Konan Varvarin (1982) – Treš ili umetničko delo?

Kada pitate svog lokalnog štrebera koji je najbolji film fantastike, gotovo svaki će reći da je to Gospodar Prstenova. I, biće u pravu. Piter Džekson je napravio nešto čemu ni ceo MCU, a još manje DC ili neko treći ne može da parira. Ali, šta bi bilo kada bi ovo pitanje postavili pre nešto više od 20 godina? Tada bi odgovor najverovatnije bio Konan Varvarin, iz 1982. godine, sa Švarcijem u ulozi.

RIDDLE OF STEEL / RIDERDS OF DOOM / GIFT OF FURY / WHEEL OF PAIN/

Osnovu Konana Varvarina dao je Robert E. Hauard još dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka u vidu takozvanih petparačkih priča. Ovaj neurotični amaterski bodibilder iz Teksasa, koji se posvetio pisanju kratkih priča, stvorio je svetski poznatog Varvarina, a dodatni šlagvort su dali i drugi pisci, dovršavajući Hauardove priče ili sastavljajući sasvim nove priče (između ostalog, jedan roman o Konanu napisao i Robert Džordan, poznat po serijalu Točak Vremena). Ukupno više od 50 romana trenutno postoji o Konanu Varvarinu i na desetine kratkih priča. U takvoj šumi materijala, holivudski scenarista po imenu Džon Milijus, u saradnji sa Oliverom Stounom, je rešio da napravi film, i u tome je zaista uspeo. On je od ranije bio poznat kao odličan scenarista (napisao je veći deo „Apokalipse danas“, a Spilberg je jednom rekao da je Milijusova najveća mana to što mu je svaka replika genijalna i jednostavno time zagluši gledaoca), a iako je praktično prognan iz Holivuda poslednjih 30 godina, zbog svojih konzervativnih stavova, to nije sprečilo njegove kolege da ga zovu da sređuje scenarije (Šon Koneri ga je zvao da sredi scenario za Lov na Crveni Oktobar, Spilbergu je dao odličan kraj za Spasavanje redova Rajana, kada omatoreli Met Dejmon stoji na groblju američkih vojnika u Normandiji, a poslednji projekat na kom je radio kao savetnik bila je serija Rim u produkciji HBO-a, a ovo su samo neki od primera šta je čovek uradio, koga interesuje, krenite od Vikipedije, pa kuda vas put nanese, priča je poprilično zanimljiva).

Konan Varvarin (1982) – Universal Pictures

TREŠ… THEOLOGY – CIVILIZATION / WIFEING / LEAVING – SEARCH /

Konan Varvarin (1982) – Universal Pictures

Prvi argument zašto je ovaj film proglašen trešom, jeste Švarceneger. Njegov gotovo komični engleski jezik sa teškim akcentom bavarskog seljaka i ovde provejava, ali upravo istovremeno i daje šarm, jer on ne predstavlja nekog učenog paladina na belom bojnom konju, nego varvarina, Simerijanca, čoveka koji ne plače, čoveka koji je ukrao svoj mač iz grobnice atlantskog kralja, bivšeg roba i gladijatora, čoveka sa istinskom željom da osveti roditelje i sazna rešenje zagonetke čelika. Kritika, koja je dočekala ovaj film na nož, upravo je kritikovala kasting Švarcenegera i hvalila što „ukupno ima nešto manje od dve strane teksta u filmu“. Geri Lopez, koji igra Subodaja, igrao je samo u jednom filmu pre toga (kao i Švarceneger uostalom, u Herkulesu iz Nju Jorka) i ovu ulogu je dobio zato što je bio odličan surfer (nešto na šta se Džon Milijus loži) i bio je drugar sa režiserom (inače je njegov sav glumački opus vezan za Milijusa, čovek pravi daske od sedamdesetih naovamo, izgleda da je po tome i poznat u surferskim krugovima). Kritika je osamdesetih godina gledala vrlo plitko na ovaj film, te je istovremeno film kritikovan kao previše nasilan, a od strane vatrenih obožavatelja Hauarda su stizale tvrdnje da film loše prikazuje Konana, jer Bože moj, ubijeno je svega pedeset ljudi (nisam brojao lično, ova cifra je uzeta sa interneta, tako da vas molim da je uzmete sa rezervom). Film obiluje Milijusovim ničeanstvom, te je liberalna kritika išla toliko daleko i saopštila da bi ovakav film snimali u nacističkoj Nemačkoj, što je definitivno preteška osuda. Ista ta kritika je dve godine kasnije usledila i za Konana Uništitelja (Conan the Destroyer, 1984) rekla kako je to „pravi film mača i magije“, iako je taj film teška abominacija i same ideje originalne ideje Konana i Milijsuove interpretacije.

ILI UMETNIČKO DELO? MOUNTAIN OF PROCESSION / TREE OF WOE / RECOVERY / THE KITCHEN – ORGY /

Hajde da krenemo od kastinga, pa gde stignemo. Narator je Mako Imavatsu (daje glas Akuu u Samuraju Džeku), kralja Ozrika igra Maks fon Sidov, a glavnog negativca igra Džejms Erl Džons (Dart Vejder ni manje ni više, kako je ovo pošlo za rukom Milijusu, nemam pojma, ali bolju osobu nije mogao dobiti, a jedan od zainteresovanih je bio i Šon Koneri). Sama radnja filma poprilično je jednostavna (neću pisati „Spoiler alert“, film ima 40 godina, onda zaista, ako ga niste gledali do sada ima ga gde god poželite, i treba da ga pogledate), ali je istovremeno duboka. Govori o ljubavi dovoljno snažnoj da pobedi smrt, o prijateljstvu i osveti. Glavni motiv oko kog se vrti priča jeste zagonetka čelika, legenda kojom film i započinje, a koju Konanov otac priča mladom Konanu. Nekada davno, bogovi su znali tajnu čelika, ali su je u međusobnoj bici izgubili i sada je traže ljudi. Na početku filma čini se da je zagonetka čelika vezana za sam čelik, ali Tulsa Dum kasnije daje objašnjenje da je čelik nevažan spram ruke koja ga drži, da je meso jače od čelika. Na kraju filma, nakon čuvenog monologa Tulse Duma („Moj sine. Došao si kod mene, sine moj. Ko ti je drugi otac, do mene, sine moj? Ko ti je dao volju da živiš do mene? Ja sam izvor iz kog ti potičeš. Kad ja odem, tebe kao da nije ni bilo. Šta ćeš biti ti bez mene, sine moj?“), dolazimo da zaključka da nije ni meso odgovor zagonetke čelika, već nešto mnogo važnije, a to je volja. Volja da pokrene ruku koja drži mač. Film, naizgled jednodimenzionalan, što se više gleda postaje sve dublji, a Milijus i Stoun su upravo u stilu Hauarda, ali i drugih pisaca, stvorili fenomenalan scenario, amalgam mnoštva priča o Konanu, ujedinjen u jedan epohalan film. Sitni detalji, van samog teksta, jako su bitni za radnju. Film je veoma realističan. Konan nije junak, već varvarin. Povlači se kada je pritešnjen, udarce zadaje punom silom i snagom, a ni zasede i varke mu nisu strane.

Konan varvarin (1982) – Universal Pictures (Tulsa Dum)

FUNERAL PYRE/BATTLE OF THE MOUNDS / DEATH OF REXOR

Sam scenario je tek priča za sebe. Replike su retke, parcijalno verovatno i zbog toga što je Švarcenegerov engleski bio bizarno loš u datom vremenu, a ni Geri Lopez, ni Sandal Bergman nisu imali nekakvo glumačko iskustvo. Ipak, u klasičnom Milijusovom stilu, malo dijaloga je dovoljno da svaka reč bude savršena. Konan Varvarin je film sa malo teksta, ali je skoro svaka replika citat za pamćenje. Navešću samo neke.

U vremenima između pada Atlantide i uspona sinova Arejevih, bejaše vreme nesanjano. I u tom vremenu živeše Konan, Simerijanac, sudbom predodređen da nosi krunu Akvilonije na svom namrgođenom čelu. Ja, njegov hroničar, mogu vam reći celu njegovu sagu. Dajte mi da pričam o danima njegovih velikih avantura.“

Pobedili smo danas! To je dobro. Ali šta je najbolje u životu?“

Slobodan konj, soko na ruci i vetar u kosi“!

Pogrešno! Konane, šta je najbolje u životu?“

Skršiti neprijatelje, videti ih pregažene pred sobom, i slušati žalopojke njihovih žena.“

Dođe tako vreme, lopove, kada dragulji izgube blistavost, zlato izgubi sjaj, prestona dvorana postane tamnica i sve što preostane je očeva ljubav prema svom detetu.“

Sretao je duž puta decu Duma. Dumovu decu. Oni su rekli mom gospodaru da siđe sa konja i oseti zemlju pod nogama. Ha, rekao je. Biće dovoljno vremena za zemlju u grobu.“

Krome, nisam ti se do sad molio, nemam jezik za to. Niko, čak ni ti nećeš pamtiti, zašto smo se ovde borili i zašto smo poginuli. Jedino što je važno što su dvojica stajala spram mnogi. Junaštvo ti godi, Krome. I zato mi daj jedno, daj mi osvetu! A ako nećeš da slušaš, u pakao sa tobom!“

Muzika je poseban aspekt ovog filma i neraskidivo je vezan sa isti. Muziku je radio Bazil Poleduris (odnosno Vasilis Poleduris, Amerikanac grčkog porekla), jedan od nepravedno zapostavljenih velikih kompozitora (inače je radio muziku za prvog Robokapa, kao i za film Lov na Crveni Oktobar) filmske muzike. Ideja Džona Milijusa je bila da Konan Varvarin bude gotovo nalik operi, sa minimalnim dijalozima, a da muzika ima vođstvo, te je i muzika upravo takva, epska, silovita, ali istovremeno nežna, nežna i suptilna. Upravo koliko su Riddle of steel/Riders of Doom, Battle of the Mounds silovita orkestarska kompozicija, u stilu Vagnera, toliko je Recovery, Wifeing ili Funeral pyre (inače, ko nije provalio delovi ovog teksta su upravo nazvani po muzici iz filma) poetična, lirska, dela koja mogu naterati i suze na oči svojom sirovom emocijom. Poledurisova muzika upotpunjuje doživljaj Konana Varvarina upravo ga čineći epskim spektaklom. Muzika se savršeno uklapa u scenu, ali je ne preuzima i po meni, to je jedna od apsolutno najboljih filmskih muzika, od prvog do poslednjeg takta. Nažalost, čak ni Poledurisovo muzičko remek-delo nije osvojilo nijednu nagradu, čak ni nominaciju za Oskara (iako je te godine Vangelis pobedio za muziku u filmu Vatrene kočije, a nominaciju dobio i Džon Vilijams za Indijana Džons – Otimači izgubljenog kovčega).

ORPHANS OF DOOM

Kada se izvrši presek, uspeh je došao tek sa vremenom. Od nagrada, jedina koja je dobila nagradu je Sandal Bergman, koja je dobila Zlatni Globus za ulogu Valerije. Naravno, film je pogurao Švarcenegera na A listu glumaca i doneo mu holivudsku slavu i potonje mesto guvernera Kalifornije u dva mandata. Sa komercijalne tačke gledišta, film je zaradio gotovo 300 miliona dolara u narednih 25 godina, kada se uračunaju i iznajmljivanje kaseta i svi drugi prihodi, što je bio fantastičan uspeh, obzirom na to da je film dobijao većinom negativne kritike. Sa druge strane, Univerzal studio je uskratio Milijusu mogućnost da režira Konana Uništitelja, te je tako nastao mlak nastavak, prezren od strane svih (po meni, taj film je odličan dok traje uvodna scena, pre nego što Narator progovori (i ovde je Mako Imavatsu bio narator, ali njegova gluma je tek senka one iz prvog dela), a nakon toga, film ide sve vreme nizbrdo) osim za nekolicinu kritičara koji nisu podnosili prvi film. Narednih dvadeset godina, Konan Varvarin je ostao mnogima parametar dobrog filma iz žanra herojske fantastike, sve do pojave Gospodara Prstenova, a to je tako ostao i do dana današnjeg.

About Author