Suočeni smo sa hiperprodukcijom uradaka koji se, pod ovim ili onim izgovorom, svrstavaju u oblast književnog stvaralaštva. Mnogi od njih, zahvaljujući holivudskoj produkciji koja je u velikoj meri uticala na popularisanje raznih vrsta fantastike, idu od neobaveznog flerta do gotovo silovanja žanra i svih podžanrova fantastičnog. Zato se, naročito na našoj književnoj sceni, susrećemo sa takvim mnoštvom više nego banalnih pokušaja da se stvori nešto što bi na silu bilo svrstano u oblast „epske fantastike“ da čak i najveći fanovi žanra gube entuzijazam u strahu da će se, po ko zna koji put, umesto intelektualnim i imaginativnim podsticajima, napuniti nečim što se, uz sve moguće obzire i uljudnost, jednostavno mora nazvati literarnim i duhovnim đubretom.

Uz to, zbog nedovoljne književno-teorijske utemeljenosti i definisanosti ovog nepravedno i neopravdano skrajnutog žanra, sintagma „epska fantastika“ koristi se kao krovni pojam ispod koga se od pljuska kritika skrivaju i vrhunska dela horora, i stripa, i naučnofantastična i epska ostvarenja, kao i fan-fiction baljezgarije, i prizemni literarni pokušaji i…

Ukradeni bogKada se u takvoj situaciji pojavi roman mladog pisca, koji je, pri tome, objavila izdavačka kuća u povoju, verovatnoća da će iskusni čitalac sa izgrađenim i rafiniranim književnim ukusom odlučiti da je pročita gotovo je ravna nuli. Znam to, jer sam i sama, iako saradnik pomenute izdavačke kuće, čitanju pristupila sa ogromnom rezervom. I naravno, kako to obično i biva sa predrasudama, dobila zasluženu i dobrodošlu pljusku od mladog Nemanje D. Pavlovića.

Roman „Ukradeni bog“ „predstavlja otkrovenje“. Reći za ovo delo da je „osveženje na našoj književnoj sceni“, da je „izvanredno vođena priča“, da se „ozbiljno razlikuje od većine napisanog“ nije netačno, ali je daleko ispod onoga što ono zaslužuje. Da ne bude zabune, priča jeste odlično zamišljena i vođena. Radnja jeste interesantna i očaravajuća. To se čita, to uvlači, to ne zastajkuje i ne sapliće ispadima i nelogičnostima. Ali to nije najveći kvalitet ovog romana, već samo osnova za sve ono što on zapravo sadrži.

Pisan u maniru nekih od najboljih ostvarenja zapadnoevropske visoke fantasike, pisac vešto, prirodno, nenasilno uklapa u priču i elemente slovenskog fantastičnog nasleđa ili bar onoga što nam je od njega ostalo. Autor se ne trudi da na silu i po svaku cenu sagradi priču na temelju staroslovenske mitologije. Ne zanima ga „književno-politička korektnost“ koja je, zahvaljujući pokušajima izgrađivanja autentično srpske epske fantastike, postala imperativ.

Nemanja D PavlovicNemanja se slobodno i bez opterećenja oslanja na kompletno kulturno nasleđe evropske književnosti. Ne beži, pri tome, ni od sopstvenih književnih uzora. Čak sa ponosom ističe da u velikoj meri neke svoje zamisli duguje Eriksonu. Ipak, iako se Eriksonov, kao i neki drugi uticaji mogu naslutiti, pisac nije upao u zamku fan-fikcije ili čak (što je, nažalost, čest slučaj) nesvesnog plagiranja. „Ukradeni bog“ je od početka do kraja autentično ostvarenje, kako tematski, tako i stilski.

Svet, odnosno svetovi romana u potpunosti su magijski. U njima vladaju unutrašnje zakonitosti koje, iako se od sveta do sveta razlikuju, ni u jednom trenutku nisu u koliziji, te ne dovode čitaoca u situaciju da mora da „upisuje“, „dočitava“, „domišlja“ kako bi izbegao nelogičnosti. Jer Nemanjina imaginacija je toliko snažna i promišljena da nelogičnosti nema.

U tom čvrsto povezanom magijskom univerzumu čija sudbina obitava u proročanstvima koja ga vode napred-nazad kroz vreme i prostor, postoji duboko filozofsko promišljanje bića i njegovih najtananijih, najplemenitijih, a ujedno i najmračnijih poriva.

Već je dovoljno neobično što se u jednom fantazmagoričnom delu tako jasno ocrtava filozofsko poimanje postojanja, ali je još neobičniji način na koji se ovaj idejni plan ostvaruje. Naime, filozofska potka romana duboko je povezana sa stilom kojim je napisan. U jednom od retkih dela sa ovih prostora koje se po svim osobinama savršeno uklapa u žanr epske fantastike, nailazimo na lirsko, lirično, kontemplativno. Na pesnički izraz kojim se opisuju surovi prizori, na nežan, pevajući jezik upotrebljen da opiše užase. Iako na prvi pogled deluje da lirsko i lirično služe kao ukras, nakit, oni su zapravo nosioci onog refleksivnog toka karakterističnog za misaonu liriku ispunjenu znakovima i simbolima koji vode do filozofskih razmatranja i zaključivanja.

Tako roman „Ukradeni bog“ Nemanje D. Pavlovića predstavlja jedinstvenu pojavu u našoj novijoj književnosti. U žanrovskom smislu potpuno profilisan, ali ipak oslobođen svih stega. Naoko raspevan i razbarušen, a u stvari duboko uronjen u pitanja o suštini čoveka. Imaginativan i magičan, a često neizdrživo realističan. Sa koje god tačke gledišta sagledan, iznenađujuć i gotovo šokantan. Jer tamo gde čitalac očekuje pravolinijsku, zabavnu i rasterećujuću priču, nailazi na književno delo apsolutno neupitne umetničke vrednosti.

 

1 thought on “Ptica feniks srpske epske fantastike

Ostavite komentar