Kada kažemo horor, većini čitalaca će verovatno prva asocijacija biti visoko tiražni autori kao što su Stiven King ili Klajv Barker. Za druge horor klasici Hauard Filips Lavkraft i Edgar Alan Po, a za pojedine Robert Ejkman. I moderni majstor T.E.D Klajn.
Ime Tomasa Ligotija, američkog pisca horora, i pored kultnog statusa koji on kao autor uživa ostaje nepoznatno. I pored značaja i iako su na srpski jezik do sad prevedene dve knjige priča i jedini do sad objavljeni Ligotijev roman ,,Nedovršeni posao’’ može se desiti da imate problem da pronađete sagovornika za razgovor sa temom ,,Ligoti’’.
Razlog tome treba tražiti u relativnoj hermetičnosti Ligotija kao autora, njegovim idejama i stilskim rešenjima kojim barata. Kod njega nema (previše) krvi i brutalnog nasilja, nema jednostavnih, svima prihvatljivih rešenja i srećnih krajeva, a strava izvire iz nepoznatog i nedokučivog, koje je nemoguće razumeti i objasniti i kad ono stupi pred nas. Pa ipak, ako čitalac prevlada početne teškoće, susrešće se sa možda najboljim (živim) piscem horora – koji je već sad, sa nevelikim opusom, uspeo da izbori za sebe status klasika.
Težnja ovog članka je da se široj čitalačkoj publici bar odškrinu vrata ka Ligotijevim delima, ukazivanjem na neke od njegovih najboljih priča, mesta i stvorenja koje je stvorilo njegovo pero.
Pa krenimo na ovaj mračan put.
Tsalal
Kao što u centru Lavkraftovog univerzuma vreba bog – idiot Azatot, tako se u središtu Ligotijevog mračnog kosmosa, nalazi demonski demijurg – Tsalal. On, za razliku od nekih sličnih monstruma iz pera drugih majstora horora, nije sam po sebi pretnja postojanju – on je, naprotiv, sila koja se nalazi iza svega. Još gore, nagovešteno je da je on mračni deo svakog bića, a da je naša ličnost tek njegova maska. Kada u priči ,,Tsalal’’, sekta koju predvodi prečasni Manis, izvrši hibris i na svet dođe dete čiji je pravi ,,otac“ Tsalal, taj događaj je ništa drugo do ubrzavanje neminovnog – utapanja svega što postoji u Tsalala. Čak ni ritual u napuštenom i od Tsalala izvitoperenom gradu Mokstonu, koji zahteva žrtvu, ne donosi razrešenje. Kraj onog što se zove postojanje samo je odložen, do daljnjeg. Tsalal se pojavljuje i u drugim Ligotijevim pričama i romanu ,,Nedovršen posao’’.
Miroko
Izmišljeni gradić koji je deo Ligotijeve izmaštane geografije. Naizgled običan američki grad, dokazuje onu izreku da nije sve kao što izgleda. Naime, Miroko u sebi krije mračni, gnostički kult, čiji sledbenici nose kostime zloćudnih klovnova i koji već nebrojeno godina ponavlja drevni ritual.
Po svojoj mračnoj i turobnoj atmosferi Miroko se može uporediti još jedino sa Lavkraftovim Insmutom.
,,Nedovršen posao’’
Jedini Ligotijev roman, ,,Nedovršeni posao’’ predstavlja Ligotijev zaokret ka korporativnom hororu. Kada glavnom junaku Frenku, kolege nameste otkaz, a potom izvrše atak na njegov život, on, zaglavljen u limbu između života i smrti, uz pomoć Tsalala kreće na put osvete koji će ga odvesti na neočekivano odredište. Možda najpristupačnije Ligotijevo delo, ,,Nedovršen posao’’ otelotvoruje želje mnogih zaposlenih, večito u grču od otkaza i krađe intalektualne svojine.
Prečasni Manis
Junak kratke priče ,,Vizantijska biblioteka’’, prečasni Manis je mnogo više od običnog sveštenika. Okultista i poznavalac mračnih sila, on ima pristup znanjima zabranjene Vizantijske biblioteke. Međutim, njegovo kratko poznanstvo sa glavnim junakom ,,Vizantijske biblioteke’’ dovodi do njegovog pada. Zbog kršenja pravila demonske biblioteke, Manis postaje plan nevidljivih entiteta.
Poslednja Arlekinova gozba
Možda najpoznatija Ligotijeva priča, ,,Poslednja Arlekinova gozba’’ predstavlja klasik horor žanra. Glavni junak, podstaknut intelektualnom radoznalošću odlazi u već pomenuti gradić Miroko, ne bi li iz prve ruke posmatrao klovnovski festival. To putovanje se pretvara u svojevrsni put na kraj noći, posle kojeg više ništa ne može biti isto – znanje koje stiče u kontaktu sa zlim klovnovskim kultom, menja pripovedača i odvodi ga ka krajnje neizvesnom kraju koji ostaje uvijen u misteriju.