Rat između nacija Balarant i Gilgameš se vodio širom Astragius galaksije stotinu godina. Trenutno, na snazi je napet i nestabilan mir. Kiriko Kjuvi, vojnik na Gilgameš strani, je u poslednjem trenutku prebačen u posebnu jedinicu koja upravo kreće na tajnu misiju. On ne zna da je jedinica sastavljena od gomile izdajnika i da je misija zapravo napad na savezničku bazu. To shvata tek usred akcije, gde prvi naleti na ono po šta su izdajnici došli – čudnu devojku zatvorenu u cevi punoj svetlosti. Sada kada zna ovo, ne mogu da ga ostave u životu. Njihov pokušaj da ga ubiju je, pak, neuspešan, i on uspeva da pobegne… pravo u naručje vojske Gilgameša koja ga podvrgne teškom mučenju, uverena da je on deo zavere. Kiriko preživi i to i beži iz vojne baze, što dalje može, u pokušaju da ostavi sve to iza sebe. Nažalost, nije tako lako pobeći od prošlosti i uskoro on biva dublje upleten u zaveru čije su razmere veće nego što je mogao da zamisli.
Ovo je priča o ratu i njegovoj besmislenosti, o jednom čoveku koji se bori a ne zna zašto, koji želi da zaboravi svoju prošlost ali ne može, o zaverama galaktičkih proporcija, o ljudskoj prirodi i nadljudima, o osveti…i o više eksplozija nego u najluđim kokainskim snovima Majkla Beja!
Ovaj anime verovatno nije ono što očekujete od većine savremenih serija ovog tipa, prvenstveno jer teži realizmu. Ne, pod tim ne mislim na Code Geass/Aldnoah.Zero, pa čak ni Gundam branšu realizma, već nekoliko koraka ispred – nije za džabe ovo jedna od najuticajnijih anime serija po tom pitanju.
Za početak, roboti koji se pojavljuju ovde nisu mnogo šta više od humanoidnih tenkova sa točkovima na nogama. Nemaju nikakve neverovatne sposobnosti, ne vitlaju laserske mačeve, ne bacaju galaksije kao šurikene, lako mogu biti uništeni i jednako lako uništavaju druge robote. Čak i pešadija može da ih uništi, uz dovoljno truda. Poboljšanja koja se mogu primeniti na njih su uglavnom od „zalepi još jednu pušku na rame“ vrste.
Protagonista ne poseduje posebni porototip, novi izum ili produkt drevne tehnologije. Koristi najobičnije robote kao i svi drugi – često nekog nasumičnog koji mu padne pod ruku, a nekada i više različitih u istoj bici. Ubiće pilota i uzeti njegovog robota ili ukrasti jednog iz nekog hangara, možda pripremiti po kojeg unapred da ga upotrebi kada onaj kojim trenutno pilotira bude uništen, itd. To poslednje se često dešava te je primoran da beži peške i bori se sa pištoljem dok ne uspe da nađe novog. Nije nepobediv, ni izbliza, i skoro uvek je u opasnosti. Ono šta ga razlikuje od njegovih mnogobrojnih protivnika, zbog čega uspeva da preživi, je sušta veština u pilotiranju njegove konzerve rukama i nogama, kao i povremena upotreba zanimljivih strategija i manevara i pomalo sreće. Ne mašina koju vozi.
Naravno, to nije jedina posebna stvar u vezi sa njim. On je, takođe, galaktički šampion u igranju „kamene face“. Njegovo lice je jebena stena i izraz koji nosi tokom cele serije je uklesan u nju. Kiriko Kjuvi je personifikacija stoicizma. Poprilično sam siguran da je broj ljudi koje pobije tokom serije veći od broja reči koje progovori naglas.
Nažalost, stoici u animeima su obično takvi samo da bi bili „loše guze“, bez dobrog razloga za takvo ponašanje ili ikakve ličnosti van toga. Što je uglavnom dosadno i monotono.
Kiriko nije takav – on je zanimljiv delom baš zbog toga što je toliki stoik. To je posledica svega što je preživeo tokom rata. Njegova iskustva ga otuđuju od ljudi, zbog čega i ne priča puno i ne želi da se zbliži sa bilo kim. Povremeno se desi se da dobije napad PTSD-a, zbog svega što je iskusio.
On nije heroj – ubija količine ljudi vredne sabranih Švarcenegerovih dela, i to bez oklevanja ili razmišljanja. To su često tipovi koji prate naređenja ili su mu se našli na putu, ne užasni zlikovci. Kiriko ubija skoro iz navike i svestan je te činjenice. Donekle i mrzi sebe zbog toga.
https://www.youtube.com/watch?v=EeljP3PhiM0
„Ako ne želite spojlere, konačni zbir je 357, i to po Gimli metodi brojanja gde se svaki svemirski brod ili tenk pun ljudi računa kao samo jedan“
Najviše o njemu saznajemo kroz njegovu povremenu naraciju ili unutrašnje monologe. Čak i oni su šturi i nikada ne prelaze u neko kukanje ili samo-sažaljevanje, uprkos tome što on jeste oštećen čovek. Takođe, nije predstavljen kao neko koga bi trebalo da sažaljevamo. Samo neko ko nosi teret svega što je učinio i nastavlja da živi sa tim.
Dosta toga saznamo i kroz njegovu interakciju sa drugim likovima – ne toliko kroz dijalog, već više kroz stvari koje čini ili ne čini. Kiriko je više čovek od dela nego od reči.
Baš kao i protagonista i ceo svet ovog animea je proizvod skoro završenog, dugogodišnjeg rata. Početak animea se dešava u gradu punom kriminala, korupcije i siromaštva, ljudi bez porodice, i bivših vojnika koji se bore za novac jer jedino to znaju da rade. Naredni deo priče je u suštini vijetnamski rat – skoro besmislen sukob u kojem se gerila vojska sukobljava sa gomilom plaćenika, a civili stradaju, sve zbog interesa nekih većih sila. Ostatak radnje se dešava na svetovima koji su sada prazne pustare, još jedna od posledica rata. Skoro je nemoguće razlučiti pozitivce od negativaca, a stalna borba, smrt i uništenje nisu ništa dramatično ili posebno jer su uvek prisutni.
A ovaj anime je pun toga. Retko kada se desi da neka epizoda prođe bez akcije, bez makar malo pucnjave ili po koje eksplozije. Dosta toga je lepo animirano…za ’83. godinu, te stoga ne očekujte išta neverovatno. Ipak, recikliranja animacije praktično nema – svaka borba, i bukvalno stotine eksplozija, su nacrtane i animirane od nule. Tokom serije ima lošije animiranih delova i vidi se da su negde štedeli budžet, ali uglavnom sve izgleda okej, sem ako imate jaku netoleranciju prema starijoj animaciji i vizuelnom dizajnu. Režija, takođe, izvlači nedostatke, i u nekim delovima ovaj anime skoro naliči kakvom noar filmu, dok tokom drugih izgleda kao Apocalypse Now pa čak i 2001: A Space Odyssey na momente. Doduše, dizajn nekih likova je prosto ružan ili blesav, to se ne može popraviti – gledam u tebe, crnjo sa džinovskim, žutim afroom.
Iako ima puno akcije, ona ne odvraća od priče ili likova – ako išta, služi im u prilog. Ovaj anime već ima prilično minimalistički pristup priči i likovima, kao i spor tempo, te akcija održava celu stvar svežom i uzbudljivom, dok u isto vreme gura priču napred. Takođe, prikazuje užas i besmislenost rata, što je jedna od bitnih tema.
Zvuk te akcije, takođe, dosta doprinosi utisku – sva pucnjava, beskrajne eksplozije, vatra i dim, kao i zujanje i kloparanje delova robota. Posebno pamtljiv je zvuk točkova koje roboti koriste da jurcaju unaokolo kao na rolerima.
Muzika je raznovrsna, i ima taj karakterističan zvuk osamdesetih – što nije loša stvar. Puno je komada muzike nalik džezu ili lakom roku, kao i više atmosferičnih tema koje su dobro, mada previše često upotrebljene. Kako serija napreduje, repertoar pozadinske muzike se povećava, i dodaje neke komade prikladnije novim lokacijama.
Od glumaca se ističe čovek koji daje glas Kiriku – uspeva da prenese njegovu stoičnost bez da zvuči monotono ili lišeno od svih emocija. U trenucima gde Kiriko izražava malo više osećanja, često iznenađenje ili bes, posebno u naraciji/unutrašnjim monolozima, on uspeva da suptilno odglumi to, kao što i priliči. Ostali glumci rade prihvatljiv posao, ali većina boljih glumaca su nažalost osuđeni na sporedne likove koji se retko pojavljuju, ili se pojave tek dosta kasnije. Možda i najbolji glasovni glumac u seriji, legendarni Banđo Ginga, je osuđen da daje glas jednom manjem antagonisti, svojevrsnom Žaveru koji juri Kirika bez prestanka. On svoju veštinu ipak najbolje pokazuje kao narator u neverovatno dramatičnim „u sledećoj epizodi“ segmentima, koje uvek vredi pogledati.
Primećujete da do sada nisam preterano spominjao likove koji nisu protagonista. To je zato što, pa, uglavnom nisu veoma dobri. Posebno antagonisti, većina njih su veoma dosadni i jednolični. Postoji samo jedan antagonista vredan pomena, a i on nije ništa preterano posebno. Razni sporedni likovi koji pomažu Kiriku su, takođe, slabo razvijeni, i isprva veoma iritantni – čak i kasnije previše odvraćaju od ozbiljnih scena svojom komedijom. Imaju dobre momente, posebno u početku i ovo-totalno-nije-vijetnamski-rat delu animea ali posle toga, što je cela druga polovina priče, su skoro višak. Ima možda tri-četiri scene u kojima sijaju ali sem toga ništa posebno.
Još jedan značajan problem je kraj – izgleda donekle zbrzano, ne odgovara na sva pitanja i vrlo je moguće da će neke ljude razočarati. Ipak, sa tematske strane je poprilično prikladan i ima neke zanimljive i smislene obrte, tako da ne mogu da kažem da je istinski loše finale za ovu seriju niti da kvari ostatak priče.
Sve u svemu, ako želite neki realističniji mecha anime sa gomilom akcije i eksplozija, ali i inteligentnom podlogom iza toga, ovo je za vas. Naravno, pod uslovom da možete da pređete preko toga što je iz osamdesetih.
Serija je dostupna na internetu, a ako želite srpski prevod za nju možete ga skinuti ovde.
Pored serije, ima i puno nastavaka, koji se dešavaju pre, posle, ili čak tokom same serije, ali uglavnom nisu preterano dobrog kvaliteta, te ih ne bih preporučio. Sem jednog, koji nije nastavak, već samo anime smešten u istom svetu… o njemu ću možda pričati drugom prilikom.
To je sve….za sada.
https://www.youtube.com/watch?v=H07nAbnJjZI