Ne daj mi nikada da odem, Kazuo Išiguro je roman koji spada u distopijske naučnofantastične priče, a da se nasuprot toga gotovo i ne bavi naučnom fantastikom. U njemu sem jedne bitne činjenice, koja čini suštinu i nosi taj element fantastičnog i antiutopijskog, sve ostalo deluje kao prikaz normalnog života i realnosti troje omladinaca i njihovog odrastanja i školovanja u engleskom internatu. Ali, kao što rekoh, samo tako deluje. Deluje, jer u pitanju je internat gde odrastaju i gde se obrazuju deca koja su zapravo klonovi i kojima je jedina svrha i cilj da postanu donatori organa. I to je ta činjenica koja roman čini naučnofantastičnim i distopijskim.
Naučnofantastični aspekt u romanu saznaje se posle određenog broja pročitanih stranica, ili pre samog čitanja, ako se pročita kratak opis na zadnjoj korici knjige. Ili je barem takav slučaj sa ovim izdanjem koje sam imao prilike da pročitam. Ipak, ja tekst na zadnjoj strani korice pročitam tek kada završim sa čitanjem knjige, baš iz razloga što to kvari užitak čitanja i umanjuje doživljaj čitateljove imaginacije. Mada, u ovom slučaju, smatram da je iznošenje suštine romana namerno navedeno u preporuci na zadnjoj korici baš da bi se privukla pažnja na delo, jer Išiguro u prethodnim romanima nije koketirao sa distopijom.
Iskren da budem, pre nego što sam krenuo sa čitanjem, znao sam da su u pitanju deca klonovi. To me je i nateralo da knjigu pročitam. Međutim, roman mi je bio prilično dosadan. Stranice i stranice nekih dečijih bezazlenih priča. Šta je rekla ona, šta je rekao on. Bespotrebno cepidlačenje. Ili mi se tako barem činilo. Sama činjenica da su glavni junaci klonovi terala me je dalje na čitanje jer me je zanimalo šta će se desiti. Završnica je mnogo bolja i celu priču je odvela u pravom smeru, što je i razlog pisanja teksta.
Ipak, tema kojom se roman bavi nije ništa novo ni u svetu pisane reči, ni u svetu sedme umetnosti. Podsetimo se Hakslijevog Vrlog novog sveta u kojem je kompletna populacija koja čini jedno društvo stvorena u fabrici, veštačkim putem, a koji je on napisao pre gotovo jednog veka. U tom smislu, možda sam očekivao da Ne daj mi nikada da odem ide u tom nekom smeru.
Dalje, dok sam čitao roman non-stop sam imao taj osećaj već viđenog u najvećoj meri se osvrčući na film Ostrvo iz 2005. godine, koji je snimljen iste godine kada je i roman objavljen. I u Ostrvu su stvoreni klonovi moćnika i bogataša, izolovani od sveta, koji će postati donatori organa, kada se za to ukaže prilika. Ali oni toga nisu bili svesni jer su izmanipulisani i indoktrinirani.
Međutim, ono što ovaj roman čini drugačijim od Vrlog novog sveta i Ostrva jeste činjenica da se ne fokusira na opis i prikaz tog distopijskog sveta, tehnokratije i svemu onome što je progres doneo, već je fokus stavljen na biće kao jedinku i svemu onome što to biće proživljava, oseća i misli. Namerno sam pri pomenu biće izostavio pridev ljudsko, baš iz razloga što se na samom kraju romana pred čitaoce postavlja pitanje od suštinske važnosti:
Da li su klonovi zapravo ljudska bića? Da li je „ljudsko“ biće stvoreno veštačkim putem zapravo ljudsko biće?
Analogno tome nameće se još jedno pitanje, a koje se ne odnosi na naučnu fantastiku i antiutopiju koja nam se svakako približava i iščekuje nas, pre ili kasnije, a kojom se roman bavi, već čini našu realnost i stvarnost:
Da li se deca rođena veštačkom oplodnjom smatraju ljudskim bićem jer i ona nisu rođena prirodnim putem?
Ako tako gledamo na stvari onda je logičan zaključak da su i klonovi ljudska bića.
To je i glavna poenta romana koju je Išiguro hteo da istakne. I moram priznati da je mene u to ubedio.
Ne daj mi nikada da odem je svojevrsan roman toka svesti, jer iznosi sećanja, misli i ispovest mlade Keti H. negovateljice donatora, klonova koji su i stvoreni za tu svrhu, da doniraju svoje organe onima kojima su potrebni. Roman obiluje njenim unutrašnjim monolozima i preispitivanjima.
Keti H. je jedan od klonova koji čitaocima priča svoju priču a koja se može shvatiti kao Ispovest jednog klona ili Dnevnik jednog klona. Priča prati živote troje učenika internata Hajlšam, Keti, Rut i Tomija, koji su zajedno odrastali, edukovali se i gurali kroz atipičan život sve do samog kraja.
Mi kao čitaoci kroz Ketinu ispovest i pripovedanje pratimo živote njih troje, od njihovog ranog detinjstva pa sve do naratorkinih trideset i prve godine kad je i krenula sa ispovešću.
Čitajući roman, pod uslovom da ne znate da su u pitanju deca klonovi, možete steći utisak da je u pitanju roman koji se bavi odrastanjem i detinjstvom i svime onim sa čime su suočeni tinejdžeri. Dečija maštanja, naivnost, prve ljubavi, prva razočarenja, učestale bezrazložne rasprave i prepirke… Međutim, nešto se oseća međ’ svim tim ispisanim stranicama. Da nije sve u tome. Naslućuje se nekakva zla kob, koja samo što se ne pojavi i ne dogodi. Međutim, taj osećaj ćete doživeti samo ako ne pročitate tekst na zadnjoj strani korice. Ako ga pročitate, magije nestaje. Predočili su vam samu srž knjige i užitak čitanja nestaje u trenu.
Ipak, roman zaslužuje da bude pročitan, jer se, bez obzira na ustaljenost teme koja se danas naročito eksploatiše u književnosti i filmskoj industriji, bavi distopijom na svojstven način. Ne daj mi nikada da odem je pripovest koja se bavi stanjem duha i svesti naratorke i svime onim čime je bila suočena. Sa svim njenim iskušenjima, nedoumicama, patnjama i čežnjama. Sa svim neodgovorenim pitanjima i pokušajima da se pronađu odgovori.
U tom smislu, kako se sve dublje ulazi u roman, sve više se oseća nelagoda i prikazuje surovost tog distopijskog sveta koji baš pred sam kraj romana u potpunosti otkriva sve svoje karakteristike i tamne strane kakotopije.
U romanu su deca klonovi (donatori i negovatelji), zapravo tretirani kao građani drugog reda. Pojedini ih čak ni ne smatraju ljudskim bićima, iako se fizički i psihički uopšte ne razlikuju od homo sapijensa.
Još od čina njihovog stvaranja, svrha im je određena. Oni će žrtvovati svoje organe, svoje zdravlje i na kraju život samo da bi produžili i spasili život i zdravlje privilegovanog ljudskog bića. Tako su edukovani i usmeravani kroz čitav život. I oni su to prihvatali bez imalo protivljenja i pogovora ili pokušaja bekstva od te zle sudbine koja im je bila određena. Ne, oni su svesno odlazili na donacije organa i ustupali ih jednom, dvaput, triput, četiri puta, svaki put bivajući im sve teže i teže, živeći u sve većim mukama i bolovima, ako bi preživeli tu intervenciju.
Taj deo deluje malo nelogično i protivrečno, baš zato što njihovo obrazovanje nije sprovođeno na način svojstven distopijskim i naučnofantastičnim metodama, što bi podrazumevalo ispiranje mozga, programiranje, upotrebu narkotičkih sredstva radi umanjenja svesnosti, pažnje i otpora, a to bi kao posledicu izazvalo nemogućnost razaznavanja realnosti i pravog stanja stvari. Ali, njihovo obrazovanje i, nazovimo ga školovanje, je izgledalo kao u bilo kojoj drugoj školi ili školskom internatu. Zato mi ta njihova pomirenost sa sudbinom i to bezpogovorno pristajanje na kasapljenje vlastitog tela i vađenje organa deluje prilično nerealno. Zašto bi neko to dobrovoljno i bez mrvice otpora prihvatio tako nešto? Sa druge strane, to me je podsetilo na ogromne klanice u kojima su životinje, na primer kokoške ili ovce, nepomično stajale na pokretnoj traci koja ih je vodila u smrt. Možda su životinje naslućivale ili osećale da će se nešto strašno dogoditi, ali ipak nisu reagovale niti pokušavale da pobegnu. Ipak, životinje koje su se nalazile na tim trakama bile su omamljivane, blagim strujnim udarima ili nekim medikamentima, baš iz tih razloga. Ova deca klonovi nisu bila omamljivana, nisu bili podređivana distopijskim indoktrinacijama, psihičkim torturama i eksperimentima ispiranja mozga. A ipak u sopstvenu propast idu kao da su krenula u šetnju.
Ono što mi deluje još okrutnije i nemilosrdnije u samom romanu jesu institucije koje su postojale samo zarad toga. Medicinske ustanove gde su se donirali organi i centri za čuvanje i negu donatora, nakon doniranja organa, samo da bi što duže poživeli i shodno tome u što većoj meri bili eksploatisani u vidu ustupanja organa. Znači, Išigurova distopija koja se događa u neodređenoj budućnosti u Engleskoj već se dešavala u stvarnosti. Za razliku od romana, ljudi kojima su protiv njihove volje uklanjani organi, nisu klonovi. Bili su i jesu ljudi kojima ’ljudi’ nehumano, i protivzakonito amputiraju organe iz tela i prodaju za ogromne svote novca.
Poenta koju je Išiguro hteo da iskaže je više nego efektna i okrutna, u potpunosti karakteristična za jedno distopijsko društvo ka kojem ova civilizacija neminovno hrli. Ljudska nemilosrdnost je ono što priču čini teškim i mučnim iako je to u romanu prikazano samo kroz naznake.
Keti H. kao glavna junakinja i pripovedačica pred čitaoce iznosi životnu priču koja je satkana od velikih količina ljubavi, emocija, čežnje, promišljanja, dilema i patnje. Ako kroz taj aspekt sagledamo ovo književno delo i samim tim glavnu junakinju i naratorku, možemo bez trunke kolebanja zaključiti da je to ono što u najvećoj meri čini jedno ljudsko biće. Misli i osećanja. Keti je svojom ispovešću iskazala velika osećanja i misli koje opsedaju i muče većinu ljudskih bića, pa se u tom smislu i ona može smatrati homo sapijensom, bez obzira na to što na ovaj svet nije došla rođenjem već je proizvedena. Bez obzira na to što kao takva nije bila ravnopravna sa ostalim prirodnorođenim članovima društva kojem pripada, što čak nije imala ni pravo izbora po pitanju vlastitog života, ona je ljudsko biće, možda i više od onih koji se zapravo smatraju ljudima.
To roman čini naučnom fantastikom i tragičnim Dnevnikom jednog klona, koji bi u izvesnom smislu, zbog sličnosti narativa, mogao da se dovede u vezu sa Dnevnikom Ane Frank.
About Author
