Klinika Švarcvald – Milan Pešić

Prvo poglavlje: „Krematorijum Suva planina“

Baš kad su mnogi pomislili da će priča da dobije kraj, protegla se u nedogled.

Iz dimnjaka od debelog prohromskog lima izvio se dim obojen nijansom čestice grafena, stvarajući vizuelnu anomaliju koju je rastapala atmosfera i raznosio oštar planinski vetar. U selu Donji Dušnik, sa one strane Suve Planine koja je pitomija i manje strma, nalazi se nedavno pokrenuta – Klinika Švarcvald. Zamenili su staro, Zaplanjski Cvet, usled naleta ogromne zahvalnosti, posle izdašne donacije dobijene od istoimene klinike u Nemačkoj. A možda su i folksdojčerski agenti umešali prste, o čemu se naklapalo po selima sa obe strane modre geološke grdosije, koja je cepala svet na dva dela: Zaplanje i Ne-Zaplanje.

Od para koje su, može se slobodno reći, lokalni učesnici raskupusali, ipak su na kraju uspeli da naprave prvi krematorijum u Južnoj Srbiji. Ne treba pominjati da su projektom svi bili zadovoljni.

Sa jugozapadne strane su dozidali novi kompleks, a peć ukopali u kamenjar, gde se sada moglo ući kako od spolja, tako i iz starog podruma bolnice.

Ovih dana propišali su od posla, jer je novim dekretom vlade, a po ugledu na srednjevekovna iskustva, sahranjivanje posle „koruge“ izričito zabranjeno, te su svi oni, koji su podlegli opakoj zarazi morali biti spaljeni.

U prilagođenu bolnicu su dovozili žive pacijente da umru, a dimnjak je postojano štrčao ružeći krajolik, uperenog šiljka ka nebu.

Drugo poglavlje: „Železnička stanica – Gradska bolnica“

Ležao je polumrtav na mokrom i prljavom krevetu. Izjedena pluća odbijala su da nastave da dišu, pa su ga po hitnom postupku priključili na respirator. Do malopre je bio užasnut činjenicom da umire, ali se posle koktela infuzije i jakog sedativa umirio, i na kraju prepustio nesrećnoj sudbini. 

Odnekud je sa tim mirom postao svestan nekih čudnih okolnosti oko sebe. Na mahove bi obnevideo, te tada nije više primećivao gegave prilike optočene zaštitnim odelima. Ali su se zato pojavili ljudi, koji su neprestano pričali o tome kako treba da uhvate voz. Za promenu, društvo mu je prijalo. Čak je tu sa njima osetio duboku pripadnost, kao nekada kada se kao dete družio sa svojom starom ekipom, pripravnom za nestašluke. Pitao se zašto je i kada zaboravio da doživljava svet na taj način, kada ideš dalje bez razmišljanja, sa neukaljanom i prostom srećom što postojiš, a zatim je shvatio da je to nestalo sa odrastanjem. 

„Koji voz čekaš?“, upitao je najbližu priliku, nekog punijeg muškarca obučenog u odelo slično kimonu za karate trening.

„Kako koji? Pa za Zaplanje“, odgovorio je ovaj i krenuo.

Ustao je sa kreveta i pošto nije mogao da se odupre porivu, požurio je da im se pridruži, ali se onda probudio prikovan za krevet bolom, koji se sa njegovim, pa makar milimetarskim mrdanjem eksponencijalno razvijao. Nije se više pomerao.

Spavao je nemirno, budeći se često mučen drhtavicom i roptanjem. Vazduh iz cevi jednostavno nije više hteo da se lepi za alveole, dok je upadao u bunilo i na periferiji percepcije uporno hvatao dve različite dimenzije. Jednu tešku i smrdljivu, u kojoj promiču ljudi u skafanderima i drugu, mnogo prijatniju, gde je posmatrao kako putnici odlaze na Železničku stanicu.

Ujutru, u bolničkoj dimenziji, osvestio se i video kako se uskafandereni likovi nadvijaju nad njim.

„Saturacija ispod 60. Nema svrhe. Isključite veštačku ventilaciju“, rekao je jedan, a zatim iščupao cevke iz njega grubo, uklanjajući veštačke disajne puteve, nakon čega je Zoran počeo da se guši, a potom osetio olakšanje.

„Vozite ga u Kliniku Švarcvald!“, glasilo je naređenje.

Treće poglavlje:  „Prvi dan na poslu“

Za oko šezdeset novih radnika sledio je prvi dan na Klinici Švarcvald, što je za njih, naravno, bilo pravo vatreno krštenje. Stalan posao i natprosečno visoka plata, ali mučan rad i teške scene čekali su ove srećnike.

Autobus se približavao vijugavim, i nedavno asfaltiranim, putem. Lica mladih ljudi zurila su kroz staklo i divila se bajkovitom pejzažu Donjeg Zaplanja. Jutarnje sunce pomaljalo se iza planine i obasjavalo nepravilan reljef. Svuda unaokolo prštala je čista fotosinteza.

Glava mu se klimala napred-nazad, dok je dremao na sedištu. Žile na vratu odavale su snagu njegovog inače sitnog tela. Bistar, ali suvonjavi mladić romanskog porekla, konkurisao je za posao pomoćnog radnika još pre mesec dana, pre nego što krene novi talas „koruge“. Kada je dobio poziv sledio se, pretpostavljajući šta ga tamo čeka. Obavestili su ga da je zaslužio posao, kao i da će zarada biti viša od ugovorene. Zatekli su ga nespremnog.

Jedva je preživljavao, ali se novom nameštenju nije obradovao. Kako nije imao nikakve povoljnije opcije, potvrdio je da će doći. Prevoz je uostalom dobro organizovan.

Vozač je naglo zakočio i Maksa otvori oči. Stali su da propuste kombi saniteta, koji ih pretiče uz rotirajuće svetlo i prodornu sirenu. U vozilu, na jednom od dva ležaja vegetirao je Zoran, živ i mrtav istovremeno, ovde i tamo prisutan, naizmenično.

Ispratio je trepćuće signale i duboko uzdahnuo. Podigao glavu i ugledao božanstvenu zgradu Klinike Švarcvald. Od tog bezvremenog prizora popravilo mu se raspoloženje. Pomislio je da sanja, da se našao u epizodi nordijskih izmišljotina. Nije voleo sever i zimu, jer mu je južnjačka krv bila vrela. Ipak ovde sunce jako svetli, a sever budi morbidne boje u magli svesti. Jug je veselje, parenje i život na kraju. A voleo je život.

Stigli su ubrzo, provezli se ispod luka od metalnih kutija i ofarbanog lima na kome je pisalo: „Dobrodošli u Kliniku Švarcvald. Ovde možete umreti dostojanstveno!“ 

Saslušali su instant uputstva, zadihtovali se i ušli unutra. Zadatak je bio prost: nošenje kesa i ništa više.

Zorana su na nosilima doneli pred kapelu. Dva bicmana su ga podigla sa sanitetskih kolica i spustila na pod, preko rasklopljenog džaka za odlaganje ljudskih ostataka, pitajući se zašto ovaj nije već upakovan. Onda su pozvali Maksu da zakopča rajsferšlus. 

Prišao je, čučnuo i uhvatio prstima patent zatvarač, tad ga je Zoran uhvatio za nogu i čvrsto stegao. Povratio je sadržaj želuca u masku, a malopre je jeo lavovsku pljeskavicu s lukom i tucanom paprikom.

Jedan od bicmana je povikao: „Ovaj je živ! Daj da ga nosimo na odeljenje, grehota je. Doći će na red uskoro, gledaj kako je bled“, obratio se Maksutu: „A ti! Idi da skineš skafander, odmori malo, pa se obuci ponovo. Nema ovde mesta za mekušce! Navići ćeš se već.“

Pognuo je glavu i otišao da se svuče i očisti izbljuvak.

Četvrto poglavlje: „Devojački san ili Planinske omaje“

Bilo je to u ono davno vreme, kada je živalj pod planinom bio pogan, a milost Hrista, ograničenja i moderni strahovi ih još nisu preoblikovali od sirovih poluživotinja u ’bajagi boljeg čoveka’. Mada su prepušteni nemom znanju već dosta toga naučili i kao vrsta znali: raspolagali su vešto rukama, kao i osnovnim tumačenjem vremena i prirode, ipak, nisu mnogo mislili o sebi, ili što bi se reklo, nisu imali neku naročitu samosvest. Tako je tada bilo.

Kasno prolećno sunce obasjavalo je goleti. Mlada, dugokosa devojka, obučena u tamnosmeđe sukno, sedela je između nežnih stabljika devesilja i čupkala vlati mirisne majčine dušice. Čuvala je nekoliko koza, koje su tumarajući po strmoj livadi brstile travu. Bila je premlada da promeni ognjište. Jedinica svoje majke, rasla je i pupila, služeći roditelje, uveliko zavisne od njene pomoći i sposobnosti da obavlja sve poslove. Zbog svega toga, jošte je nisu ponudili za udaju.

Dve tuđe horde, u stvari porodične skupine, naselile su se na oko nekoliko kilometara udaljenosti, svaka na svoju stranu.

Dok je pred sobom gledala široko zelenilo, osećala je u koži njihovo prisustvo. Sa strane levog oka, mirna zajednica, ali tiha i čudna, živela je u kamenom ozidanoj kući, prekrivenoj granjem i tankim prućem, pričvršćenim liskunom. Kod njih su stalno navraćali putnici, da ih domaćini leče zagrejanim grumenjem i oblucima, ledom iz vrtača i melemima spravljenim od biljnih esencija i osušenih gmizavaca. Posetioci, bolesni i skršeni, velikodušno su plaćali, donosili darove, suvo meso, ribu i platno, a ponekad i dragocene minerale, ručno glačane i modelovane struganjem o neki još tvrđi materijal. Pričalo se da imaju dosta tog vrednog kamenja. Nedavno je dobila od vođe toga klana grivnu od nanizanih obojenih kamenčića i delova morskih školjki. Hteli su da je već s prvom zimom dovedu, da rađa decu jednom od sinova glave kuće, na šta je bila spremna da pristane. Njeni roditelji nisu znali za to.

Ispod desnog oka i sa te strane, negde dole prema pitomijim pašnjacima, besneo je i vladao čopor zdepastih i kvrgavih došljaka, koji su često znali da samo dođu i otmu nečiju lovinu, jelena, ili dlakavu svinju i odnesu u svoje bučno stanište, u mnogobrojne hodnike proširene pećine. Nisu joj se dopadali, a znala je da je i oni žele za sebe.

Okretala je ruku zadivljena šarenilom niske, umirena dubokom svrhom buduće materinske uloge, kada je krajičkom oka primetila kako ka njoj napreduju dve nezgrapne prilike u krznenim kapama. Penjale su se uz kosinu. Odela od kože rastezala su se nad njihovim mišicama. Ugledali su je.

Dlake na telu joj se nakostrešiše, a u stomaku joj se nešto pomerilo i uvuklo negde u dubinu, bio je to neki osećaj sličan doživljaju kada iznenada susretne vukove ili mrkog medveda dok berete sitne i kiselkaste bobice. Upravo se isto dogodilo, upalio se signal koji je upozoravao da je ugrožena. Instinktivno je poskočila i pojurila uz strminu, prema najbližem kržljavom šumarku.

Gonioci su potrčali i činilo joj se da u skokovima napreduju. Više od sata je kao divokoza odstupala, približavajući se prevoju između vrhova. Popila je vodu iz lokve i uputila se na najbližu liticu. Oblaci na nebu sklopili su se u široku i tamnu masu. Dodirnula je čežnjivo raznobojne kamenčiće, koji su upijajući tupi odsjaj zaklonjenog sunca prelazili u tamne nijanse.

Grbavi su bili već nadomak nje, pa je nemajući kud skočila u provaliju. Nevina krv se prolila, a kosti izlomile u senci gudure, još ispunjene snegom.

Noć se spuštala i muškarci su se vratili kući bez plena, želeći da se što pre sakriju od kiše koja je počela da pljušti nad modrim vrhovima. Grom je udario u Sokolov Kamen, a onda je voda stala da teče potocima, između useka u stenama, starim putevima i kroz jaruge, koje je davno izdubila. Ostaci devojke su potonuli u napukline poroznog sivog krečnjaka, a njena duša usnila je u dubini planine.

Vekovi su prolazili i devica je pala u zaborav, a kamenčići i školjke zdrobljeni su udarima vetra koji su ih brusili o kamenjar, sve dok nisu postali prah.

Sneg se u vrtači sada potpuno istopio, ostavljajući rupu iz koje su isparavali zagušujući gasovi. To mesto su nazvali Đavolja Usta. Odnekud se pročulo da je zjap sveto mesto, te su počeli da ga posećuju device tražeći od duhova plodnost, što je podrazumevalo da na tom mestu ritualno izgube nevinost.

Potom se desilo, nekako samo od sebe, te čudni razlozi i neobični zakoni prirode udesili su susret dimenzija. Privučena životnom silom koja se inicirala, devojka pod planinom se probudila. Energija takve žrtve hranila ju je i držala budnom. Ubrzo je postala drčna i večito izgladnjena, pa je danonoćno vrebala kod ulaza u podzemni svet. Kasnije je ojačala. Uzimala je i robila cele ženske duše da joj prave društvo u tami planinske utrobe.

Vremena su se smenjivala, prolazila kao nove faze koje potiru stare, a omaje su se umirile u svojim brlozima. Povremeno bi noću omađijale nekog zalutalog, pijanog pastira, mameći ga, zavodeći prikazujući se kao žene, koje više nisu bile. Navele bi takvog na strme staze, gde bi se sunovratio i poginuo, te bi ga ždrale kao prave zveri od krvi i mesa.

Zatim su počele da se gase, kao sve što stari i ne može da vekuje, gubile su postepeno neorganski život i tonule sve dublje ka grotlu planete. Moralo je tako da ispadne, jer i kada bi ih neko čak i video, nije verovao u njih. Stari načini gube se nepovratno.

Sve do pre godinu, ili dve, kada ih novo hranilište je izmamilo mirisom. Vaskrsle su iz folklora, jer je danas na pozornici planete u toku prava gozba, za njih i njima slična stvorenja prošlosti. Na planini je u toku eksplozija umiranja, a Gospod, preciznije rečeno davalac života i vrhovni proždrljivac, sve duše je usisao u sebe. Pa može se reći, skoro sve. Ostalo je i za demonske dame ponešto, da se goste kao šakali posle vukova, ili hijene za lavovima.

Tako da su danas opet budne i jače nego ikada. Pomolile su glave iz mračnih tunela Suve planine i čekaju, blizu dimnjaka koji ne prestaje da ugljenim oblakom zagađuje vazduh.

Peto poglavlje: „Prvi dan na poslu – II deo“

„Prihvatiš sve što dođe i deluješ bez razmišljanja. Bez dosadnog mozga što non-stop nameće glupa pitanja, ili razmaženosti, zbog koje ti se pričinjava da u životu zaslužuješ nešto bolje“, sokolio se Maksa.

Presvukao se na brzinu, oprao lice i nanovo zadihtovao u odelo za boravak u zaraženoj zoni.

„Sâm sam kriv. Koja još budala za rani doručak proždere dvesta grama roštiljske hemije?“, zaključio je, osetivši da još uvek vonja na želudačnu kašu.

Inače je tog jutra dopustio sebi takvo gurmansko uživanje, računajući da će za petnaest dana dobiti platu. Pa će živeti lakše u ovom preskupom potrošačkom svetu, u kojem nikada, često pa ni za ono najosnovnije, nije imao novca. Kupovna moć bila mu je blizu nule, ili njoj ravna, kao linija na displeju EKG-a u izvesnim slučajevima. Najteže mu je padalo to, kada bi ostao bez sapuna i toalet papira, što se neretko i događalo. Tešio se činjenicom da nije jedini, većina ljudi jedva je sastavljala kraj sa krajem, a među njima bilo je od svakakvoga soja, od onih koji zavise od tuđe milostinje i smešne socijalne pomoći, do školovanih i obrazovanih ljudi koji se nisu snašli u savremenoj džungli. Da li je posredi bila nesposobnost, neprilagođenost ili pak nešto drugo, to Maksut nije umeo da objasni. Uglavnom su govorili da je u celom svetu teška kriza, gladuju čak i oni u zapadno-atlanskoj civilizaciji, gde metro stanice, otvorene plaže i budžaci po velikim gradovima smrde na mokraću beskućnika. Sada ima siguran posao, samo je to bitno, a kad stigne zarada, biće sve mnogo lakše, računao je.

Bez misli i osećaja, a uz malu nelagodu u stomaku, ušao je u prostorije pogrebne službe i javio se menadžeru krematorijuma.

Čoveka, još živog, upravo onog koji ga je maločas uhvatio za nogu, poseli su na bolnička kolica i umotali ga u plastični kesu, istu onu koju je za konac izbegao.

Menadžer se mrgodio ispod zaštitnih slojeva.

„Pošto si mekušac, danas radiš sa živima. Ali sledeći put nema izvlačenja. Šta treba, da zaglaviš dupe u stolicu i uživaš, a žene da tegle leševe?“, ljutio se, a Maksa je pokorno savijene glave upijao strogu kritiku, koja se nastavljala kao neki filozofski, suvoparni referat o svrsi života i sličnom sranju.

„Mnogi od ovih koji rade gore sa živim ljudima se ne ustežu kada treba da se uhvate za kesu i zapnu, iako imaju fakultetske diplome. U apokaliptičnom scenariju nije važna titula, to već svi dobro znaju, već ono što možeš, ili umeš da uradiš za nekoga ko se rastavlja sa dušom. Iako mnogi u gradu misle da ovde samo spaljujemo i kao bezdušnici ostavljamo ljude da umru pre toga, to nikako nije istina. Stvarno se trudimo da ih izlečimo, mada, da budem iskren, još nijedan nije pretekao.“

„Možda ovaj preživi?“, zapitao se proučavajući obamrlog Zorana, a zatim dodao: „Ma nema šanse!“

Objasnio je Maksi kako da dođe do odeljenja i otišao da nadzire rad krematorijuma, jer dimnjak iz nekog razloga nije vukao kao ranije, pa usled toga spaljivanje nije bilo potpuno, morali su da po dva puta zaredom sagorevaju isti paket, što nije bilo vremenski isplativo.

Pun adrenalina, pogurao je kolica i stupio u stari bolnički podrum. Ne osvrćući se, projurio je pokraj starih zarđalih metalnih ležajeva, buđavih flekavih madraca i izljuskanih, nekada plavo obojenih ormara, što su ličili na nekadašnje vojničke kasete. A onda je ušao u uzan i dugačak hodnik i nastavio da hoda ka liftovima.

Pod šturim osvetljenjem, sada prvi put obratio je pažnju na čoveka umotanog u belu plastiku, koja je umesto da ga obuče za poslednje putovanje u vatru peći, bila sada kao toplo ćebe u hladnoj i vlažnoj noći. Skrenuo je pogled, činilo mu se da je ovaj opet mrtav.

Pozvao je teretni lift i odvezao se njime na šesti sprat klinike i ušao na odeljenje, stidljivo, kao dečak koji želi da sakrije da se maločas upišao.

Novi svet otvorio se pred njim.

Šesto poglavlje: „Erotike ima i u kovid bolnici“

Obučen u skafander veličine 175, dogurao je bolesnička kolica na odeljenje za palijativno zbrinjavanje sa pacijentom obolelom od „koruge“, i to očigledno u lošem stanju. Nije bio pri svesti, bledog lica i oklembešene glave, prinudno je vegetirao u sedećem položaju, umotan u beli džak.

Bio mu je prvi dan na poslu i nije poznavao protokole i procedure, a kako je prvobitno namešten na radno mesto pogrebnika, nije imao pojma šta se od njega sada očekuje. Ukopan u mestu, stajao je u sredini hodnika i čekao, dok se ovome na kolicima slivala pljuvačka iz poluotvorenih usta.

Siluete u zaštitnim odelima užurbano su prolazile mimo njih, kao da ih ne primećuju, sve dok bariton nije dreknuo: „Šta si se ukipio, sklanjaj se sa prolaza!“, nakon čega mu još i glasno opsovao majku.

Pazeći da nije na smetnji, pomerio se u ćošak. Hodnik je bio klasičan bolnički, sa visoke tavanice treperila su neonska svetla, a uzdužno sa obe strane u pravilnim razmacima na zidovima nizala su se drvena vrata starinske izrade. Izbrojao je po pet ulaza, što je značilo da na spratu ima ravno deset bolesničkih soba. Dok je osmatrao okruženje, obratila mu se piskutavim glasom ženska osoba, čije su se zanosne, izvajane obline mogle naslutiti ispod šuškavog kombinezona. Na poprsju joj je markerom bilo ispisano MS Anita. Pitao se kakvo lice sakriva maska i da li ono pristaje uz tu, više nego poželjnu skulpturu.

„Hajde da smestimo pacijenta!“, rekla je i krenula brzim koracima. Maksa se prenuo iz bunila i kao gladno pseto koje se nada ostacima hrane, zaputio se za njom.

Ušli su u prostoriju pravougaonog oblika, gazeći jevtini linoleum. Svi kreveti bili su prazni, a čaršafi na njima čisti i besprekorno zategnuti.

„Gde su pacijenti, ako smem da pitam?“, procedio je Maksa.

„Pa kako gde su? Iz ove sobe, svi su u podrumu. Zar ti to ne znaš?“, čudila se Anita.

„Danas mi je prvi dan. A u stvari, ja i radim dole, ali su me danas poštedeli zbog mučnine“, objasnio je.

„Jasno mi je, ne moraš ništa da mi pričaš. Znam kako je dole“, izgovorila je visokom intonacijom i uklonila kesu, pa su uz njene instrukcije zajedno polegli čoveka na krevet.

Prvo je muškarac, na čijim leđima je pisalo „rab božji“ dovaljao kiseoničku flašu i zakačio mu masku na lice, a odmah potom je sestra Anita počela nežnim pokretima da ga kupa, u stvari zabrisuje vlažnim maramicama. Radila je to vešto i predano, kao da čisti dete, a ne odraslog čoveka na rubu životne provalije. A onda ga je potpuno razdrešila, dobro zagledala i novom sintetičkom krpicom stala da kružnim pokretima zadire u prevoje oko njegovih genitalija. Maksa je ponovo začkiljio u gracilne udove žene, koja je uporno trljala pacijenta. Mogao je da nasluti toplotu njenih nemirnih grudi pod mikro-nepromočivom tkaninom. Nedavno je na netu pročitao da ljudi u prodavnicama seksi igračaka u Rusiji masovno kupuju kostime medicinskih sestara. Sada je shvatio zašto.

Bože mi oprosti, ali voleo bih sada da sam na njegovom mestu. Pomislio je Maksut dok mu se vrela struja budila ispod stomaka. Plašeći se da njegovo uzbuđenje ne postane očigledno, iako je u tom delu, oko pojasa skafander bio širok, pozdravio je Anitu i pošao u stari, dobri podrum, da se ogreje kraj paklenog postrojenja, posle koga od čoveka ne preostane ništa sem pepela. Osetio je kako neka nova snaga hrli sa tečnostima njegovog tela i nasmejao se ispod zaštitne maske.

Ništa ne gubim, ovako, pomislio je. Bio je srećan što se zaposlio ovde, uprkos strahotnim zahtevima novog radnog mesta.

Život ide dalje, a sve ima svoje mane, a naravno i prednosti. Zaključio je u sebi, dok je u glavi premotavao sliku, u kojoj Anita zabacuje kukovima dok hoda po isflekanom podu, jer nju više nije smeo da posmatra. Bilo je to takvo iskustvo, gde ti priroda ne dozvoljava da je porekneš.

Bacio je pogled poslednji put na čoveka na krevetu i u tom trenutka shvatio da više nije ljut na njega, iako ga je ovaj, mada nenamerno, silno prestravio uhvativši ga za nogu.

Čim je izašao iz sobe, Zoran je polako razmaknuo kapke, zaslepljen dnevnim svetlom koje se kroz prozor ulivalo unutra.

Sedmo poglavlje: „Vrzino kolo“

Dok se svemir neprestano za svoj račun razvlačio na sve strane i tako stvarao i definisao vreme, u tihoj i praznoj sobi, Zoran je otvorio oči. Zaslepljen dnevnim svetlom, refleksno je zaklopio kapke, vrativši se u tamu.

Nekoliko prethodnih dana bili su prazna rupa u sećanju; nisu postojali kao zapamćeni, kontinuirani tok. Napregao se da se priseti šta se zbivalo, ali nije uspevao. Udahnuo je duboko industrijski kiseonik koji je kroz cevčicu iz boce pod pritiskom dolazio u masku i bol koji se javio uz to donese prvi uvid: neko mu je dugo kandžama čupao rebra iz grudi, a on se pri tom nalazio na dnu mračnog jezera zakopan u mulj. Težina vode ga je pritiskala, uvlačila se usta i nos, gušeći ga.

Sećao se kosmonauta, ali oni su retko prolazili pokraj ležaja: bacali pogled usput i govorili tek ponešto pred njim (umreće sigurno), kao da je stvar, a ne živ čovek. Grubo su ga prevrtali po krevetu, gurali mu sondu u grlo, pričali da im je žao, mlad čovek zaslužuje da živi. Drugi su pitali šta će jesti za ručak, zvuče arogantno, deluju važno dok mudro zbore, a u stvari su bezobzirni, ili što se kaže zabole ih ona stvar. Uobraženi, kao da misle da su u svojoj sujeti besmrtni, ili da nemaju usni i analni otvor isto kao gliste, već su bogovi koji seru nektar. Taj utisak je bio kadar da zapamti.

Pored razdirućeg bola i straha od ništavila, pamtio je još i mutne, ali prijatne snove, u kojima se prikazuju ljudi širom otvorenih očiju, koji nikada ne trepću, već neprestano pogledima traže nekakvo blještanje, nadaju se, očekuju, vrpolje u mestu, a potom užurbano kreću da uhvate nekakav voz.

Želeo je i on da krene, svideo mu se spokoj u koji su kao u odelo od aure bili obučeni, osetio je mir, a bol i patnja nestali su u tom snu. Otišli su bez njega, ostavivši ga samog u agoniji.

Potom je u sledećoj sanjanoj sceni video kako mlade devojke pod bledim sjajem meseca igraju kolo na livadi, razdragane, smeju se i pozivaju ga da se uhvati i zapleše sa njima. Vrte se u krug ritmično i vešto pomeraju udove, a poneka prekine veseli krug i ležerno spusti jednu ruku da njome diskretno zadigne zvonastu suknju i koketno mu pokaže nogu boje mesečine. Pružio je ruku, ali umesto toplog devojačkog dlana uhvatio je mušku nogu, mišićavu i dlakavu pod nekom plastičnom tkaninom. 

Vetar je provirivao kroz odškrinut prozor, unoseći svežinu visinskog, planinskog vazduha. Hladio mu je ruke iznad ćebeta, koje je pokrenuo i nervozno strgnuo masku sa lica, pa je uredno spustio na natkasnu pored kreveta. Pridigao se, razgrnuo prekrivač i pustio noge da vise. Zamagljen vrtoglavicom dvoumio se da li da krene u toalet, pošto mu se sokovi tela uskomešaše i posle nekoliko dana iscediše u njegovu ponovo napunjenu bešiku. Bio je slab, ali osećao se dosta bolje nego ranije. Ustao je da potraži nužnik, a onda je začuo tupi bat koraka i šuškanje skafandera u hodniku. Zastali su nedaleko od širom otvorenih vrata i maskama prigušenim glasovima čavrljali. Zoran je naćulio uši, o njemu se radilo.

„Šta ćemo sa ovim što je još živ, načelniče?“, upitao je ženski glas.

„Ne znam. To jednostavno nije prirodno. Izgleda da pacijent ima taj novi genom, o kojem se naširoko priča u medicinskim naučnim krugovima, kao i mutaciju koja omogućava da živi u atmosferi sa manje kiseonika. Čitao sam u svetskim biltenima mnogo o tome, takve karakteristike biće neophodne, jer od vremena dinosaurusa, pa na ovamo, tog nasušnog gasa je sve manje. Problem je samo što on ne sme da preživi. Ako se to desi, staviće na dnevni red opravdanost postojanja krematorijuma ili će u najmanju ruku smanjiti finansiranje. Imam veliku ratu, kupio sam dva stana dole. Jeste pišljiva Olimpijska regija, ali nije nimalo jeftino. Ne bih podneo da mi smanje dohodak“, izložio je načelnik stručno mišljenje.

„Pa da mu ubrizgamo koktel u infuziju?“, upitala je žena.

„Nećemo još. Možda se desi samo od sebe“, promrmljao je, a Zoran se vratio u krevet i stavio masku na lice, pretvarajući se da spava.

Ušli su u sobu, bacili pogled i otišli bez reči. Njegovo stanje nije ih naročito interesovalo.

Moram hitno da pobegnem odavde! Pomislio je, punog mokraćnog mehura, koji je pretio da se raspukne.

Osmo poglavlje: „Noćna smena“

Razmišljao je, odmarajući se. Spoljašnji svet je čudesan, a mnoge činjenice u njemu i dalje su nepojmljive. Na mnogo osnovnih pitanja nauka danas (a daleko smo dogurali kao vrsta) nema odgovora. Voleo je da u dokolici mozga o takvim nepoznanicama.

Nema se pojma o mikrosvetu, neuhvatljivim partikulama i energiji koju nose, a o beskonačnoj spoljašnjosti definicije nisu baš pojašnjene. Razumemo tek parčence lokalnog svemira, ili nam se samo tako čini. Isto je sa dušom, ili na kraju sa Agensom koji uspešno menja kosača. A život je, kakav god, nejasan ili očigledan i dalje svima mio, to mu je bilo jasno.

Pala je noć sa obe strane planine, a teški oblaci otvorili su se nad klinikom, kada je Maksut posle blejanja od skoro osam sati ponovo stupio u zabranjenu „crvenu“ zonu. Šef je bio tu, ali je ovoga puta dirigovao svojim pogrebnim orkestrom sa sigurne udaljenosti – iz komfora „zelene“ zone.

Maksa je prošao pored radnika koji su u skafanderima spavali na stolicama, podignutih i prekrštenih nogu. U svrhu podupirača za izmoždene udove koristili su vreće sa pepelom, dobro uvezane, da se nešto slučajno ne prospe iz njih.

Dobio je zadatak da se popne na odeljenje i odatle dopremi dvoje, poslednjih umrlih, pa da završe sa poslom za taj dan. Dovezao se liftom i javio sestri Aniti. Iako je do tada nije video, niti znao kako izgleda bez uniforme za vanredna zarazna stanja, žudeo je za njom.

„Imamo problem!“, rekla je. „Ne smem nikoga da budim, pa ćeš morati sam da ih izneseš. Ali ne brini. Pomoći ću ti koliko mogu. Druga stvar je da ćeš morati da ih voziš kolicima u kojima se sedi, a to može da bude gadno, ako su se do sada ukočili“, zapiskutala je, ali mu je njen glas zvučao kao zvonka melodija, koja ga bodri da izvrši nemoguće.

Celog svog života sanjao je, a pre svega žudeo da ima. Želeo je uglavnom osnovne stvari. 

Nekada bi dozvolio sebi da bude neskroman i da traži moć. Opipljivu sposobnost, da stvari čvrsto drži u rukama, da utiče na svet oko sebe, manipuliše ljudima u nekoj meri, naročito devojkama i naravno zrelim ženama, da bije kad treba, uredi državu po svom nahođenju, istrebi gamad na planeti i tome slično, ali bio je samo običan Maksut, siromašan fizikalac koji sada mora da transportuje leševe. I to sklopljene u sedeći stav, kao egipatski spomenici koji glavom nalikuju na sokola, krokodila, šakala, ili kravu. Tako mu se to činilo, a bio bi stvarno zadovoljan, recimo kada bi na poslužavniku dobio Anitu, da je oženi i da mu rađa decu, a on da gazduje, uživa u redovnom seksu kako i dolikuje svakom zdravom mužjaku. Kome treba moć pored toga, mislio je dok su stomačni sokovi počeli da bućkaju, zagrevaju se i vriju.

Pokazala mu je dve sobe na kraju hodnika i oprezno se zaputio tamo. Usput je, u brzini ipak video u jednoj od soba, žene i muškarce koji su polusvesni ležali na krevetu, sa zabačenom glavom pozadi, kao da će im taj prinudni tik otvoriti dušnik i pluća kiseoniku. Gadan je taj agens bio. U talasima je iskazivao svoju aktivnost, stvarno je bio oblik dostojan da preživi kataklizmične izazove evolucije.

Ispred njega bio je sveže okrečen zid. Bela poludisperzija mirisala je i preko partikularne maske. Odabrao je prvo levu sobu i ušao unutra. Duguljasti džak ležao je na podu, zaptiven rajsferšlusom. Anita je stajala na vratima i posmatrala ga. Bio joj je simpatičan, takav zbunjen. Nespretno je prišao i zagrlio umotano telo, napeo se i podigao ga na kolica. Ovaj je bio krut kao telefonski stub.

„Očigledno ne želi da sedi“, rekla je sestra i zakikotala se. „To može samo fizioterapeut da reši“, dodala je, pa šmugnula iz sobe.

Nežno ga je spustio na patos. Prostrana bolesnička soba bila je tiha kao seosko groblje. Osvrnuo se oko sebe i srce stade divljački da pumpa u grudima, brzo i bez ikakvog reda. Na sreću, nervozni grmalj se sledećeg trenutka stvorio pred njim, mrmljajući psovke pod maskom.

„Šta bleneš? Nisi nikad rasklapao ukrućeno telo?“, graknuo je, hitro čučnuo i raskopčao kesu. Maksut je prepoznao tog čoveka, istog dana u prošloj smeni dovaljao je bocu onom nesrećniku, koga umalo ne spališe živog. Zapamtio je da je na beloj površini tehničarevog kombinezona bilo crvenim markerom napisano „rab božji“, ali sada nije bilo nikakve oznake na njemu, ni imena, niti pošalice. Rab je razgrnuo belu kesu i počeo da usnulom na silu razmrdava kukove i kolena. U praznom vazduhu čulo se pucketanje fascije.

„Eto, gotovo je. Sad idem da spavam. Ne zovite me više!“, frknuo je anonimni Rab, zakopčao patente i pozvao Maksuta da ga zajedno posade na kolica.

„Za drugog već znaš šta treba da radiš. Znači sve isto!“, razjasnio je i pošao, ali ga Maksut zaustavi.

„Da te pitam nešto“, procedio je stidljivo.

„Šta hoćeš?“, monotono je izustio Rab.

„Kako uopšte možeš da spavaš sa svim tim na sebi? Kako ćeš da dišeš?“, interesovao se Maksa.

„Spavam bez problema. Čak ne treba da se specijalno na to navikavaš. Zavališ se i san spontano dođe, a ako skratiš makar pola sata u ovom paklu, dobitak je na lutriji“, rekao je i odgegao se da kunja.

Za to vreme Zoran je na klecavim nogama stajao sakriven iza odškrinutih vrata. Pridržavao se za zid i virio. Malopre je čvrsto rešio. Pobeći će odavde, pa makar negde usput umro. Iz crne kese sa stvarima pored kreveta izvukao je tanku pamučnu pidžamu na zakopčavanje i kao kakav svemirski putnik koji se budi posle godina hibernacije, obukao se na jedvite jade i sakrio golotinju. 

Kroz hodnik je prošao muškarac, za njim i sestra. A onda je sitna prilika projurila, gurajući kolica pred sobom. 

Dobro je razumeo da grobar treba da se vrati i pokupi još jednog putnika. Nije bio sposoban da se kreće, a kamo li da misli. Ispitao je prostor oko sebe, obratio pažnju na svaki kutak. Šest praznih metalnih kreveta i isto toliko natkasni, a neposredno ispod prozora stajao je drveni sto prekriven bolesničkim čaršafom. Ugledao je i tri stolice.

Zatvorio je vrata polako, pazeći da ne pravi buku i odgegao se do prozora. Čuo je kišu i ptice koje su se oglašavale u daljini. Uzeo je stolicu u ruke, okrenuo je i pokušao da odvali nogicu debljine višegodišnjeg udava. Klatio je levo-desno, popustila je i ispala iz ležišta. Zvuk je bio glasan, ali se razlegao po sobi, gubeći se u četiri ćoška visoke tavanice. Obuhvatio je improvizovanu motku prstima i čekao.

Bes i strah izmešani u njemu naterali su ga da probije telesne granice, jer se gušio i dok je ležao, a sada treba da organizuje beg, kao u jeftinim akcionim filmovima, gde ti život zavisi od sreće i domišljatosti. Privukao je jedno od dve čitave stolice i seo blizu vrata, zaklonjen zidom.

Maksut je neurotično gurao kolica. Ušao je u sobu na kraju hodnika desno i bez razmišljanja otvorio kesu. Žena srednjih godina je bila u njoj. U nemom grču, vilica joj se nakrivila u stranu. Pokušao je da odradi fleksiju u kolenu i kuku i začudo, ženina hladna noga savila se bez otpora. Odjednom, nekim čulom je opazio zvezdu iza glave i osetio oštar bol. Silina udarca u potiljak ga je uvela u gustu, rudničku noć.

Deveto poglavlje: „Noćna smena II deo“

Led sijalice osvetljavale su turoban hodnik blještavim titranjem, bilo je tiho kao u grobu. Ponekad bi samo cičeći roptaj rascepao tišinu, što je dolazilo iz retkih soba, u kojima je još bilo pacijenata. Taj zvuk poticao je od poslednjih pokušaja da udahnu pranu (nasušnu hranljivu materiju u vazduhu i nutricijentima), ali na kraju bi njihovi pokreti širenja grudnog koša postajali nesvesni i automatski, tela su uzaludno otvarala svoje šupljine, a one uporno ostajale prazne, slično nekom veštačkom vakuumu koji se zgusnuo u plućima i dušniku. U trenutku dok se to dešavalo, trup bi im se izvijao unazad. Pored toga, neki od njih gurali su ruke u genitalije, što je bio interesantan fenomen koji se pri umiranju često dešavao, kao da je za poslednje putovanje neophodno da dodirneš suštinu svoje fizičke manifestacije. Oni koji su to videli prosto znaju da je za susret s bogom ovakva vrsta masturbacije iz nekog razloga neophodna, ili su to ipak bile samo, u kičmenoj srži zapamćene radnje, lišene centralne kontrole od strane inhibiranog i uspavanog mozga. Jer kičmeni stub i šupljina lobanje su kao spoj polnog organa, a ljudsko biće je potomče, iz takvog seksa stvoreno.

Maksut se probudio sa potiljačnom glavoboljom. Ležao je na hladnom linoleumu. Okrenuo je glavu i ugledao ženu kako kroz poluspuštene kapke zamućenim i nepomičnim očima viri iz raskopčane vreće. Bila je blizu, na dohvat njegove ruke.

Uhvatio se za hladan metalni ram bolničkog kreveta i osovio na noge. Pored bolne čvoruge, prvo čega je bio svestan bilo je to da mu je neko skinuo skafander. Bio je direktno izložen visokoj koncentraciji virusa „koruge“, a tih dana mnogo je bilo inficiranih, jer agens nije štedeo ni mlade ljude, a vakcina je, iako mnogi nisu želeli da priznaju to, i dalje statistički bila manje nego jalovo efikasna. Što znači da dokazi o uspešnom delovanju do sada nisu jasno promovisani, verovatno iz nekih konspirativnih razloga.

Pritiskom na „Upomoć!“ dugme na zidu, dozvao je nikog drugog do Anitu. 

„Šta se to desilo?“, pitala je zbunjena. Prevrnuta kolica nalazila su se na patosu, a nogara stolice ležala je nedaleko od trupla. Prišla je, sagla se i zakopčala vreću. Maksa je hipnotisano uživao u njenoj blizini.

„Neko me je razvalio od pozadi! Verovatno onom motkom“, rekao je pokazujući rukom na oružje. 

„Pođi sa mnom!“, naredila je.

Odvela ga je u drugo krilo bolnice i ostavila ga u praznoj dvokrevetnoj sobi, a zatim podigla uzbunu. 

Ubrzo su otkrili da je nestao jedan od pacijenata. Zoran je izmaglio. Prvo je vaskrsao, što je bilo za ne verovati, čovek u bolnicu stigao mrtav, probudio se, onesvestio Maksuta, a onda ispario, kao voda kroz otvorena vrata parnog kupatila. Neko od bolničkog osoblja smušeno je prošaputao da je on Zombi. 

Anita se vratila u sobu, donela dozu tableta, vitamine za prevenciju i aspirin za svaki slučaj, jer Agens zgrušava krv u sudovima, a siva masa i vlaknasto srce trulili bi brzo kada bi se dogodilo da se njegovim koagulacijskim poslom zapuše.

Namestila je jastuk i pokrila ga, a Maksa se osetio kao Adam u Edenu, a ona je u tom trenu bila njegovo rebro. Iako je nije poznavao, boja kose bila je misterija, kvaliteti plodnosti očigledni, lice nije mogao ni da zamisli, ali su zato oči, činilo mu se, sve o njoj govorile. Tople, majčinske koje opuštaju telo da tone i istovremeno proizvode neki nemir, koji se logično završio njegovom erekcijom pod ćebetom. 

Sada je kao njen pacijent mogao je da pusti maštu da kalkuliše o mogućim ishodima, misleći pri tom da ga je napokon dobri Gospod pogledao.

Deseto poglavlje: „Bekstvo“

Prišunjao se kao predator plenu i udario grobara u potiljak, sa neočekivanom snagom seljačkih ruku koje sekirom cepaju oblicu.

Zamah močuge, po zakonu sile i uslovljenosti, dvaput ga je okrenuo oko ose i pao je preko žilavog tela, koje je srećom amortizovalo udar.

Osvestio se ubrzo i oslonio rukom o meku i opuštenu trodimenzionalnu figuru pod sobom, sa nekakvim čudnim osećajem kolonijaliste, koji s urođenim pravom gazi svoje vlasništvo, u stvari roba. 

Brzo je odbacio takvu rasističku predstavu, jer je nova, moderna epoha oblikovala u glavi toplinu jednakosti među plemenima svih boja i ugravirala popularnu marksističku samosenzaciju ili pseudoljubav, te je uzeo žrtvu nežno u ruke, kao da je žensko i izvadio ga iz odela pa spustio na pod. Osećao je vonj iz najlona, koji se raširio kao katranski gas iz znojnih žlezdi onesvešćenog.

Oduvek je mogao da se pohvali repertoarom raznovrsnih životnih veština. Rekonstruisao bi svaki problem na sastavne delove i čekao da rešenje samo dođe, onda kada bude spreman i kada mu dođe faza „bistrine“, kako je nazivao plodnu napetost, kada se svaki element sam od sebe po zakonu čiste prizemne logike uglavljivao na svoje mesto. Iako je slagalica neprestano menjala oblik šupljina, pogađao bi i udevao pločicu na pravu lokaciju.

Time je mogao da se hvali, ali nije mogao da se razmeće viteštvom, na primer, hrabrost mu je hronično falila, mada je to vešto prikrivao, bio je kukavica i njime je od početka života vladao strah. Mučio ga je isto kao strepnja dečaka koji gubi majku, dok beži od spodoba koje mu se pričinjavaju u mraku.

Kasnije je, u izazovima početnih i neuspešnih vojevanja za osvajanje ženskih, prikrio defekt od sebe i sveta. Bio je jednako uspešan i kod žena, i u poslovnom svetu, ali sada je stajao nemo, u nuždi i životnoj opasnosti, a počinio je i krivično delo koje se moglo protumačiti kao pokušaj ubistva i napad na lice na dužnosti, i to za vreme epidemije.

Morao je da preseče i da deluje. Potisnuo je strah i obukao mladićev skafander, koji je barem za dva broja bio manji, nego što bi njegovim dimenzijama odgovaralo. Zatim je uzeo njegovu masku i sa gađenjem je stavio preko donje polovine lica.

Bol u zglobovima počeo je da nalikuje na zamor, a neposrednost akcije uli mu dodatnu snagu, i ne znajući kuda, krenuo je iz sobe.

Prošao je hodnikom tiho, provukao se kraj prostorije u kojoj je personal spavao, a onda ugledao lift i velika poluotvorena dvokrilna vrata, iza kojih se naziralo stepenište. Spuštao se polako, pridržavajući se za rukohvate i tako dogegao do prostranog hola, gde je bio glavni ulaz u bolnicu. Prišao je portalu i pokušao da istupi iz paklene medicinske ustanove, ali su vrata bila zaključana.

„De si poš’o mamlaze!“, dreknuo je glas iz bočne prostorije. Odatle je izašao teturavi lik u kecelji i sa zaštitnom maskom koja je slobodno visila okačena na jedno uvo. 

Skamenio se. Čovek koji mu se obratio je očigledno pripit. Spremio se da se bori ako treba, ali mu je ovaj ljubazno pokazao vrata na kojima je pisalo: „tampon zona“. Bio je to njegov put u slobodu.

Bacio je skafander u kantu za smeće. Na čivilucima su bile obešene stvari, ostavljene da se ljudi na izlasku presvuku. Uzeo je mušku, šuškavu jaknu sa kapuljačom, donji deo trenerke i izlizane duboke patike, na brzinu se obukao i izašao napolje.

Hladan, vlažan vazduh ispunio mu je pluća. Dok je koračao pod jarkim svetlom reflektora pomislio je kako danas ima sreće, a zli planinski duhovi žmurili su na jedno oko, ili su kao zdravstveni radnici na dežurstvu, jednostavno spavali. Možda su pile kafu, te brdske omaje, pomislio je i prvi put, posle bolovanja i patnji na licu mu se pojavila krivina osmeha.

Razmislio je dobro – da ode u grad rizikovao bi život, jer bolničko-grobarska – koruga mafija nije želela da bude živ. To se nije uklapalo u njihove planove i proračune.

Odabrao je da ode tamo gde ga sigurno neće tražiti, te ostavio bolnicu i krematorijum iza sebe i zaputio se u gustu tamu u pravcu vrhova.

Epilog

Vlažno i modro jesenje jutro osvanulo je nad Klinikom Švarcvald.

Ta bolnica, u mestu Donji Dušnik – Zaplanje sem imena, nije imala ništa sličnog sa Nemačkom, ili njenim zdravstvenim standardima ili sistemom!

Jednostavno to je, ako čovek uopšte razume (a do sada se ništa nije moglo shvatiti „Šta je to „koruga?“, „Ima li leka?“, i „Da li vakcina deluje?“ i ostala neumesna pitanja,) previše za prosek.

Što se tiče same klinike, njen učinak overen je u Ministarstvu zdravlja. 

Uspela je da ostvari sve svoje, ili tuđe planove.

Da sahraniš nekoga, oduvek je bilo ekološki besmisleno, tek kada sagoriš, ili se pretvoriš u prah, eee, tek tada je tvoja duša slobodna, jer životna sećanja vezuju se za fizičke zaostatke. Nažalost, tako je to u hijerarhiji. Zbog toga je uostalom kremiranje jedino rešenje. 

Nisu ovi iz vlade valjda pogrešili?

Dovodili su mučenike da u miru preminu, a onda na istoj lokaciji bez troškova transporta budu u „Grotlu“ rešeni. Njihova duša bila bi oslobađana. Sasvim logičan ishod.

Krematorijum je bio monopol Južne ispostave, nešto što bi svako od upravitelja oblasti poželeo kao rešenje političke nužde u vremenu kada za mrtve više nema mesta u fizičkom svetu. U stvari nova hektarska groblja nisu se uklapala u urbanističke nacrte budućnosti.

Niko nije mogao pronaći Zorana toga jutra, mada ga policija nije ni tražila; nisu imali ljudstva jer su morali ispuniti kvotu kazni, tamo na zaplanjskom putu, da bi primili bonuse (plata je bez njih bila bedna). Nije da je to bilo prijatno za njih, moramo ih razumeti i oni imaju gladna usta.

Maksut je bio pozitivan na testovima, ali srećom njegovo tamnoputo žilavo telo dobro je podnosilo zarazu. Zapravo, nije ni imao simptome, a Anita se pobrinula da sve bude kako treba.

Autor: Milan Pešić

About Author