Ime mu je Jin i to je jedino čega se seća. Sudeći po stanju u kome se nalazi, sinoć je očigledno radio stvari kojih se uopšte ne vredi sećati...
Droga, piće, žene, droga, kocka, droga, droga, piće… Glava. Glava, glava, glava…
Snovi.
Snovi su… ponovo bili teški i jaki. Opet ista crna devojka. Opet iste crne oči.
Ponovo je pratio. Ponovo je izgubio. Mali, uobičajeni trik uma, toliko prisutan u tim snovima, ne dozvoljava mu da je uhvati, ma koliko se trudio. Nikada je nije uhvatio. Nikada je nije sustigao. Godinama.
Vekovima, možda.
Devojka, predivna i strašna, plutajući leluja laganim korakom, ako korake koristi, laka poput pera na vetru, dok se on iz sve se snage napinje: voljom koja proističe iz potrebe; jezive, iskonske potrebe koja zahteva zadovoljenje, i trči za njom. Ne znajući u suštini zbog čega je juri, zbog čega želi, već zna samo za želju, prepoznajući jedino da je ona tu oduvek… Potreba. I on trči.
Mami ga, mami, ta crna, mračna devojka, plaši ga i izaziva svojim hipnotičkim, neodoljivo opasnim, skoro mačjim pogledom. Crnim pogledom. Hipnotiše ga, poput zmije. Iskušava ga, kao zmija. Prati je, i želi je, a večito je korak ispred. Korak, samo jedan korak.
Uvek – u trenutku u kom je konačno sustigne, u trenu kada je prstima najzad dosegne poslednjim trzajem izmučenih mišića – ostane bez snage, skamenjen i pada nepokretno, izmučen: sposoban jedino da nemoćno gleda za njom. Tada ona zastane, pogleda ga radoznalo, ispituje dok bespomoćan leži, lagano hodajući okolo, zadirkujući ga pogledom i lakoćom svojih pokreta, te bešumno nestane iza prvog zaokreta u lavirintu njegovog uma: uz koketan kikot, uz koketan eho. Skliska poput zmije…
Nestane – ali smeh ostaje. …Zvuk koji opija, privlačan, razuzdan smeh, koji nakon nje ostaje neopipljivo da lebdi u vazduhu, prisutan poput utvare; i tera ga dalje, samo dalje, bliže njoj… Smeh koji vraća život, koji tera – koji mu naređuje da nađe snagu: za još jedan pokušaj, još jednu trku… i on slepo nastavlja da tetura po mraku prateći vibraciju koja ga miluje…
Više je nema. Smeh je još tu, varljivi vodič, koji kao da mu se vrti oko glave, kao da, kada mu se prohte, prođe kroz njegove uši sa: Više je nema.
…Mrak. Bol. Tuga. Bes.
Želja.
Posle nje, nakon mnogih, mnogih tunela, raskrsnica, posle svih mogućih i manje mogućih puteva, nakon poslednje krivine… strah.
Strah i strast. Eho starih sećanja.
Postavlja zamke smejući se. Zna on to, ali je ipak uvek prati. Zauvek će je pratiti: zauvek je želi…
Svestan je toga. I svaki prokleti put je sledi kroz mračne prolaze, tražeći izvor smeha, izvor zvuka koji sedište nema, i svaki prokleti put dođe do slepog kraja, do centra spirale, lavirinta, opijen, unezvereno opipavajući po tami, po goloj, crnoj steni.
Tu je. Kikot je izdaje. Zvuk obrće vreme, izlazi mu iz ušiju i ulazi u njeno grlo. Vraća se vlasnici, ispunjavajući dužnost.
Najzad je tu – najzad nema više bežanja – nema skrivanja… Kreće prema njoj, uplašen i ushićen. Oči ga prate. Posmatraju netremice.
Oči su njegove.
Na pola metra od nje, toliko blizu, toliko daleko, diže ruku – polako, nesigurno, u zebnji kao da se plaši želje. I plaši se.
Tren jeste večnost. U trenu u kome je nadomak nje, u trenu koji nudi nagradu, krvlju zasluženu nagradu, u trenu konačnog spajanja… ponovo nestane.
Ispari!
…Agonija. Bol. Razočarenje.
Sve zbog crne devojke.
Da li uopšte postoji?
Je li to bitno? Želi je.
I tada opet oseća ukus prevare i miris smrti, i ponovo shvata da je njegova najveća, jedina želja prosta opsena, samo laž, ali i dok podnosi svu agoniju najgorih ponora mraka, prokletstvo spoznaje – on nju i dalje želi.
Želi da je sustigne, da je poljubi, da je ubije.
Da je poljubi.
***
Probudio se pre svitanja. Ne sledeći ruku pogledom, pruža je do fioke kraj stočića i uzima paklu kanabisa i vadi džoint. Vadi džoint iz pakla, prođe mu kroz glavu…
…Ahh, sveti dim. Jin pripada, po oceni autoriteta, delu populacije koja predstavlja blagu opasnost za savremeno društvo Novog doba, doba „Prosperiteta i slobode”, jer je oduvek bio tip koji bi umesto ludog orgijanja sa ostatkom bezumnih propalica poput sebe – kako je pristojno – odabrao samoću ćelije i u polumraku posmatrao igru opojnog dima. To je za njega sveti čin u hramu greha. To je za njega senzualnost.
Senzualnost.
Reč i dalje postoji, ali ne poseduje više nikakav smisao.
Izgubila je značenje u Eonu Deteta, Eonu na izmaku… Kompjuter se sam pali, naravno, aktiviran senzorima za pokret. Veselo pozdravlja sa dobro jutro.
„Jebeš jutro, govedo”, pomislio je.
Izveštačeno se nasmešio u ekran, pozdravljajući Imperijalnu gardu, koja nadgleda svaki kutak jebene planete, srednjim prstom.
„Tu smo zarad vaše sigurnosti”
„Tu smo zarad vaše slobode”.
„Tu smo zarad vaše slobode”. Ovo mu je omiljeni slogan, još od detinjstva. Oduvek je voleo ironiju: što i nije loša stvar, na kraju krajeva.
Da ne voli ironiju, poludeo bi na ovom mestu, na ovom svetu…
Kompjuter se prebacio na TV mrežu… Teče neki program o pripremi krunisanja novog Suverena Sunčevog Sistema. Nema stvari koja ga manje interesuje. Crna devojka mu je i dalje u glavi. Ne napušta ga, kao ni mamurluk.
Polako, teškim korakom prokletih je prošetao do kuhinje, samo da bi se sručio za sto i popio kafu, koja očigledno stoji tu već neko vreme.
Razmišlja o stvarima koje su se sinoć desile, u nadi da će ih se nekako setiti.
Uzaludan trud. Ono što zna sa sigurnošću je da ga je Sofia juče ostavila, po ko zna koji put. Sudeći po stanju u kojem se nalazi, najverovatniji scenario bio bi da ga je Boris, brat sa šesnaeste strane krvnog srodstva, odvukao na žurku sa orgijama.
Elitni obred. Prilika za napredovanje.
Oduvek mu je bilo muka od napirlitanih stvorova na meskalinu i opijumu, u svetlucavim odorama i preplanulih tenova, uvek podignutih, našmrkanih noseva, koji bez prestanka pričaju ili o trenutnom rasporedu zvezda, ili o prevratu na Tronu, ili kako neka devojka poželjno izgleda, usana obavijenih razvratnim osmehom: osmehom koji se nikako ne odražava na oči, koje oprezno gledaju kome će prvom zabiti nož u leđa, ako se iko nespretno okrene nakon razmene ljubaznosti. Na kraju, naravno, u skladu sa pristojnošću, dođe vreme za zajednički trans: drogirane bahanalije. Verovatno je bio na nekom od tih rituala, zgrozio se, kao i uvek, i otišao u kazino da izgubi i ono malo kredita koji su se, igrom slučaja, našli u njegovom posedništvu. Kako je kroz opasne ulice Kocke uspeo, drogiran, nepovređen da dođe do svog prebivališta – ne želi ni da nagađa.
Ono što sa sigurnošću zna jeste da se nalazi kod kuće, da puši džoint iz pakla i da je pored njega kafa, danima stara, i da prokleto prija.
***
Kocka je zloglasni kraj Belgrada u kome je Jin rođen i odrastao. Jedan od retkih delova stare Zemlje koji nema svaki kutak prekriven senzorima „zarad vaše sigurnosti”. U tolikom izobilju građanskih i duhovnih sloboda Akvarijanskog doba, kamere su postavljene na svakom trgu, ulici, ćošku, stanu, WC-u i đubretu…
Slobode radi. To nije slučaj u Kocki. To, naravno, nije slučajno. Slučajne stvari su prestale da postoje, ili nikada nisu ni postojale. Malo je ilegalnih stvari ostalo još negde iz XXI veka – tada su droge i prostitucija legalizovane i monogamija je ostavljena slobodnom izboru. Tako da nema mnogo nedozvoljenih stvari u poređenju sa istorijskim pravilima i zabranama… Samim tim, u Kocku dolaze oni koji žele da se bave onim što je još uvek nedozvoljeno, najčešće.
Jin veoma ceni istoriju. Istorija je učiteljica života. Ako si iole pametan, nauči te da su ljudi uvek jednako glupi.
Najzad, premoren, odustaje od zavereničkih misli i odlazi do ogledala da pogleda mršavog, tmurnog mladog čoveka nemirne crne kose i umornog, praznog, starog pogleda. Ogromni podočnjaci odaju godine mučeničkog spavanja. Godine mračnih snova, godine bežanja od snova. Godine mračne jave.
Zapalio je džoint.
Pogledao se opet. Zagledao se u umorne oči. Previše je star za svoje godište.
Gleda oči; gleda taj umor. Koliko je samo puta razmišljao da sve ovo okonča. Jedno predoziranje i svemu bi bio kraj.
Gleda se, ne skreće pogled, ponovo razmatra tu ideju. Kao da pita odraz šta on misli o tome.
Najednom, odraz iza prašnjavog i izmrljanog stakla starog ogledala namignu. Potpuno je jasno video, širom otvorenih očiju, sebe kako namiguje – sebi.
Sinoć je sasvim sigurno radio stvari koje ne bi trebalo da ponovi. Pošto ih se ne seća, odluči da više ne posećuje žurke; nikad više... Verovatno meskalin, ili LSD 25. Nikada nije uživao u flešbekovima, ali ova halucinacija ga je, ne zna zašto, poprilično uznemirila.
Jezivo stvaran osećaj…
Trnci mu prođoše telom. Protrljao je oči i pogledao se ponovo.
Staro, pravo ogledalo: ne hologramsko sranje koje se sada koristi, već pravo stakleno ogledalo, do koga nije lako ni doći, trenutno vidi kao prozor, prozor u drugi svet kroz koji je sam sebi namignuo. Soba sa druge strane refleksije deluje stvarno, kao da gleda realni prostor kroz prljavo okno, svoj stan: i to ne dijametralno suprotno. Ogledalo se krivi, ili bar slika, tvorevina povišene količine droge u krvotoku, se sliva, pomera, klizi, gotovo kao da je živo. Poput Merkura, poput žive. Kao da se još uvek nije otresao sna…
Ogledalo je postalo vodena masa, vertikalni bazen, kao da je drugačija realnost sa druge strane okvira, i neki drugi Jin. Zli Jin.
Gleda se, vidi sopstvene crte lica, ali ono nisu njegove oči. Ove oči blistaju svirepošću. Odraz se okrutno nasmeši, sa zlobnim sjajem u očima, gotovo zaverenički, kao da govori:
„Ti i ja se znamo: oduvek, zauvek.”
Krv je polako počela da se preliva preko ivica ogledala. Dodirnuo je i na prstima mu ostade crveni trag kao neizbrisiv dokaz užasa. Osmeh figure, izobličenog demona se širi sve zlobnije ali iskrenije: posmatra ga kao brata sa druge strane žice stvarnosti. Krv već lije u potocima, preliva pod, preliva njegov ukočeni mozak, soba se trese, napad panike je preuzeo vlast nad razumom. Jin poče da gubi dah, zatvori oči i leže na lepljivi pod…
***
Kad ih je napokon otvorio užasne vizije su nestale. Tlo se smirilo, stan deluje normalno… Ali tu je crna krv, na podu, na rukama…
Flešbek, bljesak, san, bilo šta, jer ovo nije moguće. Kada se vrati, svega ovog, krvi, neće biti.
Zazirući, pogleda u ogledalo… izgleda normalno. …Sve je to u tvojoj glavi, budalo…
Odjednom… Jin, iz drugog sveta, iz ogledala, ga zgrabi za ramena, izađe iz okvira svoje ćelije, kao da želi da dokaže da je stvaran, približio je glavu do njegovog lica, otvorio usta tako da on pomisli da će da ga ujede, i prodrao se:
„Budalo! Danas je Dan!”
Sve je nestalo u sekundi. Stan se zamaglio, upao je u spiralu vrtoglavice i ostao je samo mrak… Blažena nesvest…
Kada se probudio, trebalo je dobrih nekoliko minuta da omogući nogama da ga stabilno podržavaju, kao i umu da apsorbuje šta se sve desilo. Teške halucinacije… Krv kaplje po podu, što izazva još jedan grč uma, ali ona potiče iz njegovog nosa…
To sve objašnjava – izgubio je dosta krvi, i doživeo loš trip. To je to…
Ipak… da. Da. Odraz je bio u pravu, makar bio samo plod izopačene psihe. Danas je dan kada se treba videti sa čovekom koga zovu Debeli, sitnim kriminalcem i kladioničarem kome je dužan boga oca. Danas je Dan kada treba otplatiti dug. Veliki dug. Novac vredan života.
A novca nema.
Jebi se, odrazu.
Autor: Vojislav Šarčević