Ma, nije to neka priča! Bilo je to veoma davno, dok sam imao ljudsko ime i hodao ulicama Beograda u fizičkom obliku od krvi i mesa, dok sam mogao da čujem otkucaje svog srca i osetim hladnoću januarskog snega. Danas, kada toga odavno više nema i kada volim sebe da zovem Gospodarem Kruga dvojke mogu samouvereneo da kažem da je saznanje o tome da sam postao gnusna bezdušna izbljuvotina pakla zarobljena u stvarnom svetu u obliku tamne energije, tamne u smislu zle, koja se vodi primitivnim instiktom za očuvanjem, a u narodu zove Utvara, za mene došlo sasvim prirodno. Dobro, bilo je uspona i padova, pobeda i sumnji, uostalom kao i na svakom životnom putu. U stvari, kada bolje razmislim priča o tome kako sam postao Utvara i nije toliko priča o meni, koliko o jednoj devojci, o jednom gradu i o jednom glumcu.
Čovek, da bi postao Utvara, mora prvo da umre nasilnom smrću, tako je napisao Nenad Gajić u svojoj „Slovenskoj mitologiji“ i bio je u pravu. Tako je bilo sa mnom, morao sam da umrem nasilnom smrću. I jesam. I to kakvom!
Studentskim protestima koji su počeli u novembru 1996, priključio sam se tek pred Novu godinu. Iskreno, krađa izbora i Sloba me nisu mnogo interesovali, jer sam planirao da palim iz zemlje već posle treće godine fakulteta. Spremao sam se za Bauhaus i skupljao pare za vizu. Studirao sam fotografiju na Primenjenoj i uveliko honorarno radio kao fotoreporter za „Večernje Novosti“. Nije to bilo ništa posebno, zaista, povremeno je trebalo da napravim foto reportaže sa gradskih pijaca, slikam ljude, cene.
U decembru 1996. zima je bila jaka, politička i socijalna situacija teška, tako da posla gotovo da nije ni bilo. Iskreno, mrzelo me i da idem do grada, a kamoli da čučim satima na jednom mestu među pandurima. Tako sam na proteste prvi i jedini put otišao iznenada i sasvim slučajno.
Jedne večeri, na sedmom spratu solitera u Ulici Žarka Pucara na Banovom brdu sedeli smo kod drugara i pili. Njegov ćale je pravio odličnu šljivu, bilo je hladno, grejanje nije radilo, umesto toga, rakija nas je zagrejala kao topao majčin zagrljaj. Neko je nabavio travu i dok smo se dodavali počeli smo da pričamo o protestima. Jedan ortak je penio o političkoj situaciji, o životu bez perspektive, o izgubljenim mladim životima, dok je drugi pričao o zezanju i dobrim ribama u kordonu. Ova druga priča me privukla. U to vreme sam imao devojku, ali stalno smo raskidali i mirili se, pa često nisam znao da li ćemo ponovo biti zajedno ili smo i dalje zajedno i koliko je izvesno da ćemo i u budućnosti biti zajedno. Situacija je, dakle, za mene bila vrlo zbunjujuća. Prethodnog dana mi je zalupila slušalicu i pretpostavio sam da smo opet na pauzi, pa sam pomislio da bi bilo dobro da se malo izluftiram, vidim, možda upoznam druge devojke, malo da se zabavim. Iste večeri, a bilo je stvarno, stvarno hladno, otišli smo u grad i priključili se protestantima koji su bili zatvoreni u Kordonu u Kolarčevoj ulici. Odmah sam se bacio na posao. Razgledao okolinu, čisto da znam na čemu sam. Stvarno, bilo je mnogo lepih devojaka. Da li zato što sam bio pijan i uduvan ili zato što sam silno želeo da tako bude, osećao sam da sam u ženskom raju, zamišljao da sam u haremu. Prosto nisam mogao da izaberem, da odlučim kojoj devojci bih prvo prišao. Morao sam i da budem oprezan, da ne bi provalile da ih sve muvam. Negde između planiranja i stavljanja pečata na konačan strateški plan pojavila se i moja devojka − Ana. Nisam se pokolebao, naprotiv. Odmah mi je saopštila kako želi da ponovo budemo zajedno. Prihvatio sam, naravno, ko ne bi, atmosfera je bila romantična, mi u gomili ljudi koji se zezaju na minus deset, ograđeni policijskim kordonom, zaklonjeni za tu priliku prikladnim transparentom: „Boj se ovna, boj se govna, a kad ćeš živeti“.
I živeli smo kao nikad do tad, sveže pomireni, strastveno smo se ljubili dok su nas ljudi gurali, imao sam osećaj da sam u ludoj vožnji rolerkosterom, iako nisam imao pojma kako to zaista izgleda, ali nema ničeg lošeg u tome da bar zamišljam. Nije mi smetalo što je mirisala na crni luk, jer je malo pre toga pojela pljeskavicu. I ja sam zaudarao na cigare i šljivu. Odjednom, prošlo mi je kroz glavu da treba da ovekovečimo trenutak, da ga zauvek zabeležimo i stao sam da preturam po rancu. Nikonov fotoaparat koji sam koristio za posao ostavio sam kod kuće, ali sam u rancu uvek nosio malog idiota, kojeg mi je poklonio deda. U njemu, film je uvek bio spreman i pažljivo sam vodio računa da ga pred izlazak promenim i ponesem rezervni, jer nikad se ne zna. Zamolili smo pijanog ortaka koji se lelujao pored nas da nas slika. Blic je opalio, zubi su zablistali, oči se zacaklile i dok sam pijanom otimao fotoaparat iz ruke, strastveno sam je poljubio.
Jezik mi je još bio u njenim ustima kada nas je nešto snažno gurnulo. Izgledalo je kao da se zid ljudi celom težinom navalio na nas. Pod silinom podigli smo se uvis, sasvim odvojivši stopala od asfalta, priklješteni u masi. Tada sam začuo povike „Radovci! Radovci!“. Lika koji je vikao nisam video, ali sam mogao da pretpostavim šta se dešava. Navijači Rada su upali u gomilu, jer su sigurno na svojoj uobičajenoj ruti po gradu uz pevanje navijačkih pesama i urlanje ugledali nekog sa svoje crne liste i to baš u kordonu. Preduzimljivi, po običaju i bez mnogo razmišljanja nagrnuli su na protestante, pijane i uduvane studente, koji su se jedva držali na nogama. Ciljani se istog trenutka dao u bekstvo, dok su se ostali teturali i u trenucima kad su padali povlačili sve za sobom. Mi smo bili u sredini. Kada sam shvatio šta se dešava, uhvatio sam Anu ispod pazuha i uspeo da je izdignem iz gomile, spustim na čvrsto tlo, ali dok sam pokušavao da se učvrstim na nogama i odgurnem one koji su praktično ležali na meni, jedan od pijanih idiota se u komešanju sapleo o svoju nogu i pao preko mene. Uspeo sam da ga odgurnem, ali tada se niotkud stvorio lik koji je bežao od Radovaca i dok me preskakao uspeo je da mi zakači glavu cokulom, tačnije nos, koji je istog trenutka počeo obilno da krvari. Pao sam na zemlju što je bila najveća greška. Nikada ne padaj na zemlju kada si među gomilom ljudi. Skači na njih, penji se, lelujaj se sa njima, ali nikako na zemlju. Dok sam pokušavao da dođem sebi i pridignem se, jer me udarac prilično ošamutio, nekoliko likova koji su se nalazili oko mene dva ili tri puta su me, u pokušaju da ne padnu udarili u glavu, jedan čak i u rebra. Uspeo sam da sednem, ali onda sam opet pao, jer me jedan jako šutnuo u leđa. Moja slatka Ana je vrištala, uspeo sam da kroz pomućeni vid ugledam njeno lice. Tada je naišao krupni Radovac, slep od besa i pregazio me. Osetio sam kako se peta jedne njegove martinke zariva u moje međunožje, a druga zaustavlja na mom licu, koje je bilo klizavo od krvi i znoja šta li, pa je skliznula polomivši lobanju i odravši kožu. Ana je ridala, ali sa zadrškom, jer prizor nije bio adekvatan. Moja tragična sudbina je u njoj izazivala epsko žaljenje, ali ono što je od mene, odnosno od mog lica ostalo, izazivalo je i gađanje. Tek tada se umešala policija. Počeli su da pendrecima rasteruju demonstrante. Neko je vikao „Čovek je pao! Čovek je pao!“. Počeo sam da gubim svest uz jednu glupu misao: „Ispao mi je dedin fotoaparat.“
I onda, kao u filmovima, baš onako kako to ponekad opisuju ljudi koji su umrli i vratili se iz mrtvih, ja sam se uzdigao iznad sebe, iznad svog beživotnog tela. Uf, a bilo je jezivo. Nos mi je skoro bio odvaljen od lica, levo oko smrskano, sa jabučnom kosti koja se belela ispod razmazane krvi. Čini mi se da mi je na obrazu bilo govno, koje je spalo sa Radovčeve martinke i koje je najverovatnije pokupio u parku kod SKC-a dok je lokao pivo sa ortacima. To sigurno nije romantično, pomislio sam dok sam posmatrao svoju slatku devojku Anu koja je bila u potpunom šoku, sada već paralisana, bez glasa i treptaja, buljila je u moje telo.
„Ja sam doktor, studiram medicinu, molim vas pustite me da prođem“, začulo se iz gomile.
Dozvolili su mu da priđe. Tada se već moje astralno ja spustilo među okupljeni mladi svet. U suštini nisam se uopšte interesovao za to šta će budući doktor da radi. Nekako sam znao da sam mrtav. Samo mi nije bilo jasno zašto sam i dalje u ovom usranom svetu, u Kolarčevoj, na studentskim demonstracijama protiv Slobe. Zamišljao sam da će se ambijent promeniti, da će biti drugačije kad umrem. Ne mogu da kažem da me to pogodilo, više sam se razočarao u univerzum. Srećom, vrlo brzo misli duboko indisponiranog mladog studenta sa srušenim snovima zamenile su neke druge. Odjednom sam dobio potrebu da dišem ljudima zavrat, da im stojim tik uz telo i osećam njihovu jezu, njihov strah. To me toliko ložilo, da mislim, da sam i dalje bio živ, da bih svršio, onako odjednom, kao kada prvi put spavaš sa devojkom. Zadubljen u misli o veličanstvu jeze koju sam osećao kod čoveka kome sam se priljubio, a to je najpodrobniji opis, u prvi mah nisam ni primetio da je upravo taj čovek krupni Radovac koji me je maločas pregazio. Osećao sam da se trese kao prut. Njegovo ogromno telo je drhtalo, svaki njegov delić. Pogledao sam ga i pomislio kako mora da se plaši za svoju budućnost, jer je upravo ubio čoveka, ali se plaši i da prizna, iako svi oko mene već znaju da je to on. Stajao sam mu iza leđa i uživao u njegovom strahu, trnci su prožimali moje bestelesno postojanje, svaku česticu energije od koje sam sazdan, kada se okrenuo. Podigao sam obrve i uputio mu „znam da si to ti“ pogled. Međutim, njegov pogled je bio čudan. Gledao je u mene kao da je bio svestan mog prisustva, ali me nije video. Stajao je tako nekoliko trenutaka, osetio sam kako mu srce kuca, sve brže i brže i brže. Nasmešio sam se i prvi put pogledi su nam se sreli, znao sam da me sada vidi. Samo se srušio. Kasnije, novine su pisale da je navijaču otkazalo srce, usled griže savesti zbog ubistva nedužnog fotografa i uzornog studenta. Gluposti! Da ne bi bilo zabune, sada i ovde treba da rasčistimo nešto. Srce mu nije otkazalo, već eksplodiralo.
Blaženo ushićenje je proželo moje astralno ja i obuzelo me zadovoljstvo usled ispunjenja jedinog zadatka koji sam imao, uhođenje radi pukog opstanka. Veoma jednostavno. Na kraju krajeva i ja sam postao jednostavan organizam.
Potrčao sam lepršavo i srećno niz Kolarčevu do početka Knez Mihailove i radosno zastao ispred izloga „Optike“. Tada sam shvatio. Nepostojanje odraza u staklu je značilo da sam duh, paradoks, nepostojeća materija. Ali ja ipak živim, pomislio sam i želim da uhodim. To je jedino što želim. Nastavio sam veselo da skakućem i odjednom zastao. Jadni moji roditelji, moja mala sestra, pomislio sam. Na trenutak me je oblila tuga. Rešio sam da sednem na pedeset trojku i odvezem se do Banovog brda i ne znam kako i na koji način dam im do znanja da će sve biti u redu. Tada, još mlad i zelen, nisam znao da mi nikakav prevoz nije potreban i da mogu sam da se krećem velikom brzinom.
Spustio sam se na Zeleni venac. Kao i obično, na stanici je bila velika gužva. Da sam imao srce, zaigralo bi od sreće pred tolikim ljudima, pred tolikim prilikama za uhođenje.
Autobus je došao i ušao sam na pretposlednja vrata sevši iza jedne žene. Odmah sam osetio njenu uznemirenost, njen strah. Usled i dalje prisutnog humanističkog odnosa prema materijalnom svetu spustio sam ruku na njeno rame i blago ga stegnuo. Saosećao sam sa njom. Naravno, ruka je prošla kroz rame i ja nisam osetio nikakav otpor. Žena se, međutim, jako zatresla i počela ubrzano da diše.
„Gospođo, da li vam je dobro?“, upitao je čovek koji je sedeo pored nje.
Ona je odmahnula glavom i ne uspevši da se uzdrži ispovraćala po njegovoj jakni i pantalonama.
„Gospođo!“, uzviknuo je piskavim glasom i ustao da bi našao nešto čime će otresti povraćku.
Žena je podigla glavu i pogledala ga, a onda se okrenula i pogledala mene. Nasmešio sam se, nisam znao šta bih drugo mogao. Čovek je isto pogledao ka meni, ali jasno nije me video, sedište je bilo prazno. Užas se pojavio na ženinom licu i ona je mrtva pala preko stolice. Šta ju je toliko uplašilo, pitao sam se. Jasno mi je da je osetila jezu zbog mog prisustva, ali šta ju je dokrajčilo. I u tom trenutku, u deliću sekunde kada joj je srce eksplodiralo i kada je izgubila svest okrenuo sam se ka prozoru i moram priznati nasmrt prepao. Moram prvo nešto da objasnim. Ja sam zgodan mladić, visok crnokos, sa svetloplavim očima i lepim licem. Majka je uvek govorila da ličim na Pola Njumena sa crnom kosom. Možda, ne znam.
Odraz na prozoru autobusa koji se zadržao jedva nekoliko stotinki pre nego što će izbledeti bio je daleko od slavnog američkog glumca i od zgodnog mene. Čovek bi pomislio, ok, umro sam, duh sam, ili izgledam kao beli čaršav ili onako kako sam umro, u mom slučaju sa izlomljenim i okrvavljenim licem. E pa, ne. Mnogo je gore od toga. Prvo koža mi je svetlosive boje, a lice, čoveče, nije ni čudo što joj je srce eksplodiralo. Dakle, umesto očiju tu su dve crne rupe, dva ambisa, umesto obrva venac od belih crva koji se migolje samo da bi ostavili dobar utisak. Ušne školjke smežurane, kao da su izgorele u vatri, glava ćelava, usta takođe splet belih crva i velika gangrenozna rana na čelu. Zašto sam izgledao kao leš u stanju raspadanja, nije mi bilo jasno. Na kraju krajeva, taj izgled je bio samo manifestacija mog bestelesnog bića. Da li je izgled, možda, plod moje mašte, pitao sam se. Naravno, odgovor tada nisam dobio, ali sam tokom godina shvatio da izgled nije konstantan, da se menja u zavisnosti od osobe koju uhodim, pa sam počeo da razmišljam o tome kako je proizvod njihovog straha. Vremenom, postalo je zanimljivo pratiti kako se moja opsena menja.
Naravno, čovek koji je sedeo pored mrtve žene, pokušo je da je pridigne, dozove svesti. Ubrzo vozač je zaustavio autobus, bili smo i dalje u Ulici Narodnog fronta. Izašao sam kada su ljudi počeli da se okupljaju i uputio se pešaka ka Kneza Miloša. Na raskrsnici sam još nešto saznao. Kako sam zakoračio u Kneza Miloša, toliko snažno me odbila nepoznata nevidljiva granica i poleteo sam nekoliko metara dalje. Moram priznati, bolelo je, koliko na energetskom nivou bol može da se oseća. Više je izgledalo kao rasipanje, odnosno, raspadanje čestica. Zarobljen sam, pomislio sam, ograničen na određeni prostor. Počeo sam da istražujem i tokom tog besomučnog jurcanja po centru grada otkrio koliko brzo mogu da se krećem. A moj zatvor se prostirao do Narodne skupštine sa jedne strane, raskrsnice sa Bulevarom Revolucije, sa Ulicom kneza Miloša, dole do Admirala Geprata, zatim suprotno do dna Francuske i sa granicom u Cara Dušana, do ušća Save u Dunav. Dakle, ceo uski centar.
Kada sam završio sa sagldavanjem granica svog kretanja otišao sam na Kalemegdan i popeo se na Pobednikovu glavu, gde sam umorno seo. Tada sam shvatio da nikada više neću videti roditelje i sestru, da se neću pozdraviti sa njima, biti na svojoj sahrani, da neću videti moju Anu kako plače za mnom, neću više piti šljivu, niti duvati, nikada više neću držati dedin fotoaparat, neću slikati ljude na pijacama, nikada neću napustiti zemlju u potrazi za boljim životom, neću izlaziti u KST, neću moći da posetim faks jer je u Karađorđevoj, tačno na granici.
Ograničenost na najuži centar grada i nije bila toliko loša, jer je to ujedno bio i najprometniji deo grada, uvek pun sa mnoštvom prilika za uhođenje. Stoga, bacio sam se na to. Uhodio sam kao lud. Samo u januaru 1997, od „jakog srčanog udara“ umrlo je dvadesetak ljudi. Na Studiu B su upozoravali da se bez preke potrebe ne izlazi napolje na hladnoću, jer se od oštre zime skupljaju krvni sudovi i dolazi do raznih zakrčenja. Kako da ne. Postojao je samo jedan razlog njihove smrti, a to sam bio ja.
Nakon tog januara proredio sam uhođenja i koncentrisao se najviše na beskućnike i narkomane koji su se motali po Kališu. Zbog njih niko nikada nije izašao na televiziju i objašnjavao zašto su i kako umrli, niti je iko dolazio da pita i da ih traži. Obično ih je nalazila komunalna i prevozila u mrtvačnicu. Nisu se čak ni trudili da pozovu hitnu pomoć. Takva su bila vremena.
A onda je došlo bombardovanje. Tu sam se nauhodio onoliko. Ljudi su svaki dan demonstrirali protiv NATO, bilo je vruće i padali su kao kruške. Pa Peti oktobar, bilo je to zlatno doba mog uhođenja.
Nastupile su dvehiljadite, pa desetogodišnjica mog utvarnog rođenja, da bi došla 2011. Tada je prvi put izašla „Slovenska mitologija“. Ubrzo, nekoliko primeraka knjige se našlo i u obližnjoj Gradskoj biblioteci, u koju sam veoma voleo da svraćam jer je bila puna starih ljudi, koji se lako preplaše i imaju slaba srca. Bilo je i studenata, naravno, koji su skupljali literaturu za ispite. Voleo sam da im čitam preko ramena, da bacim pogled na knjige koje su iznajmljivali i malo ućarim od njihovog straha. Uglavnom nisam želeo da ih dokrajčim, jer su mi bili simpatični. Desilo se, možda samo par puta da su umrli od „jakog infarkta“ i to zato što su mi zatvorili knjigu pred nosom, usred čitanja najuzbudljivijeg dela, ali kažem, bilo je to vrlo, vrlo retko.
Jednom je tako, jedna studentkinja istorije umetnosti uzela „Slovensku mitologiju“. Tada sam i saznao za pojam Utvara, za uhođenje. Moram priznati, odmah sam se prepoznao i nekako ponosno još nekoliko puta pročitao jasno i koncizno ispisane redove. Pa dobro, nisam se prepoznao samo u jednoj stvari. Pisalo je da Utvare uteruju strah od kojih pucaju kosti. Mojim prijateljima, tako sam ih zvao, kosti nisu pucale, samo srce. U prvi mah, pomislio sam da je reč o izmišljotini, valjda ja znam kako Utvarin strah deluje, ali vrlo brzo sam se uverio da je ipak pisana reč u pravu. Uhodio sam jednu stariju gospođu koja je živela u Vasinoj i u trenutku kada je prestravlejno gledala u mene i dok joj je srce pucalo razmišljao sam o tome kako bih doživeo beskrajni užitak kada bi joj se i kosti rasprsle. Na moje veliko zadovoljstvo i iskreno iznenađenje začuo sam blago pucketanje, ali sam i ubrzo doživeo razočaranje, jer je to bilo sve. Kosti su samo blago zadrhtale, toliko blago da se na rentgenskom snimku ne bi zapazilo nikakvo oštećenje. Mesecima nakon toga pokušavao sam da prestrašim ljude tako da im kosti zaista puknu, ali to se nikako nije dešavalo. Moram priznati, postao sam frustriran, ogorčen. Bio sam jedina Utvara u centru Beograda i to ne kompletna Utvara. Šta bi radile druge Utvare kada bih se sreo sa njima? Verovatno bi me pregazile i poslale u pakao. Bilo me je sramota.
Negde u to vreme, u tih prvih nekoliko meseci nakon tužnog saznanja da nisam sposoban da lomim kosti, počeo sam da idem u Narodno pozorište. Predstave su mi skretale pažnju sa tog hitnog egzistencijalnog pitanja mog utvarnog bića. Voleo sam da sedim u publici, u mraku pozorišne sale, tu i tamo u krilu nekog od gledalaca koji bi me počastio strašnim uživanjem. Nisam nikoga ubio, naravno. Pa o tome bi brujali svi mediji: „Umro usred predstave“, nema smisla. Nisam želeo da povredim glumce, pre svega, jer oni su me opčinjavali. Često sam voleo da im se pridružim na sceni i oponašam njihov način pokreta, glume, da imitiram njihov akcenat. Zanimljivo, oni nisu bili plašljivi kao obični ljudi. Ne, glumci su bili neustrašivi. Zbog toga sam ih voleo i poštovao.
Vremenom, počeo sam svakodnevno da boravim u pozorištu, po ceo dan da gledam probe, a onda uveče i predstave. Dramu, nikako operu. Operu nikada nisam voleo, čak me jedan operski pevač, tenor toliko nervirao da sam ga na smrt uplašio jedne večeri nakon predstave. Posle su ga zamenili pevačem čija su pojava i glas bili tolerantniji.
Već sam toliko predstava odgledao, da sam stekao omiljene. Najviše sam voleo improvizacije i iskren performans, ne glumatanje, nego kad se glumac stvarno uživi, kada mu zaista poverujem. Naravno, tragediju sam voleo više od svih. Voleo sam da ridam, u sebi, naravno, da osetim katarzu kroz koju prolaze glumac i publika. Tapšao sam kao lud na kraju, čim se ugase svetla i izgovori poslednja reč. Niko me nije čuo, svakako. Jedino su oni koji su mi se nalazili u neposrednoj blizini uplašeni preskakli aplauz uz želju da što pre stignu kući.
Negde u decembru 2012. otišao sam na premijeru „Antigone“, koja mi je što sam je više gledao postajala sve omiljenija predstava. Nisam bio na probama, niti sam čitao komad dok sam išao u školu, pa sam bio veoma iznenađen radnjom. Nisam propuštao nijednu predstavu. A najviše sam voleo Hemona, jedva sam čekao da se pojavi na sceni i gorko sam plakao kada je umirao na očeve oči. Uživao sam, sve dok glumac koji je igrao Hemona nije napustio zemlju i otišao u Holivud da tamo okuša sreću. Ne mogu ni da opišem bes koji sam osećao kada sam video da je Hemon neko drugi, neki mladić, tek izašao sa Akademije. Njegov Hemon je bio užasan. Užasan. Nikako nisam poverovao da bi sebi oduzeo život zbog smrti dragane, daleko od toga. Stoga sam rešio da ga eliminišem.
Sačekao sam ga na parkingu iza pozorišta i približio mu se toliko blizu da sam skoro ušao u njegovo telo. Srce će ti tolikom silinom eksplodirati da će se rasuti po celom telu, da će izleteti napolje, mislio sam. Baš sam bio ljut. Hemon se u trenutku kada sam mu prišao i kada sam ga obasuo najvećim strahom koji će u životu osetiti, okrenuo i tada je trebalo da me vidi i umre, ali umesto toga on je samo prošao kroz mene i nastavio da korača ka Francuskoj ulici. Požurio sam za njim, bio sam svestan toga da je glumac, da nije plašljiv, mada, moram priznati situacija je bila neuobičajena i sasvim nova. Još jednom sam ga uplašio i još jednom i još jednom i svaki put bi prošao kroz mene i nastavio hrabro da korača. U redu, priznajem, nije bilo prvi put da me se osoba ne plaši. Ali ta osoba je uvek bila dete. Deca ne poznaju strah dok ne upišu fakultet, tako da do tada nema poente da ih uhodim. Ali Hemon nije bio dete, bio je odrastao muškarac od dvadeset tri godine.
Pratio sam ga niz Francusku i povremeno plašio. Ništa, ništa nije upalilo. Skrenuo je u Gospodar Jovanovu, ušao u zgradu i popeo se na prvi sprat. Otključao vrata. Ušao sam za njim frustriran. Zar je moguće da će ovaj da nastavi da igra Hemona? Nije moguće. Razmišljao sam šta bih još mogao da uradim po tom pitanju. Možda da ubijem reditelja? Onda bi došao novi, pa bi zamenio postavu, ali to bi onda stvarno mogla da bude cela postava, što bi stvorilo još veći problem. Uostalom, predstava već živi, koga briga za reditelja, on verovatno pravi drugu predstavu u nekom drugom pozorištu.
„Ne znam, bio sam loš. Neubedljiv“, Hemon je pričao sa nekim telefonom. „Mislim da mi niko nije poverovao. Moraću više da se udubim. Da. Ok, mama, hvala ti. Ljubim te.“
Svestan je da je silno grešio, pomislio sam. To je dobro. Bacio sam pogled po stanu u kome je živeo. Okviri na ispucalim drvenim prozorima i metalne ručke sa kojih je spala farba bili su samo neki od znakova da je gajba bila veoma stara, iznajmljena, takođe, jer su zidovi bili neokrečeni, sa ponegde odvaljenim malterom. Nema šanse da on plaća stan, pomislio sam i bio u pravu, jer je nekoliko dana nakon toga objašnjavao majci kako treba da mu pošalje novac za kiriju. Da, nisam ga ubio te večeri.
Živeo je sam, to sam zaključio po četkici za zube koja je usamljeno stajala u okrnjenoj čaši na polici ispred izbledelog ogledala, u kupatilu koje nije imalo kadu, već mali pločicama ograđen prostor za tuširanje.
Nekoliko trenutaka sam žalio Hemona, jer provodi život u takvoj rupi i dok sam tako zamišljeno lebdeo u njegovoj kuhinji začuo sam zvuke iz dnevne sobe. Hemon je pustio Hungar Strike Temple of the Doga. Ušao sam u dnevnu sobu i primetio veliki Pionirov stub, koji je verovatno doneo od kuće. A došao je iz Kraljeva. To sam provalio pošto se na muzičkom stubu nalazila fotografija njega u kupaćim gaćama, pored bazena, sa žuto ispisanim rečima „Juniorski vaterpolo klub Kraljevo 1999/2000“. Pored nje, omot jedinog albuma Temple of the Doga, vinil. Pao sam na dupe. Ploču mu je sigurno doneo neko iz inostranstva, ne verujem da je Hemon putovao dalje od Save i Dunava. Njegov, muzički ukus je, sasvim iznenađujuće, bio po mojoj meri. Mislim da je to i presudilo. Tako sam, u tom trenutku, dok sam buljio u ljubičasta slova na kartonu, čvrsto odlučio, prestaću da pokušavam da ga zaplašim do sledeće predstave.
I prestao sam, a Hemon je stvarno postao bolji, i sa svakom reprizom sve bolji i bolji, a onda je u jednom trenutku nadmašio svog prethodnika. Mediji su počeli da pišu i izveštavaju o njegovom izvanrednom performansu. Počeo je da dobija uloge u drugim pozorištima, da snima reklame za banke i mobilne provajdere, od čijeg honorara je sam mogao da plaća kiriju. Na moju sreću, iznajmio je novi, lep i renoviran stan u Francuskoj. Ljudi su počeli da ga prepoznaju na ulici i da ga mole za selfije. Postao je veoma popularan. Pravio je žurke u svojoj novoj gajbi koje je posećivao poznat svet. Na njima sam i ja tu i tamo omastio brk, naravno, vodio sam računa o tome da osoba bude stara i dobrano zadrigla u porok, što u estradnom svetu nije bilo teško naći. Hemon je, čak dobio i glavnu ulogu u jednom filmu, koji je mladoj generaciji postao kultni, a kada nije radio putovao je. Svuda. Najčešće bi koristio vikend. Mislim da je, u jednom trenutku, na frižideru imao trideset magneta sa kojih su se smešile sve dobro poznate atrakcije Evrope.
Hemonu je zaista dobro išlo. Bio sam jako ponosan na njega, ali i uznemiren. Iako srećan zbog njegovog uspeha, nisam mogao da stresem činjenicu kako je bio jedini odrastao čovek kojeg nijednom nisam uplašio, jer to je, takođe, bilo hitno egzistencijalno pitanje, još jedno. Moje samopouzdanje bilo je znatno poljuljano. Srećom nije sve dugo trajalo.
Nekih šest meseci nakon našeg prvog susreta Hemon je počeo čudno da se ponaša. Ustajao bi usred noći, proveravao svoj novčanik, štek sa novcem. Zvao bi majku, kao da je malo čuje, a u stvari je bio veoma uznemiren. Imao je noćne more i budio se u hladnom znoju. Pogled mu se promenio i dok je išao ulicom stalno se osvrtao za sobom. Vrlo brzo, kako to već biva u životu mladog čoveka koji se tako hitro popne do zvezda, počeo je da gubi uloge, da biva izbačen sa predstava. Gubitak posla je kompenzovao kompulzivnim prejedanjem, pa je počeo da se goji, a onda je pustio bradu i brkove i svaki doručak započinjao lozom. To je tako trajalo nekoliko meseci. Na kraju, više nije bio ni Hemon, izbacili su ga iz Narodnog, naglavačke. Sada je pravo vreme da mu presudim, pomislio sam. Zaslužio je brzu smrt, ionako je bezvredan. Za mene, lično, bilo je najgore to što je oskrnavio Hemona, što se grohotom smejao dok je izgovarao ključne stihove: „A ja sa strane dobro mogu slušati tu momu kako ceo grad oplakuje što ona, od svih žena najnedužnija, najsramnije za dično delo umire.“
Tog dana, pošto su ga pijanog šutnuli iz pozorišta, ušao sam u njegov stan besan i gladan kao nikad do tada, spreman da ga zaplašim kao nikoga do tada, da ga rastavim na najsitnije delove, toliko sam bio ljut. Međutim, imao je društvo. Starija gospođa sedela je sa njim za kuhinjskim stolom. Izgledala je veoma ozbiljno i povremeno je beležila nešto u beležnicu koja se nalazila ispred nje. Odmah sam shvatio, odnosno setio sam se. Sestra sramnog Hemona, koja je jedina povremeno dolazila i brinula o njemu pričala mu je o gospođi psihologu, o tome kako će je dovesti. To mora da je ona, pomislio sam i pomerio se na terasu, da me se gospođa ne bi plašila. Kada je reč o dodiru sa mnom, ljudi su imali bezbednu distancu. Ukoliko su najmanje tri metra udaljeni od mene nisu osećali nikakav strah. Dakle, morao sam da im priđem veoma blizu. Nisam morao da čujem o čemu su pričali, ali sam mogao da im čitam sa usana.
Sramni Hemon je bio veoma uznemiren. Vrteo se na stolici i hvatao za glavu.
„Niko ne razume, niko“, govorio je.
„Šta to?“, upitala je gospođa.
„On je stalno tu. Stalno mi diše za vratom.“
„Ko Dušane?“, tako se zvao sramni Hemon, Dušan Ristić.
„Taj lik koji živi ovde, u mom stanu.“
„Da li je sada ovde, Dušane.“
„Jeste. Izašao je na terasu.“
Gospođa je okrenula glavu i pogledala na terasu, a onda je ustala, otvorila vrata i stala pored mene, malo se protresavši pod utiskom da je napolju hladno i ne shvatajući da je to strah.
„Ovde nema nikoga Dušane. Vidiš?“, rekla je i mahnula mi rukom ispred očiju.
Sramni Hemon joj je poslao iskrivljen osmeh.
„Žao mi je. Molim vas, da li možete da odete. Ne osećam se dobro. Nastavićemo drugi put“, rekao je užurbano i uplašeno.
Uplašeno?
„Jesi li siguran? Mogu da ostanem. Slobodno, razmisli.“
„Ne, ne, samo idite.“
„Dušane, ovde sam da bih ti pomogla.“
„Hvala, ali molim vas, idite“, sramni Hemon se jedva uzdržavao od plakanja.
Prišla mu je i spustila ruku na njegovu mišicu.
„Dušane, polako, zašto želiš da odem?“
Otrgao se iz njenog zagrljaja i uputio joj pogled pun suza. Tresao se kao brezina grančica na košavi.
„Zato što neću moći više da se suzdržavam“, briznuo je u plač.
„Od čega?“, upitala je gospođa.
Od straha! Uzviknuo sam i uleteo u kuhinju. Stao sam ispred njega samozadovoljno. Gledao me je pravo u oči. U tom trenutku poštovao sam ga više od svega što sam ikada mogao da poštujem. On je bio moj heroj. Čovek koji je uspeo da sakrije strah od Utvare, da ga potisne u najdublje rupe svoje podsvesti. Maestralno! Divio sam mu se!
Raširio je ruke. Suze su prestale da mu se slivaju niz obraze. I tada, baš u ključnom i najvažnijem trenutku svog života počeo je da izgovara:
„Bogovi, oče, daju razum ljudima, od svega blaga što je blago najveće…“
Slušao sam ga sa najvećim divljenjem. Saslušao do samoga kraja.
„A nije l’ tako – to se retko dešava – lepota je i drugu mudru čuti reč.“
„Dušane, pa šta se dešava?“, upitala je gospođa zbunjeno.
Nije ni primetila da joj je kosa sasvim posedela.
Bravo! Izvanredno! Vikao sam iz sve snage i plakao, plakao kao nikad u životu, u sebi, naravno. Bravo Hemone! Divim ti se!
Nije spuštao pogled sa mene ni u jednom trenutku, a drhtao je sve jače i jače. Čak i kada mu je srce eksplodiralo i dalje je gledao u mene, čak se i osmehnuo, pa, nakezio više. A onda se u tim poslednjim trenucima njegovog života, a mog trijumfa dogodilo nešto sasvim neočekivano. Prvo sam začuo blago krckanje, kao kad se deca igraju sa pucketavom kesom. Pop, pop, pop. Pop! Zatim je Hemon počeo da pada, ali nekako čudno, ne odjednom i natašte, već se nekako srozao, previše omlitaveo, njegovo telo se potpuno izobličilo, kao da nije imao skelet. Tada sam shvatio. Hvala ti Hemone, to je bila prva misao koja mi je prošla kroz glavu, hvala ti, nikada ti ovo neću zaboraviti.
Seda gospođa je vrištala, nezaustavljivo i toliko jako da su komšije odmah dotrčale. Ja sam gledao u nepomično i mlitavo Hemonovo telo. Bilo je veličanstveno, osećaj mislim.
Pre nego što sam napustio njegov stan, pogled mi se zaustavio na staklu kuhinjske vitrine. Tada sam video svoj odraz, u tom kratkom vremenskom intervalu, pre nego što je izbledeo. Moj lik uopšte nije bio strašan jer bio sam to ja, pravi ja, ljudski ja, zgodni crnokosi mladić sa plavim očima.
I to je zaista bilo sve. Tako sam postao Utvara.
Autor: Saša Kaloper