GOST
Da li i ti osećaš tog nezvanog gosta? Gosta koji se uvek prikrade, gotovo nevino, sa dečijim smehom, hladnih usana? Sa tim tihim šapatom, slatkorečivih đakonija, što bednim srebrnim odsjajima tvoje oci gladne mami. I prevariće ih tom rđom koja se od tih tvojih lepih očiju krije ispod kore prividne, gotovo božanske lepote. Hoće sigurno, taj gost moje je redovno društvo. Znam ga odavno. Dolazi uvek kad me svi ostave. Kad sam sam. Čeka i kao senka dođe, sedne mi na rame i sluša. Sluša moje misli, i znam da je tu. Gotovo da mogu da osetim njegov hladni dodir. To je njegovo vreme, vreme kad mu otvaram vrata, kad teske misli teškog dana lome katance i puštaju slatkorečivog gosta na večernje druženje. I dok slušam njegove savete, gledam kako mi se ispod očiju podsmeva, kao se svakim mojim slaganjem sa njim više mojoj duši raduje. Svakog gosta tri dana dosta, al’ ovaj je baš uporan, želim da mu se zahvalim na vremenu koje je posvetio meni, ali on izgleda vise želi to zrno ispod mojih rebara nego što sam ja svestan toga, pa mašicama raspaljuje oganj. Kako drugačije objašnjavaš te reći koje niotkuda dolaze baš kada si najranjiviji? Kad se sva svetla pogase mrak mora pasti. Zašto ne vidiš da to što te ubeđuje da budeš loš, da poželiš nešto tuđe, da zavidiš drugima na sreći koju nemaš nisi ti, ono najdublje ti, već da to svoje telo ima. Truležno telo noćnog gosta. Svakim tvojim neljudskim pomislima, svakim šapatom koje usvojiš od njega, svakim njegovim dahom sa kojim se poistovetiš on kupuje tvoj duh. Da imam snage upaliti ovu sveću, rasterao bi mrak. Malo svetla je dovoljno da tama nestane. Mrak ne može postojati u svetlu, ali svetlo može postojati u mraku. Najbolji dokaz da malo vere može uzdignuti čoveka i oterati nezvane goste. Da li si negde videla po sunčanom danu oblak tame, nisi jer to je nemoguće? Ali si zato milion puta videla svetla u tami. Čim neko upali lampu tama se sklanja i ustupa mesto svetlosti. Gde si ti videla da neko zapali tamu i da tama otera svetlo? Zato uvek pali velike baklje koje stvaraju mnogo svetla. Ne daj tami mesta u tvojoj duši. Ne daj da ti bujice čemernog života dozovu mog noćnog gosta, njega je baš teško oterati. Ponekad moraš naučiti da živiš sa takvim gostima isto kao što moraš naučiti da živiš s svojim postupcima. I zašto mi on uvek priziva te postupke, ko da ja ne znam šta sam grešio? I zašto bi me uopšte bolelo nešto što na stazi prošlosti ostade. Taj put je iza mene, neće me voditi dalje, zašto je njemu stalo da moj pravac krug postane. Želi da mu se vratim na druženje, ne želi da odem u jednom pravcu. Želim da ti ispričam iz početka o mom druženju sa noćnim gostom, kako sam ga upoznao i kako smo provodili noći u našim ćaskanjima. Videćeš i sama da da je taj isti gost svraćao i kod tebe ali ga još nisi sasvim upoznala, još ti nije otkrio svoje pravo lice.
SREĆA
Da li se ikad neko bavio pojmom „sreća’’ više od čoveka koji stoji na sredini mosta zagledan u te mutne vode? Taj budni dokaz vasionske dinamike, to otelotvorenje teorije da sve što izvire teče, umire i uliva se u nešto veće, pa se onda ponovo uskrsne i rodi u vidu sitnih kapi kiše koje padaju na njegovo lice. Opominje ga da tekla mutna ili bistra, zagađena ili pitka, prljava ili čista ona odlazi u svakom slučaju. I sam mladić se pita kojim vodama plovi lađa njegovog života, mutnim ili bistrim. Da li će ga dočekati na ušću lovorike ili riblje truležne glave kad se kao stari kapetan otisne ka večnom horizontu? Da li se taj prolaznik koji žurno prolazi pored njega sa nervoznim pogledom pitao nekad kuda žuri i da li uopšte negde stiže? Da li juri za svojom srećom ili za svojom propašću svakodnevnice, tim bajatim hlebom koji žvaće svakog dana, dovoljno žilavim da ga žvaće još dugo, dovoljno gorkim da ne želi da ga proguta? Taj čovek na mostu, to sam ja. Prolaznika ne poznajem ali ga u dušu znam. Videh mu oči, i nervozan grč na licu…dovoljno da ga znam kao brata rođenog. Znam mu ishod ovog dana, leći će nezadovoljan i tužan na počinak uveče. Kao i ja, on svaki dan jaše u bitku ali ne i u pobedu. Galopira u juriš na protivnika kojeg ne može da savlada. Ide bitke samo radi. Kao da misli da je dovoljno da prkosi protivniku, da se žrtvuje a da na kraju krvopira ne prođe trijumfalnom kapijom već se zadovoljava da njegovo telo kljucaju gavrani na opustošenom bojnom polju. To su naši ljudi, to su naši poznanici. Krvava zaostavština Lazarove žrtve, večno u slavu i u poraz. Dok tako, jesenji povetarac grebe moje trepavice, setih se kako sam noćima tražio razlog da se radujem novom danu. Dok je naravno, moj verni noćni nezvani gost iznosio teoriju da se uzalud trudim jer sreća uvek ide onima koji je ne zaslužuju.
Govorio mi je „evo, vidi ovako, daću ti primer. Stalno se jedeš, kuneš sebe, zašto ti koji si u redu i nisi loš uvek izvisiš za sreću dok ljudi zli i podli imaju i zdravlje i ljubav i ljudi ih vole. Najlakše ću ti objasniti to pomoću jedne amajlije. Zečja šapica je svima sreća ali je ponajmanje sreća samom zecu kome su tu šapicu odsekli. On kune tu svoju losu sreću dok krvari u bolovima. Eto tako i ti, da je pravde od Boga na ovoj suznoj i prokletoj zemlji ljudi poput tebe bi trebalo da imaju osiguranu sreću, dok ovi bi drugi trebalo da pate. Zato se pomiri sa prokletstvom palog bića kakav je čovek.“
Ja bi najradije njemu te noći odbrusio, ali bio sam tako slab. Tunel je bio tako dugačak, a svetla nigde. Ljubav, tako bitna, jako mi je falila. Društvo gosta mi je jako prijalo i sve sam ga slušao. I bio mi je u pravu. Svaka reč kao nakovanj teška ali pravedna.
Šizofrenija nije izlečiva ali nije ni bolest. Ako nije bolest onda i nema veze što nije izlečiva. I zašto neki tamo bradati nosilac diplome medicinskog fakulteta mene smatra ludim zato što drugi zlo posmatraju kao fikciju u glavi dok ja princa tame vidim rođenim ocima. Pričam sa njim kao sa najbližim članom porodice. Ljudi nesvesni da to zlo nije personalizacija njihove čiste svesti, već bukvalno gost iz ognja nečastivog. Kad bi mogli da ga razdvoje od sebe da ga ne smatraju za svog sijamskog brata, možda bi i znali da se bore protiv njega. Ovako svo zlo poistovećuju sa sobom, a na sebe se boje da udare ali neće. Jednostavno, on je tu da vas ubeđuje da vam nudi šarene laze, lepo upakovane u sjajne papire. Lep poklon, lepo zapakovan a unutra bomba…i još piše na poklonu bomba. I ako znate da će vas ta lepota ubiti na vama je da li ćete otvoriti. Strašno je što većina ljudi otvara, i dok se komadići mesa i krvi razleću oni kunu onog koji mi je poklon doneo. U svojem licemerju i gordosti ne žele da priznaju da ih mračni vitez nije ubio već da im je samo pokazao put svoje propasti a da su samoubice oni sami. Zato svojom svešću, koja je po doktorima teško obolela od akutne poremećaji iste, zaključujem da je najveće čudo koje je Bog stvorio ništa drugo nego SLOBODNA VOLJA. Kako je to savršenstvo stvaranja, otac zna šta ćete uraditi ali to sami birate. Ta logika je neshvatljiva ljudskom poimanju stvarnosti, jer ljudski mozak je suviše ograničen svojom prostom ljudskošću. Kako to da savršeno biće ne dozvoljava da vas crno biće povredi ali ga u tome ne sprečava? Dovoljno je što vam je dao neosporno i legitimno pravo da sami odlučujete, to savršenstvo njegove kreacije. Dobro, dao vam je i veliku pomoć, kroz usta odabranih, da znate šta je dobro, a šta ne, šta je crno a šta belo. Tako da vas moj noćni gost ne može povrediti, ne može učiniti da uradite neko svetogrđe, neki greh, ali vas vrlo vešto može staviti u priliku da to uradite. Na vama je da slušate svoju volju.
A što se doktora tiče, bolje da su mi dijagnostikivali jednu hroničnu boljku, nedostatak sreće i previše vida za ljudske patnje. Po svim testovima bio sam medicinsko čudo. Intelekta i percepcije za svaku pohvalu, harizme vredne divljenja. Jedina boljka je što sam video i previše. Ili za lomaču ili za pijedestal proroka. Zavisi u kojoj eri sam živeo ili bi me spalili kao vešticu ili bi me slavili kao mesiju. U svakom slučaju sam se žalio na upornog gosta kojeg niko nije video osim mene. Zanimljivo, ali viđao sam lude ljude ali sebi nisam delovao tako. Medicinski, ja sam bio neupotrebljivo zamorče. Nisam urlao, nisam paničio, nisam servirao salatu od reči, nisam se žalio da mi ljudi kradu misli. Jednostavno sam se usudio da toliko otvorim oči da rđav duh pustim u materijalni svet. I nije kako ga svi zamišljate, sa rogovima i repom, nije nakaznog lica. Lep je i prijatan, majstor laži, majstor iluzija. Želi da vam se predstavi lepog lica. Nemoguće je to objasniti. Nekad je prelepa žena nekad je inteligentni muškarac. Zavisi od toga šta mi iščeprka po osećanjima tog dana. Da li želi da patim za ženama još vise ili da mi deli muške savete. To je strašno teško objasniti kako on izgleda materijalnim očima. Kao kad sanjate, vi znate da ste sanjali nekoga ali sigurno se ne sećate njegovog lica. Elem, da on postoji to svi znaju ali je to javna tajna. Niko mi nije priznao da ga je video. Niko ga ne razdvaja od svog ega, on u stvari se i zove tako EGO. Čemu ego, koja je njegova svrha? Da li ste se zapitali? Čemu gordost da ste baš vi iznad drugih? Čim mislite da ste iznad drugih, a u to vas šapatom na desno uho ubeđuje moj gost, vi poredite sebe sa drugim i dodajete sebi đavolske vrline kako biste bili iznad tog, kako ga vi zovete, bednog nižeg bića. I dok vi tako živite u životu tog nižeg bića, gledate u svojoj zlokobnoj TV seriji šta će pogrešiti kako bi srebrnjaci vaše sreće punili kesu za put u pakao, kako ćete imati čemu da se naslađujete pred odlazak na spavanje, vaša mutna reka života protiče ispod mog mosta, žurno da se ulije u prljavo more vaše propasti. A čemu to? Zato što ste sami odabrali da svoju sreću gradite na tuđoj nesreći. Bog vas nije takve stvorio, takvi ste postali. Bog nije čoveka stvorio da bi bio bolestan, čovek je sam svojim nehigijenskim životom bolest pustio u svoju dušu. A znate da meni lepite etiketu bolesti uma, samo zato što sam gosta javno predstavio kao stranca koji nije ja. Licemeri.
OGLEDALO
Sećam se, na samom početku, kada su mi prvi i jedini put navukli ludačku košulju. Tog sam se jutra pogledao u ogledalo. Očaj me je obuzeo, kao da su se sama vrata bezdana otvorila. Bio sam sam sebi neverovatno ružan. Oči prazne, upijale su sve svetlo spavaće sobe. Zenice kao crni kobaltni kamen, žrtveni oltar, propuštale su samo strah i tugu u moju dušu. Zar je taj odraz moj, zar je to ono što čovek stvara i gradi ceo život? Rodi se, voli, želi da bude voljen, trudi se da ostavi trag u moru vaseljene, da živi onako kako je čitao u bajkama a sudbina mu dodeli odraz u ogledalu. Mračan i tužan, avetinjski. Ali, možda se i tog jutra desilo nešto, nešto što će postaviti novi putokaz na raskršću. Koliko god da bio ružan odraz u tom ogledalu, utisak njegove grdobe je bio jači, dovoljno jak da se usnula dusa trgne. Jer sve u životu što se nudi lako, kratkog je veka. Ni zena nije voljena ako je osvojiš lako. Tako i važne odluke. Odluka koju donesemo bez jakog i gotovo zastrašujućeg pritiska nema snagu, nema jačinu. Jednostavno pritisak stalne opasnosti daje nam snagu da se protiv opasnosti borimo. Želeo sam u tom trenutku da se odraz skloni, da ode od mene, da ga ne gledam. Znajući da je rat objavljen ali bez znanja ko mi je protivnik, prvo što sam uradio – razbio sam ogledalo. I drugo, i treće…I razbijao sam sve što je stvaralo moj odraz. Imao sam fobiju od odraza. Etiketa licemernih umova odmah mi je bila žigosana na čelu. Zašto ljudi vole da seckaju i igraju se hirurga. Seciraju ljudske duše kao da rešavaju ukrštene reči? Jednostavno ne vole uzroke, vole posledice. Nikoga nije briga kako se desilo, već desilo se hajde da seckamo, da krpimo, da budemo mehaničari da popravljamo.
Šta čoveka natera da polomi sva ogledala? Šta čoveka natera da mrzi sebe? Kroz ta pitanja ja sam našao svoje novo rođenje. Tačku ponovnog poletanja. Našao sam uzrok. Upoznao sam noćnog gosta, upoznao sam nekog ko je sa mnom celog života, nekog za koga sam mislio da je deo mene, da sam ja. Ali nije…niti može biti. Kada se pogledamo u ogledalo mi vidimo sliku, odraz. Iako taj odraz ima naš lik, naše pokrete, on je samo iskrivljena refleksija u kojoj ne stanuje naša duša. Ona se ne može ogledati. Ljudski strah i brige stanuju u toj refleksiji, one su pokloni noćnog gosta, princa tame. I tako dok doktori lece odraz, ja sam počeo da lečim svoje lice, svoju dušu. Uspeo sam da tu personu non gratu izvučem iz svoga tela i oteram u materijalni svet, gde će moći da me posećuje ali ne i da živi u meni. Gde će biti ono što nisam ja, blizanac koji je sa mnom rođen, ali zli blizanac koga sam se odrekao i za čije postupke ne želim da odgovaram. Ljudska duša bez gosta je savršena i sija svetlošću, ali kao i latice ruže jako je krhka. Uvek kada je zli blizanac pravio požare u njoj ja sam ih rasplinjavao kriveći sebe za njegove postupke. Avaj mom nevinom neznanju, ali sreća sudbini što sam ga upoznao. Većina ljudi živi ceo život sa njim misleći da je deo njih. U takvim srcima gost je najsrećniji. Takva srca na zgarištima svoje duše pale požare u našem svetu. Ali ne mislim da je armagedon završen, da vojska spasa galopira mojim pašnjacima samo zato što sam prestao da lomim ogledala. Lucifer je napravio veliku prednost kada je ubedio ljude da ne postoji, ali nije mu to jedino jelo koje je servirao nama siročićima ovog olujnog sveta. Njegov jelovnik je raznovrstan, trovač dusa i alhemičar galaksija lukaviji je od najlukavijeg. Ako misliš da si pametan, da si lukav već si izgubio, jer si pao u zamku njegove kreacije. Pao si u zamku prvog greha, gordosti da si pametan. Bez vere svaka borba sa njim je osuđena na propast. Svako mora imati veru, ko nema veru u sebi ne može se boriti. Ima ljudi koji su toliko gordi da kažu „ja ne verujem ni u šta, ja sam jak i sam mogu sve da pobedim, meni ne treba niko“. Primećujem da je to sada jako moderno, jer danas ako veruješ u savršeno biće, u Boga, mnogi će te osuditi da si slabić, da nemaš samopouzdanja…da si kukavica. Ali takve „snage od ljudi“ sa tom svojom snagom ništa ne urade, naprotiv, moj gost se takvim dušama najviše raduje. Duša gordog