.
Kao što sam već napomenula na početku, ovo je bio moj prvi anime, tako da zaista nisam sigurna koliko je ovaj prikaz važeći kao bitan faktor, ali u svoju odbranu, iznela sam svoje najiskrenije mišljenje.