I am not okay with this

„Jebi se, Sidnin dnevniče, zaista. Ovoga puta nije šala.“ –

Po stripu Charlesa Forsmana

Vredelo bi putem ovog stripa (i/ili serije, mada moram naznačiti da je adaptacija serije razblažena, a utoliko i bolja verzija stripa) osvrnuti se na poteškoće koje sa sobom nosi život jednog neiskusnog superheroja. Ili možda ipak ne superheroja, već osobe sa natprirodnim moćima, preciznije telekinezom. Tinejdžerske osobe. Naravno, ne bilo kakve tinejdzerke, već, kao i uvek suočeni smo sa večitim toposom drugačije devojke od svojih vršnjaka: slušajući andergraund muziku, ne podnoseći pola sveta i najinteresantnije – opisujući ljude po mirisu.

Često smo suočeni sa iskrivljenom realnošću posmatrajući prizore DC i Marvel superheroja, da li bi iko od nas, pod uslovom da dobijemo ekstremne super kul opasne moći, mogao tako lako da ih kontroliše ili da se pomiri sa njima? Zvuči suludo, apsurdno, ali zamislite da jednog dana otkrijete da vaša osećanja i um mogu da ubiju čoveka, i ne samo kao fraza, već zaista da ubiju čoveka. To bi bilo prilično čudno za običnu osobu koja ima klasičan život. Svakako, supermoći su kul, zar ne? Anksioznost koju to nosi sa sobom predstaviće nam Sidni, koja izgleda i dalje ne zna šta se to, kog đavola, događa. Zamislite kuću u kojoj pucaju zidovi ako dobijete napad panike, uzimajući u obzir da je taj napad panike neizbežan – tako preživljava Sid(ni) iz serijala.

 

Sidni se bori sa pubertetskim problemima, aknama na čudnim mestima, preispitivanjem sopstvene seksualnosti a uz to i sa gubitkom člana porodice dok njena majka postepeno postaje alkoholičar. Reći ćemo da je to ono što bismo nazvali „normalan život“. Pokušavajući da otkrije zašto je njen otac izvršio samoubistvo (govoriću dalje o ovoj izjavi), ona usput otkriva i mnogo toga o sebi. Prisećajući se momenata provedenih sa ocem, shvata da je vodio veliku borbu u svojoj glavi, verovatno kao posledicu rata, i počinje da sumnja da je to od njega i nasledila.

Mada, postoji jedna velika nejasnoća, ako to jeste nejasnoća. Dok nam serija govori o samoubistvu oca, strip ukazuje na to da je mlađa Sidni to učinila, uz pomoć očevog nahođenja, na njegov zahtev da ga oslobodi.

Ključni trenutak o kom nema mnogo toga da se kaže, a opet ima, jeste kako je Sid uspela ubiti, da, ubiti, Breda koji se nasilno ponašao prema njegovoj devojci, a njenoj najboljoj drugarici u koju je Sid potajno zaljubljena. Zapažamo da Sidni nije klasičan negativac, zlikovac, tačnije ona nije nikakav negativac, ona je naš protagonista i šta god da se dešava mi ostajemo uz nju i mi smo u njenim mislima, možda je zato i štitimo, a možda i jer nema ko drugi da je štiti. Takođe, imala je čvrst razlog, iako se sve desilo na tako banalan način. S druge strane, sasvim opravdano bismo mogli da je ne podnosimo.

Napomenućemo da u seriji Sid iznenadno i slučajno, pod jakim emocijama, ubija Breda pre nego što on uspe da razglasi svima šta se nalazi u njenom dnevniku. Dok je u samom stripu situacija drugačija – mogli bismo reći i da ga namerno ubija, vidimo da nešto pokušava da izvede, svesna da to može, ali ostaje misterija da li je smrt ono što je bilo njen cilj. Kada vidi Dinino (pomenuta najbolja drugarica) uplakano lice na sahrani, shvata da je ona ubica. Nema mnogo okolišanja, ubila ga je.

Možda naizgled beznačajna sitnica, ali u trenu kada u stripu ode da razgovara kod školskog, pretpostaviću, psihologa (koji joj na samom početku  i daje pomenuti dnevnik), ona joj govori da se ne vraća dok ne popravi ocenu iz matematike – možda i previše realna scena u današnjem društvu isvetu, govoreći o tome koliko se više vrednuje ocena od mentalnog zdravlja. To je još jedan korak ka Sidninoj autodestrukciji.

Iako ne bih želela da ovo zvuči ekstremno kliše, zvučaće, ali saslušajte me, okej? Sidni, pored toga što nije kompletni zlikovac, nije ni naš običan superheroj niti ikakav super niti ikakav heroj. Nikoga nije spasila, a na kraju je izvršila samoubistvo zahvaljujući sopstvenim moćima. Da li ste ikada zamislili nekoga kome su nadljudske moći tako upropastile život, na tako obično-neobičan način? Lično i iskreno, možda previše subjektivno, ću reći da je to realnost, DONEKLE. Realnost posedovanja supermoći u supernormalnom i superobičnom svetu, gde ništa ne staje, samo se nagomilava,  gde nema izlaza niti osobe koja bi mogla da vam pomogne, jer ko bi i poverovao? Izvršiti ubistvo bez zatvora je san određenih ljudi, ali ovde je presuda običnoj osobi.

Setimo se svih heroja čiji život je postao izvanredan i pretežno socijalan nakon dobijanja moći koje im služe za borbu protiv zlikovaca, dok je u realnom svetu Sidni ostala apsolutno usamljena. Njene moći su nju ubile.

Možda nam je Sidni bliža od bilo kakvog Spajdermena, jer ona ima nesavršeno ljudska osećanja, potpuno shvatljivo njena osećanja, uz um,  kontrolišu moći, jer ako pomislimo, šta je bliže supermoćima od osećanja, šta je u našoj, ljudskoj, stvarnosti jače od osećanja ljubavi, a u ovom konkretnom slučaju – mržnje? Njena mržnja ih je sve ubila, kao i nju samu.

Možda prevelika jednostavnost samog stripa sve stavlja u nezgodnu i neshvatljivu poziciju, nije nam puno toga rečeno, možda ga donekle možemo nazvati i minimalističkim stripom, birajući reči na osnovu onoga što vidimo.

Govoreći ne sasvim subjektivno, serija je mnogo bliža i privlačna gledaocu i time ne govorim o priličo lose nacrtanim likovima u stripu (što je sigurno poenta ili jednostavno lični stil autora) već o empatiji sa našim protagonistom, sa razumevanjem njenih osećanja. U jednoj jedinoj sezoni serije saznajemo da ona ne ume da kontroliše moći (99% vremena), dok u stripu deluje kao da je svesna šta radi i da to radi s namerom – što nas samim tim udaljava od saosećanja sa, pa, ubicom. Vredi napomenuti da u seriji Sidni ulazi u koštac sa mnogo više fantazijskih (?) nedaća, u šta se upliva senka koja ju prati I od koje strepi, jedino što nam ostaje je da pretpostavljamo I verujemo da je to njen otac, koji, gle čuda, poseduje supermoći, kao i ona. Nažalost, nećemo saznati da li je to on I da li Sid dobija svoju utehu I okončava usamljenost, jer je serijal otkazan od strane Netflixa, dok se u stripu konkretno tako nešto ne javlja.

Sumirajući i razabirući poruku sve do čega dolazimo je svest o mentalnim bolestima, svest o ljudima koji, po svoj prilici, nigde ne pripadaju, I svakako svest o tome da supermoći u realnom svetu nisu ono što bez razmišljanja treba da poželimo.

-Lana Zlatović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *