Često se u realističkoj prozi srećemo sa objektivnim predstavama stvarnosti, pa pretpostavljamo da u tom književnom periodu nema mesta za fantastiku, ali to nije uvek slučaj. Ruski realizam, na primer, kao i srpski, obiluje fantastičnim elementima. Uostalom, malo je nezgodno praviti književne klasifikacije baš zbog toga što dela velikih pisaca odolevaju svrstavanju u kategorije, a u mnogima od njih nalazimo odlike više književnih pravaca. Takvo je i Gogoljevo stvaralaštvo.
Iako mi je realizam jedna od omiljenih stilskih formacija, moram priznati da su kod Gogolja meni znatno zanimljiviji romantičarski elementi. U njegovim pripovetkama oni su izraženiji od realističkih, pa će u ovom tekstu naša pažnja biti prevashodno okrenuta ka njima. Mislim da nam baš tu lucidnu stranu Gogolja ne približe dovoljno u školi i onda retko ko shvati koliko je on atraktivan i današnjim čitaocima, koji često najviše uživaju u čitanju fantastike.
Ako volite dela u kojima se mešaju komično, fantastično, nakazno i apsurdno, čim pročitate ovaj tekst, uzmite svoju dozu Gogolja sa police.
Nos kao ličnost
Gogoljeva pripovetka „Nos“ je odličan izbor ako želite da namirišete specifičan tip fantastike koji karakteriše njegovu prozu. Hajde da malo pronjuškamo po toj pripoveci da bi bilo jasnije o čemu pričam!
Već sam naslov upućuje na oniričnu fantastiku. Ako se pitate kakve veze ima nos sa snovima, setite se da se na ruskom san kaže „son“ i pročitajte naslov unazad. I kako budete išli dalje kroz pripovetku, shvataćete koliko u njoj dominira logika sna, istovremeno bliska svetu realnog i odvojena od njega. Stvara se iluzija autentičnog, pa tako narator ističe da se poziva na glasine koje se šire u njegovom okruženju. Glasine imaju vrlo važnu ulogu i u ostalim Gogoljevim delima. One su tu da sa jedne strane doprinesu autentičnosti iskaza, ali i da ga relativizuju. Čitalac Gogolja se zato uvek pita da li magične pojave u priči imaju objašnjenje u sujeverju, snu, opijenom stanju njenih aktera ili se zbilja dešavaju. Po kategorizaciji Cvetana Todorova, Gogoljeva fantastika bi se našla negde između čudnog i čudesnog. Čudno je ono što je opravdano nekim razumskim objašnjenjem, pa tako, npr. za događaje u „Alisi u zemlji čuda” kažemo da su čudni, jer oni čine san Alise, a ne predstavljaju magičnu javu. Čudesno je, nasuprot tome, zaista neobjašnjiva, nadrealna magija.
Fantastika se u pripoveci „Nos” ogleda u otuđenosti nosa glavnog junaka od ostatka tela. On nestaje sa lica i vodi sasvim zaseban život. To je povezano sa tim što je ovaj satirično prikazani junak okrenut isključivo materijalnom i ne razvija svoj duh, jer je obuzet društvenim položajem i na taj način posmatra sebe i ljude koji ga okružuju.
A zašto kažemo da je fantastika u ovom tekstu groteskna? Da bismo to objasnili, moramo se prisetiti pojma groteske. Po Kajzerovoj definiciji, groteska je otuđenje nečeg poznatog (kao što je deo tela) od svoje celine, spoj suprotnosti poput živog i neživog, ljudskog i životinjskog, prirodnog i neprirodnog… Upravo takav vid groteske srećemo kod Gogolja.
U „Nosu” se fantastika ispoljava kroz sinegdohu, tj. iskazivanjem celine (celog ljudskog bića) kroz jedan njen deo (nos). Ova stilska figura se bukvalizuje, pa nos nije figurativno odvojen od ostatka tela, već zaista nestaje sa lica. Interesantno je da nos nije jedini deo tela koji se naročito ističe u ovoj pripoveci. To su i ruke i usta. Jedan od važnih likova ima prljave i smrdljive ruke, potom besomučno pere usta, a nos glavnog lika je do pred kraj pripovetke uprljan jednim prštom da bi tek kad se vrati vlasniku postao čist. Sve to otvara široke prostore za tumačenje. Setimo se ustaljenih fraza i izreka: „oprati ruke, gurati nos gde mu nije mesto, dići nos, napraviti nekog nosonjom, vući za nos“. Sve one su važne za razotkrivanje semantike ove pripovetke.
Možemo zaključiti da je nos u tesnoj vezi sa satiričnim prikazom jedne opšteljudske slabosti — čežnje za visokim položajem radi udovoljenja svom egu. Sve vreme se kroz priču provlači osećanje stida, takođe povezano sa groteskom borbom ega. „Nos” je parabola o gordosti ispričana na jedan izokrenut način, posredstvom groteskne, bizarne situacije u koju upada glavni lik pripovetke.
Demonizovani šinjel
Na početku pripovetke „Šinjel” susrećemo se sa portretom glavnog junaka, Akakija Akakijeviča Bašmačkina: U jednom odeljenju služio je jedan činovnik; za tog činovnika ne bi se baš moglo reći da je bio dopadljiv; bio je onizak, malko ospičav, malko riđokos, na izgled čak malko kratkovid, s omanjom ćelom iznad čela, s borama s obe strane obraza i takve boje lica koja se naziva hemoroidalnom… Veujem da svima ostaje u sećanju ovaj upečatljiv opis, koji u sebi sadrži bajkovnu formulu „Bio jednom jedan”.
U Bašmačkinovom opisu ima nečeg izrazito neprijatnog, čak neprirodnog. Mene je on asocirao na hipohondra Uskokovića iz serije „Bolji život”. Akakije se, kao i Uskoković, nalazi u okruženju koje ni po čemu ne najavljuje izvrnutu sliku stvarnosti. Naprotiv, on je uronjen u svakodnevnicu, realno prikazanu. Sećam se kada sam kao mala gledala pomenutu večnorepriziranu seriju i osećala nešto vrlo neugodno kad god se pojavi lik koga je igrao Dušan Poček, baš zbog toga što je velikim delom realistički prikazan, ali u njemu ima i karikaturalnog, bolesnog, koje je na granici između simpatičnog i strašnog, tragičnog i komičnog. U njegovom prikazu, jednom rečju, ima groteske. Zbog toga i ne čudi što me podseća na Gogoljevog junaka, u kome se takođe sabiraju mnoge suprotnosti. Razlika je u tome što je Gogoljeva groteska izrazitija, pa osobine koje su nagoveštene u Uskokoviću, kod Bašmačkina imaju odlike izrazito nakaznog i fantastičnog.
Osećanje straha prožima Akakija onako kako stid obuzima glavnog junaka „Nosa”. To osećanje će biti dočarano kroz hiperbolizaciju detalja i opis njegove apsurdne potčinjenosti prema svim ostalim licima pripovetke da bi na kraju prelaskom u svet onostranog upravo inferiorni junak priče postao onaj koji plaši druge.
Akakijevo ime i „hemoroidna boja lica” bude fekalne asocijacije. U njegovom prikazu neretko je ono što je gore posredstvom groteske zamenjeno onim što je dole. Opisan je kao naizgled običan činovnik koji poseduje pojedine đavolje atribute (poput riđe brade) da bi pred kraj čitaocu postalo sasvim jasno da je on nalik na demona nižeg reda i da u njemu, pa i u ostalim likovima, ima satanskog koje je zamaskirano, jer je pisac stvorio iluziju normalnosti i istinitosti.
Dok pišem o Gogoljevim pripovetkama ne strepim od spojlovanja. Ne brine me da li ću vam suviše razotkriti radnju priče jer je siže kod ovog autora statičan i manje važan, pa vam njegovo predočavanje ne bi reklo ništa o suštini Gogoljevog dela. Mnogo je bitnija igra govora, akustički utisak koji se stvara brojnim deminutivima, zaumnim rečima poput samog imena junaka itd. Katkad nailazimo i na raskol između patetičnog tona i jednostavnog značenja, što dovodi do komičkog efekta koji je u sprezi sa groteskom u „Šinjelu”. Smenjuju se mimika smeha i mimika tuge i u čitaocu se bude različita osećanja koja vode od ironijskog otklona do sažaljenja prema glavnom junaku.
Potrebno je pažljivo pročitati ovu pripovetku da bi se uočili svi elementi preuveličanog, bizarnog i nastranog, kao i pomenute igre različitim stilovima, od razgovornog do zvaničnog. Gogolj se u „Šinjelu” jezikom igra sa stvarnošću. Na taj način stvara začudan svet u kome se groteskna fantastika krije iza iluzije realnog i autentičnog.
Mesto na kom nema igre
Nakon tumačenja prethodne dve pripovetke, razmišljala sam šta bih sledeće mogla da pročitam. Odlučila sam da uzmem zbirku Gogoljeve proze u ruke, zatvorim oči i prepustim se magiji slučajnog odabira. Knjiga se otvorila na „Začaranom mestu”. Po naslovu sam znala da je to odličan izbor!
„Začarano mesto” podseća na narodnu bajku. U njemu se, primera radi, susrećemo sa tri životinje koje govore. Ovaj formulativan broj upisan je u šemu većine bajki, pa je stoga jasno zašto ta pripovetka toliko podseća na ovu književnu vrstu. Ipak, „Začarano mesto” od narodne bajke odvaja pripovedač koji govori u prvom licu, kao kazivač anegdote. Njegov jezik je spontan i nalikuje usmenom pripovedanju. Tehnikom skaza Gogolj postiže taj efekat žive reči. Pored toga, on na taj način postaje blizak folklornom kontekstu pripovedanja. I zaista, junak ove priče kao da je narodni kazivač koji pripoveda priču koja se prenosi s kolena na koleno. On svoju priču govori kako bi objasnio konkretnu pojavu da na jednom parčetu zemlje ne uspeva nijedna sadnica.
Biljana Golić je u emisiji „Vodič kroz zvezde — Proročanstva: od mita do rituala”, koju možete pogledati na našem Jutjub kanalu, govorila o tome zbog čega ljudi imaju potrebu za mitskim objašnjenjima stvarnosti. Ona pominje da postoji težnja da objasnimo deo stvarnosti koji nam nije dato da razumemo. Ova praiskonska potreba je motivacija naratora Gogoljeve pripovetke da ispriča priču o začaranom mestu na kom njegov deda iz neobjašnjivih razloga nije mogao da pleše kazačok. Đavolji uticaj je razlog svih nezgoda i tu uočavamo kako se sujeverje, karakteristično za pagansku sliku sveta, meša sa hrišćanskim elementima u ovoj pripoveci.
Na kraju bih dodala malu zanimljivu činjenicu o svom čitanju „Začaranog mesta” — pripovetku sam čitala naglas drugoj osobi i to je izazvalo mnogo smeha. To je zato što su Gogoljeve priče već na nivou samog zvučanja vrlo zabavne, njegovi likovi vode izokrenute, groteskne dijaloge koji su katkad na granici apsurdnog i fantastičnog. Njegov đavo nije samo sablasna utvara. Nakon što probudi jezovito osećanje u vama svojim odudaranjem od sveta ljudskog, raspršiće se u banalnosti svakodnevnice. Počeće da njuška oko skupog burmuta, jer ni on ne može da odoli đavolski dobrom duvanu, a potom će kinuti, jer nije pošteđen od ljudskih slabosti. Slično će biti prikazani i oni koji se susretnu sa ovom utvarom. Osećaće iskreni strah koji budi empatiju u čitaocu, a potom će se i sami svojom karikaturalnošću odvojiti od realnog, staviti na sebe Gogoljeve maske, u isto vreme smešne i strašne, fantastične i realne, pa će čitaočevu empatiju zameniti smeh.
Revizor bez revizora
Na kraju ćemo se podsetiti svima poznate drame „Revizor”. Za razliku od pripovedaka, ona je tipološki bliža realizmu nego romantizmu. Ipak, to ne znači da ovde ne postoje elementi fantastike, Kako navodi Vladeta Janković, glavni lik komada, Hlestakov, bi se mogao shvatiti kao fantom, iluzija i san koji izlaze iz nečiste savesti gradonačelnika i drugih činovnika u gradu. Kao u „Šinjelu”, ovde postoji strah potčinjenih lica pred nosiocima titule i to Gogolj satirički obrađuje. Elementi nestvarnog u ovoj komediji ogledaju se u hiperboličnom, karikaturalnom slikanju lica, naročito na kraju komedije, kada se ona pojavljuju u nemoj sceni i iskazuju kroz reakcije svedenie na mimiku. Ipak, Gogolj ne teži jednodimenzionalnoj karikaturi. Naprotiv, on je insistirao da glumci koji igraju u „Revizoru” moraju glumiti realistički, bez preterivanja, sa velikom verom u svaku izgovorenu reč. Na taj način njegova drama postaje ozbiljna studija identiteta, a ne prazan kalambur.
Igo navodi u „Predgovoru Kromvelu” da je osnovno umetničko sredstvo moderne književnosti groteska, a da je u tom širokom periodu posebno istaknut književni rod drama. On napominje da je groteska u tesnoj vezi sa načelom istine, jer u sebi sažima sve suprotnosti koje čine život. Gogolj je pisac koji je uspeo u onome o čemu Igo piše. To je učinio kroz kreiranje karaktera koji su nosioci univerzalnih ljudskih slabosti i nemira. Oni nisu doslovno preslikani iz sveta svakodnevnog u svet imaginarnog, već su stilizovani, oformljeni tako da upečatljivije iskazuju čoveka nego što bi to mogao neki egzaktni i analitički prikaz. Gogoljeva fantastika nas ne odvaja od stvarnosti, kroz nju stvarnost vidimo golu, a prekrivenu maskama, oštru, a umrljanu mnoštvom boja, istovremeno tragičnu, uzvišenu, a smešnu i banalnu, baš onakvu kakvu ljudsko iskustvo obuhvata.
Ako vas zanima koje sam izvore koristila dok sam pisala ovaj tekst, evo napomene za vas:
Boris Ejhenbaum, Kako je napravljen Gogoljev Šinjel?
Vladeta Janković, O značenju i značaju Gogoljevog „Revizora”
Volfgang Kajzer, Groteskno u slikarstvu i pesništvu
Odlomak iz pisma koje je autor ubrzo posle premijere „Revizora” napisao jednom književniku
I, na kraju, moram istaći da sam slušala predavanja prof. Tanje Popović i prof. Snežane Kalinić na Filološkom fakultetu. One su mi približile Gogolja i zainteresovale me za dalje istraživanje. To je vrednije od bilo kakve literature.
Ivana Živković