Fantastika: Klasik ili palp literatura?

Inspiracija za ovaj tekst mi je došla sasvim slučajno. Naime, kako bih popularisao fantastiku i slične književne pravce delim naše tekstove po grupama na Fejsbuku čime informišem ljude o radu našeg udruženja. Ipak, u jednoj književnoj grupi, koju namerno neću da imenujem, jedan moj tekst je izazvao pravi požar i otvorio je pitanje da li je fantastika deo književnosti ili samo zabava za malograđanstvo. Što je najgore, naknadno sam saznao da je po pravilima u toj grupi zabranjen svaki vid fantastike što me je nateralo da se u ovom tekstu pozabavim nekim pitanjima.

Počeću od jednog od najstarijih poznatih književnih dela. Ep o Gilgamešu je priča o čoveku božanskih osobina koji kroz svoje avanture počne da spoznaje sebe. Iako je pola čovek, pola Bog nije imun na smrt koja mu se polako približava. Prihvata svoju sudbinu i vraća se u svoje kraljevstvo kao ponovorođeni čovek koji je od egocentričnog vladara postao mudriji kralj. Uprkos tome što ima fantastične elemente ovaj klasik nam govori o smislu života i o ljudskoj sudbini na čijem kraju nas čeka neizbežna smrt. Da li je zbog fantastičnih elemenata njegova vrednost manja?

Sledeći je pisac koji po kriterijumima te grupe nije vredan da se smatra klasikom. Žil Vern, uprkos tome što je na svetskoj književnoj sceni ostavio neizbrisiv trag, po njima ne ispunjava uslove da njegova dela budu priznata za klasike. Čekaj, ako nečija dela mogu da privole najmlađe da zavole čitanje i uživaju u njemu to su onda Vernove knjige. Ovo vam govori neko ko je ronio 20.000 milja pod morem, obišao svet za 80 dana, išao u središte zemlje i imao bezbroj drugih avantura, a to sve zahvaljujući Vernovoj nenadmašnoj mašti. I sada vi meni kažite da nabrojane knjige ne spadaju u klasike književnosti?!

Šta tek treba da se kaže za njegovog savremenika Herberta Džordža Velsa koji je svojim originalnim idejama inspirisao današnje savremene pisce da pišu o temama koje je on prvi obradio? Romani Vremeplov, Ostrvo doktora Moroa, Nevidljivi čovek i Rat svetova se i danas čitaju i daleko su od zabave za malograđanštinu. Vremeplov nosi jasnu poruku da ponekad nije dobro znati budućnost koja nas čeka, u Ostrvu doktora Moroa se predvideo poguban uticaj bioinženjeringa, Nevidljivi čovek nosi poruku da pojedini eksperimenti mogu biti pogubni po nas. A Rat svetova? Šta ćemo sa time? Pa da, to je onaj čuveni klasik gde se čovečanstvo prvi put susrelo sa invazijom vanzemaljaca, tačnije Marsovaca. Ovo delo je utemeljilo pitanje šta bi bilo kada bi se neka jača civilizacija ponašala prema nama kao mi prema našim kolonijama. Ovaj klasik se može pohvaliti da je uvršten na listu 100 Mondovih najboljih klasika dvadesetog veka i da je po njemu nastala istimena radio emisija koja je izazvala masovnu paniku u Americi. I sada vi meni kažite da je ovo palp literatura!

Istovremeno su mnogi zavoleli knjige uz magični svet Zemlje Čuda i njene neobične stanovnike. Zec koji kasni, Ludi šeširdžija, Crvena kraljica i Nasmejani mačak su samo neki od likova koje smo upoznali zahvaljujući devojčici Alisi koja nam je pomogla u istraživanju ove neobične zemlje i naučila nasl ogičkom sledu događaja. Treba li pomenuti da je Alisa u zemlji čuda utemeljila žanr književne besmislice? Isto se može reći i za Guliverova putovanja koja su poslužila kao satira na tadašnje popularne putopisne priče iz vizure mornara koji je obišao plejadu neobičnih zemalja i koji kroz njihov prikaz jasno nagoveštava na koje se prave ljude i carstva odnosi.

Gotski romani vam sigurno nisu nepoznanica. Sablasne kišovite noći praćene grmljavinom, grana koja udara u okno prozora, ukleti zamkovi, pauci u ćoškovima tavanice koji se spuštaju, drevna porodična prokletstva…. Eto atmosfere za pravi gotski roman. Kada je Horas Volpol te davne 1764. godine napisao Otrantski zamak nije ni sanjao da je stvorio novi unikatni književni pravac koji je ostvario veliki uticaj kako u književnosti tako i u drugim vidovima umetnosti poput arhitekture, muzike i pojave nove društvene subkulture. Najpoznatiji primeri su, pretpostavljate, Frankenštajn Meri Šeli, Stokerov Drakula, Stivensonov Doktor Džekil i Gospodin Hajd i Vajldova Slika Dorijana Greja. Kao što svi već znate Frankenštajn je prvi napisan naučno fantastični roman sa tematikom odbačenosti i neprihvatanja drugačijih od sebe u vidu čuvenog Stvora. Drakula može da posluži kao alegorija na večnu ljubav, Doktor Džekil je priča o skrivenom zlu u nama koje vrlo lako može da izađe na površinu. Tu bih se nadovezao na citat Stivena Kinga da čudovišta postoje duboko u nama, ali da nažalost ponekad izađu na površinu. Slika Dorijana Greja jasno govori o prolaznosti života kroz magični portret i o zlu koje obuzima naizgled nevinu dušu. I neka mi sada neko kaže da pomenuta dela nisu klasici fantastike koji imaju vrednost?

Posebno bih se pozabavio Edgarom Poom. Jedan od predvodnika književnog romantizma je bio i prvi pisac koji je napisao detektivsku priču Ubistva u ulici Morg i koji je svojim horor pričama pored pomenutih romana iz prethodnog pasusa doprineo dodatnom razvoju gotičkog horora i toka svesti koji su popularizovali pisci poput Foknera, Džojsa i Vulfove. Setimo se samo priča poput Pada kuće Ašer, Crne mačke, Izdajničkog srca, Ligeje, Maske crvene smrti... Da li je ovo dovoljno da ovaj velikan bude omalovažavan?

Kladim se da su Šekspirova dela bila predmet lektira u školi? Za neupućene i tu ima fantastičnih elemenata u vidu duhova u Hamletu i veštica u Magbetu. I da li Šekspirova dela uprkos jakoj prisutnosti fantastike, imaju istu književnu vrednost? Svi znamo kolika je Šekspir veličina u književnosti i da li ćemo mu zbog fantastičnih elemenata osporiti sav rad?

Svi se radujemo Božiću, bar većina nas. Jedan od najradosnijih praznika koji provodimo u krugu porodice. Svakako najpoznatije delo vezano za ovaj dan je Božićna priča Čarlsa Dikensa o gospodinu Skrudžu koga posećuju tri duha Božića koji će iz korena promeniti njegov život. Uprkos fantastici ovo je poučna priča o promeni jednog čoveka kroz sećanja na prošle i sadašnje događaje kao i na budućnost koja ga čeka ako nešto ne promeni u svom životu. Da li ova poučna priča zbog elemnata fantastike manje vredi?

Da ne pričam samo o zapadnoj književnosti prećićemo i na istok. Znam da prekaljena plava krv da se tako izrazim voli knjige Dostojevskog, Tolstoja, Turgenjeva i drugih, ali šta je sa Bulgakovim, čovekom koji nam je podario Majstora i Margaritu? Ovo daleko da je priča o balu demona u staljinističkoj Rusiji, već jasna alegorija na totalitarni režim i večnu ljubav koja sve pobeđuje. Sličnu poruku nam nose i Gogoljeve Mrtve duše u kojima možemo da prepoznamo naznake distopijskog pravca kroz posedovanje kmetova koje nazivamo dušama i koji su naše vlasništvo i nakon smrti. Da li i čuvene pripovetke Vij i Šinjel možemo da smatramo šundom uprkos jake poruke koju nam donose?

Verujem da ste čuli za Orvelovu 1984 i Haklsijev Vrli novi svet, najpoznatije predstavnike antiutopija, ali da li im dajete vrednost kakvu zaslužuju zbog fantastičnih elemenata, uprkos tome što se nalaze na Mondovoj listi sto najboljih knjiga dvadesetog veka? Novogovor i podela ljudi na kaste je danas naša realnost i ova dva dela su itekako aktuelna. Ne treba zaboraviti ni Mi od Jevgenija Zamjatina koja je poslužila kao kritika komunističke Rusije i kao inspiracija pomenutoj dvojici kao ni Bredberijev Farenhajt 451 gde su knjige zabranjene zarad jednakosti među ljudima. Kada smo već kod antiutopija ona je, pored Majstora i Margarite, prisutna i u još jednom klasiku koji smo svi čitali, a čija vrednost je poljuljana zbog fantastičnih elemenata. Kafkin Proces je savršena priča o službeniku protiv koga se vodi nepoznati proces, ali se kroz prisustvo sudskih službenika koji nam još iz ormara ne izlaze nazire uticaj totalitarnog režima koji ispija pojedinca do smrti. Šta tek reći o Gregoru Samsi koji se jednog dana pretvorio u bubašvabu? Da li je ovim Kafka omalovažavan?

Dotakao bih se još i naše drage trilogije uz koju smo zavoleli žanr epske fantastike. Svi se sećate rečenice o rupi u kojoj je živeo Hobit. Da li ste verovali da je time Tolkin udario temelj stvaranju jednog kapitalnog dela? Koliko je Gospodar prstenova važan govori i Tolkinov trud da stvori svet i mape. Delo koje je bilo u trci za Nobelovu nagradu zaslužuje veliki naklon, a da li će to čistuncima da smeta budući da je u pitanju delo fantastike? Pored nekih od navedenih dela je takođe na Mondovoj listi najboljih klasika dvadesetog veka koje čita tzv. elita.

Mogao bih do sutra da nabrajam o klasicima koji u sebi sadrže fantastične elemente, ali to nije poenta ovog teksta. Želim da nateram grupu suprotnu našoj da stavi prst na čelo i da se zamisli. Da li umeju da prepoznaju klasike ili ne i da li su za njih klasici samo Dostojevski, Tolstoj, Kami, Sartr, Andrić, Selimović, Hemingvej… I ja vrlo rado čitam pomenute pisce i volim njihova dela, ali bih želeo da ova druga grupa odgovori na postavljena pitanja. Za kraj bih citirao Teodora Sterdžena: „Istina je da je 90% naučne fantastike đubre,a ali 90% svega je đubre.“