– Draga, probaj malo camemberta – mahao sam nožićem za sir. Ona je bila pijana od makedonskog vina. Ne pozivam ovamo nikoga od guzonja jer ne želim da se sprdaju na moj račun što na Hvaru pijem jeftino makedonsko vino. Ekipa dolazi poslije da mi razbije jaja na pokeru i uzme mi i ovo malo para koje imam za imitaciju fensi života. Ona dotetura do stola glupo se cerekajući. Potegoh je za kosu.

– Ideš u kadu, kurvo! Hoćeš li takva dočekati goste?

Pljune na mene: – Jebi se, i ti i takvi gosti! Nadam se da će utjerivači poći za tobom!

Ostavih je u kupatilu da se trijezni.

– Ovo je Mario – predstavi mi Pero novog igrača. – On malo govori hrvatski.

– Ja malo hrvatski – rukovasmo se. Boga mi, bojim se da su pozvali sve što su imali.

Stavljao sam ključ od ove vikendice na hrpu. Oči su im se caklile, srca su brže kucala, disalo se kao pred orgazam. Ovo je zadnje, ovo je trenutak za moj posljedni trik, ali nakon što smo pokazali karte, ispalo je da ih ima malo viška na mojoj strani. Mario se nagne uz uzdah, a zatim s nožnog lista izvadi mali, a la Bond, pištolj i stavi ga na stol. A Nenad procijedi tiho, ali odriješito prema meni: – Ne seri!

I Mario pokupi sve sa zluradim osmijehom, skrivenim pod maskom naivnog dječarca koji se preplanulog lica igra s rakovima na plaži….

– Još samo jedna stvar… – zastadoše.

– Ivana! Rekla si da i ti ideš – javi se Petar. Ona izađe, skrivajući šljivu i stane pored dečki.

– E, nećeš! – stadoh polulud tražiti veliki nož u kuhinjskoj ladici. Mario opet mahne pištoljem. – Ubij nju, p… ti materina! – viknuh na Talijana.

Povlačili su se do ogromnog i skupog terenca.

– Do sutra se iseljavaš! – reče Pero.

Ivana mi pokaže srednji prst, uvlačeći se na stražnje sjedalo.

– Jebite se! Govnari! – cugao sam iz boce i trčao do svojeg auta kako bih krenuo za njima. Mario me okrzne pucajući iz pištolja, ali mogao sam voziti.

Na jednom makadamskom prijevoju sam driftajući izletio stražnjim dijelom i pokušavši spasiti život izvlačenjem prije nego što me povuče niz padinu, vrata me zgrabiše za cipelu. Srećom, izgubih samo cipelu, a grmovi lavande me zadržaše. Kao Božje ruke!

Bacih i drugu cipelu i, bos po vrućem asfaltu, vratih se u grad. Dodirnuh na ruci zlatni prsten svoga djeda i uputih se prema kockarnici.

– Gospodine, niste prikladno odjeveni – zaustavi me zaštitar rukom na prsima.

Dogovorih se o udjelu u mojem eventualnom dobitku i na brzinu se pronađoše čak i cipele. Dopustili su mi da igram samo za siću – kao da se glasovi brzo šire. Imao sam sreće da brzo povratim prsten, samo nije mi se davalo ekipi taj udio, ali morao sam. Gurnuh mu u džep smotak novčanica, pokušavši zadržati neku razinu pristojnosti.

Što li ću sad?

Odjenuh se i bez ičega stadoh stopirati za Zagreb.

– Da… Ostao sam bez svega… Da… – telefonirao sam Agentu. – Doći ću. Prenoćim i ti me šalješ… Važi… Bok.

Bili su to krajnji posli. Kada šalješ čovjeka s pismom.

Kada uđoh u Ameriku uslijedio je naporan proces kontrole, pa me pregledaše i analno, prvo prstom, a onda i kurcem. To ti je, sinko, Amerika.

Stajao sam na Dalton Highwayu na prijelazu rijeke Yukon, nadajući se kakvom prijevozu.

– Znaš li zašto nisam stao tom jadnom bokcu? – upita Johnny B. gladeći dugu bradu.

Šutke sam gledao ispred sebe.

– Nemam ja živaca za sažalijevanje! Netko će ga već povesti, ma znaš da sad traže doktora za makar šta… – kao da je pokušavao otkloniti svoju grižnju savjesti.

– A znaš li zašto sam tebe povezao? – okrene se na moment prema meni, sada doista očekujući nekakav odgovor.

– Žarko me zanima – pokušah ne biti ironičan.

– Postoji taj jedan mit. Sabljozubi čovjek stopira na ovoj ledenoj cesti i ako mu staneš možda te ubije, a možda ti kaže tajnu. Eto…

Nije mi se sviđala legenda.

– S tobom u kamionu, pustio bih ga unutra.

Kao da mi mulj naftne bušotine lije po glavi.

– Nego, gdje reče da ideš?

– Do kraja, u Deadhorse na 666.

– Kilometara, je li? Ma odmah sam znao da nisi odavde… Bolje da nikada nisam saznao ovo za 666… A, s druge strane – naceri se – možda ga nagovorimo. Cigaru?

– Može, hvala.

I tako smo dimili, jureći kroz snijeg.

Pitat ćete me jesam li izdržao da ne otvorim pismo, ali znajte, Agent je puno gori od onih koji me ogoliše.

Negdje na pola puta, evo njega kao da je dojahao na lavini…

– Molim te nemoj! – cvilio sam, ali Johnny B. je bio neumoljiv. Stade i pusti sabljozubog čovjeka u kamion.

– Kamo, dečko? – upita ga kao da kupi školarca na putu kući iz škole.

– Dok ne riješimo – podigne desnu usnu, otkrivajući korijen masivnog zuba. – A kažu da si nosač… – pogleda me ispod obrva. Potjera me srati.

– Nemaš gdje pobjeći, momče…

Izađoh van pa se brzo vratih.

– Imaš satelitski telefon? – upitah Johnnyja B. On mi pokaže i ja nazvah.

– Marv – rekoh. – Imamo situaciju. Vragovi, čini se postoje.

Marv se očito nije dao smetati.

– Ah, naletio si na jednoga… Ništa, daj mu pismo i sve nastavi kao da ništa…

Izvukoh jedino što je sada bilo moj život. Dugu kovertu. Sabljozubi otvori kovertu zubom, razmota i pročita u sebi.

– OK, idemo do kraja!

– A što je s onom tajnom o kojoj pričaju? – upita Johnny B. Skoro zavikah:“Šuti!“, ali ja sam šutio.

– Mali ste vi pijuni, mali – sitno je brojio sabljozubi.

I tako se dovezosmo do kraja u Deadhorse.

Sabljozubi tada izvadi kartu i otvori pismo pa izvadi drugi dio karte. Pokaže nam da se nagnemo nad nju.

– Idemo odmah tamo! – reče Johnny B. penjući se u kabinu. Ja dograbih neki skinuti dio motora i razbih mu glavu njime.

– No, no, no… Ne odmah! – reče Sabljozubi vedro, kao da se nije dogodila strašna stvar. – Idi prvo kod Marva – i zabije mi sve papire u džep. – O tebi ovisi… Pa, sve… – nasmije se slatko kao roštilj-sos na golemi odrezak.

Odoh do Marva.

– Kako si došao? – upita Marv.

– S jednim vozačem kamiona.

– OK, večeras noćiš ovdje, a sutra te vodim u rudnik. Nego, imaš li nešto za mene…?

– Evo pismo – pružih kovertu sa samim papirom na kojemu je pisalo:“Iskušaj donositelja.“ Ne znam je li to bilo namjenjeno sabljozubom ili Marvu. Marv stade vaditi isti komad karte kao i S.

– Uh…! – lecnuh se i požurih da izvadim i kartu.

Pogleda me ispod oka.

– Jesi li ti to imao na umu da me zajebeš?! – zagrmi i krene prema meni, tražeći neko oružje. I ja sam rukom tražio neko oružje.

Pojavi se mlađa žena i upuca ga iz lovačkog karabina.

– Ako su ti rekli da sam mu kći, lagali su. Ja sam bila njegova robinja… – pruži ruku, koja će od sada zauvijek nositi trag krvi. – Ja sam Eva.

– Ja sam Damir, drago mi je.

– Samo sam ovo čekala. Karte! – požuri da ih zgrabi i pritisne na grudi kao neki vražji afrodizijak. Ovisno o tome što skriva, odnosno pronalazi, možda i jest bila. – Idemo u auto!

Uskočismo u veliki terenac i otisnusmo se prema močvari iznad permafrosta.

Kada nađosmo oznake, izjurismo iz auta s lopatama. Boli smo tlo i kad začusmo zvuk daske, dali smo se na kopanje. Pohlepno smo vadili sanduk. Otvorili smo ga, a zatim se bacismo na pocrnjele rite i…

Unutra su bile dvije zlatne poluge.

A zatim smo vodili ljubav na blatnoj haubi.

Sutradan ujutro drhtao sam zažarenih očiju u kockarnici. Eva otvori vrata puštajući dim da umre na hladnom zraku.

– Rekli su mi da bih te tu mogla pronaći… Bijedan si…!

Ja je ošamarim i previše nego što žena zaslužuje, ali ona je bila nešto drugo. Zgrabi pušku i mlatne me kundakom po bradi. Skljokah se. Ona me pljune.

– Ja nisam žena koja to dopušta! Idemo!

Otvore se vrata. Sabljozubi!

– Vi radite za mene! Dajte mu da igra do beskonačnosti ako treba, ja ulažem koliko treba dok ne povrati moj novac ili dok ne izgubim strpljenje.

Proveo sam cijelu noć pišajući u gaće i kada imadoh dovoljno krenuh svojoj novoj kući. Plakao sam kad osjetih miris kuhanog objeda. U naslonjaču je sjedio sabljozubi s puškom.

– Sve što ste našli i zaradili pripada meni. A sada ostajete ovdje jedno drugom. Trebam te ovdje Damire, ali ako još jednom digneš ruku na nju, odrezat ću ti je ručnom pilom…

Autor: Džejms Logan