Irezumi je japanska reč koja označava njihovu tradicionalnu tetovažu, pa sudeći prema naslovu i filmskom posteru, da se pretpostaviti da ovaj film verovatno ima veze sa tetovažama. Film je rađen po kratkoj priči Đunćira Tanizakija Šisei (Tetovažer), dok je režiser Jasuzo Masamura koji se proslavio delima u kojima su zastupljene ženske glavne uloge.
Priča započinje scenom u kojoj se devojka u kimonu, vezana konopcima, kotrlja po drvenom podu tokom noći, kada joj neko prilazi s fenjerom u ruci. U razgovoru s otmičarem saznajemo osnovnu ideju radnje. Retka lepota devojke, očarala je čoveka, što ga je nagnalo da je otme i podari joj skupocenu tetovažu pauka s ženskim likom. Ambiciozni tatu umetnik želi da načini svoje remek-delo na koži savršene žene. Dok je bode iglama natopljenim mastilom, u pozadini se čuje sablasna muzika oscilirajućih metalnih cevi što unosi osećaj užasa u scenu. Ista melodija se pojavljuje tokom celog filma u određenim trenucima kada napetost raste. Misterija oko samog čina, ko je devojka i njen nedostatak straha su dovoljni da nas brže uvuku u priču.
Ubrzo nakon ove uvodne scene, reditelj nas vodi na pravi početak glavnog toka. Uvodni čin nam govori o čemu se radi u filmu, slično sinopsisu, ali ne objašnjava celokupni zaplet film.
Tetovaže u japanskoj kulturi su stekle lošu reputaciju, nakon što su sa zabranom početkom Meiđi ere, počele da se povezuju sa sumnjivim ljudima, kao što je japanska mafija Jakuza, i autsajderima. Ova stigma oko ukrašavanja tela i dalje je prisutna u Japanu, ali se pogled na tetovaže, doduše veoma polako, donekle menja u moderno doba.
Redosled scena nakon otvaranja je linearan, lak za praćenje i razumevanje. Zapadnjački režiseri povremeno posežu za eksperimentalnim postupcima kako bi umetnost prikazali apstraktno i koriste se različitim tehnikama pripovedanja, ali ovo „prvo šokiraj, pa ispričaj priču“ bolje odgovara temi od ostalih oblika snimanja. Ovde postoji i selekcija kadriranja koja odstupa od istočnjačkih obrazaca, mahom karakteristična za žanrove zapadnjačkih filmova, koja je verovatno pozajmljena ili kopirana iz Holivuda. Kad smo već kod Holivuda, struktura, koncept i stil filma izgledaju više prilagođeni zapadnom tržištu nego azijskom. Teme o kojima govori film u to vreme su nove – one su temelj današnje japanske pop kulture, a Masamura se, zbog svoje sklonost ka prikazivanju jakih i neobičnih ženskih likova, može smatrati i nekom vrstom začetnika feminističkog pokreta na japanskom filmu. Film i režiser su, međutim, u tom trenutku prosto lošije bili prihvaćeni u Japanu nego van njega, ali su produkcijska vrednost i vizuelna privlačnost savršeni, baš kao i tok priče i performanse, i učinili su ovaj film klasikom.
Glavnu ulogu je dobila briljantna glumica Aiako Vakao koja interpretira Ocuju, ćerku vlasnika zalagaonice. Njeno izvođenje ove uloge, graniči se sa kultnim ulogama Meril Strip i drugih glumica sličnog ranga. Sve ostale uloge u filmu su ostale rezervisane za muškarce koji su pomalo gurnuti u drugi plan, ali podjednako prisutni u scenama. Likovi poput Šinsukea, Ocuinog partnera ili Seikiči, tatu umetnika, postoje samo da bi podržali glavnu junakinju i pomogli nam da razumemo njen razvoj kao lika. Način donošenja scena priliči čitanju romana više od gledanja filma, što može biti i najverovatnije i jeste namerna radnja.
Da bi se u potpunosti razumeo dvostruki doživljaj koji ovaj film nudi, moramo se osvrnuti na sam čin tetoviranja koji je simboličan. Sa jedne strane, tetovaža jeste remek-delo, ali sa druge, ako uzmemo u obzir društvene standarde u Japanu, ona je apsolutna destrukcija nečeg lepog. Biće na tetovaži, pauk za čovečijim licem je Đorogumo, japanski ženski demon, koji može da se preobrazi u ženu izuzetne lepote koja zavodi muškarce i proždire ih. U ovom slučaju, imamo dve niti koje se provlače kroz priču– ono što nas ne ubije, čini nas jačima i – momenat prenet iz Tanizakijevog pripovedanja – da je ženska lepota uvek na neki način prokleta.
Glavna junakinja se saživljava sa demonom na svojim leđima i donosi propast sve više i više muškarcima oko sebe.
Sama životna priča glavne junakinje ide u prilog interpretaciji u filmu. U japanskoj demonologiji i poimanju zla ne postoji zlo per se. Zlo se rađa – iz nečistoće ili iz duboke, preživljene traume ili nesreće.
Ako bismo stavili na stranu ovaj, japanski kontekst, i pokušali da tumačimo iz zapadnjačkog ugla, priča o Ocui, odbegloj devojci koja završava kao geiša, govori nam o povređenoj ženi koja traži osvetu. Muškarci s kojima se susreće predstavljaju vukove u ruhu, uzrok njene bede i povod za brutalne manipulacije do krajnjeg cilja. Isto se ne bi moglo reći za njenog verenika Šinsukea, koji je pozicioniran kao slab, krajnje sumnjiv i nesiguran pomoćnik zalagaonice. Njegova svrha u ovom filmu se svodi na to da postaje katalizator za druge događaje sve dok njegova uloga ne preraste u bitnijeg lika. Kako Ocuja postaje gaiša, poznatija pod imenom Somekiči, tako se i njene karakteristike menjaju u nešto tvrdoglaviju, emancipovaniju osobu. Ipak, sve što se dešava je po njenoj volji i dizajnu. Ideja da pobegnu od kuće je bila njena, dok je Šinsuke kukavica, momak iz siromašne porodice i poslušan sluga svoje voljene. Ova dva lika ne mogu biti više različita jedan od drugog, pa kako onda to da su se zavoleli? Teško je dati tačan odgovor na ovo pitanje, ali moglo bi se pretpostaviti da ga je Ocuja baš zato i odabrala za verenika, jer je njime lako manipulisati. Zbog toga treba da volite Ocujin lik. Svesna je svoje lepote i zna kako da je iskoristi u svoju korist. Svaki put kad se radnja formira pod utiskom da je muškarci kontrolišu, situacija se okreće u njenu korist, a nevini stradaju.
Ova priča se može posmatrati i kao bitka odlučnosti, samopouzdanja i želja na višem nivou. Prateće muške uloge imaju za cilj da osvoje Ocuju poput trofeja, dok ona pak postupa sebično s namerom da dobije ono što je najbolje za nju. Ona nema moralnu dilemu ako u igru uđe bolji udvarač, pa će prekinuti veze i otići s nekim drugim. Zbog toga svaki dijalog s njom, svaka interakcija koju dobije, je prilika da se postavio kao dominantna polovina, čak i ako je njen neprijatelj višestruko jači i uticajniji. Ovaj „snažni ženski“ trop je savršeno izveden, bolja alternativa od tomboj tropa (muškarače) koji vidimo u modernim filmovima. Ocuja je ženstvena, zavodljiva, ali istovremeno gruba, pribrana i direktna.
„Lepota je oružje“ može biti fraza koja rezimira film; međutim, mnogo je više od toga. La fem fatal, fatalna lepotica, nazovite je bilo kojim imenom; slično smo videli u Nikiti, Petom elementu i drugim filmovima sa atraktivnim ženskim glavnim ulogama. Za poređenje, otišao bih dalje i nazvao bih ovaj film „Crna udovica pre Crne udovice“.
I tu se vraćamo na tetovažu pauka. Zašto je ta irezumi tetovaža pauka od suštinskog značaja? Ocuja ovu tetovažu dobija u prvoj trećini filma, ponavlja se ista scena sa otvaranja, ali ovog puta vidimo duži proces. Njen podvođač joj objašnjava motiv pauka kao proročanstvo da Ocuja mora postati Somekiči, a to opet tumači kao žig i svrhu Ocuje da plete mrežu u kojoj će loviti muškarce.
Ocuja se više fokusira na svoj cilj nakon što dobije irezumi, jer shvata da je ljudi neće prihvatiti natrag u društvo, pa joj ostaje jedini izbor da se pomiri sa sudbinom i iskoristi svoju poziciju na najbolji mogući način. Ovde se dva nivoa tumačenja – zapadni i istočni stapaju u jedan. Njena manipulatorska strana je u punom jeku, jer ona tka mrežu, mami plen, i koristi mušterije očarane njenom lepotom kao pijune. Nju u filmu često nazivaju „ljudožderkom“, što opisuje njenu novu funkciju u svetu muškaraca. Ako muškarci u ovom filmu predstavljaju zlu prirodu čovečanstva, a ona ih nadvladava, postavlja se opravdano pitanje ko je veće zlo?
Ovim razvojem priče dobijamo dva odvojena toka. Jedan tok je površan i ima za cilj da pokaže kako se loše postupalo sa ženama u stara vremena. U drugom toku, priča se zasniva na istraživanju gde čudovišta borave. Jedina žrtva ovog remek-dela je Šinsuke, Ocujin verenik, koji radi stvari protiv svoje volje. Ova viktimizacija se bolje pokazuje u scenama borbi, gde se vaga oko postupaka, da li ubiti, ili se prepustiti posledicama. Objašnjenje za ubistva, nesreće i lošu sudbinu sve se svaljuje na prokletstvo u tetovaži pauka. Čak i umetnik koji je kreirao tetovažu trpi prokletstvo unutar mastila. Seikiči, tatu majstor, pati od nedostatka motivacije za tetoviranjem, prestao je da spava i jede, jer konstantno misli na svoje poslednje delo. Kraj je donekle predvidljiv, ali poetičan za japansku dramu.
Irezumi pauka možemo jasno videti, jer se ova tetovaža povremeno prikazuje. Glumica je za ove scene morala da bude gola do pojasa. Uvek nam je okrenuta leđima, pa golotinja izostaje. Lepota Ocuje može se videti samo na njenom licu i leđima. Ljubavne i seksualne scene snimljene su iz različitih uglova, isečene su, ali s dovoljno konteksta da možemo zaključiti šta se događa. Posebno su scene borbi dobro odigrane, ali sa pojačanim dramatičnim efektom, tako da potez tantom više liči na zamah iz ramena. Postoji jednaka mera radnje i seksualnih scena, ali su one brže pa ostaje više prostora za dalji zaplet priče. Ovim je u potpunosti ispoštovana estetika pripovedanja autora podloška po kome je film rađen.
Japanska kultura je bogata i veoma je zanimljiva za istraživanje. Ovaj film se smatra jednim od začetnika filmske estetike japanskog filma i pop kulture kakve danas poznajemo i gledajući ga možemo doživeti delić onoga kako je živeti životom gejše, samuraja i šoguna, tradicionalnog umetnika tetovaža i još mnogo toga. Irezumi je sjajan prikaz savršene drame. Ako bih morao da ga ocenim, dobio bi 9 od 10 zvezdica. Želeo bih da preporučim ovo umetničko delo svakom bioskopu za repertoar klasika.