U februaru sam pročitao roman Luzitanija i ostao bez teksta. Danima sam razmišljao o istom i o poruci koju je nosio sa sobom i sa pravom je dobio Ninovu nagradu. Sasvim bezobavezno sam odlučio da autoru postavim pitanje kada je u planu promocija u Nišu i na moje veliko iznenađenje je rekao da je u planu za ponedeljak 02. jula. Ovo nije smelo da se propusti.
Stigao sam u Niški Kulturni Centar deset minuta pre promocije. Ispred ulaza su se već skupljali ljudi i video sam autora koji je davao intervju lokalnoj televiziji. Iskoristio sam priliku da se uživo upoznam sa autorom i prenesem mu svoje utiske o njegovom prvencu. Takođe sam se upoznao i sa Dejanom Ognjanovićem Ghoulom (znali smo se doduše samo preko FB).
Svi smo ušli u salu u kojoj je bilo jedva tridesetak duša. Promociju je otvorila Dragosava Mladenović, urednik tribinskog programa NKC-a, koja je ukratko predstavila Dejana Atanackovića i Dejana Ognjanovića ispričavši ukratko njihove biografije i delatnosti.
Zatim je dirigentsku palicu preuzeo autor koji je pročitao početak romana izvukavši tako gromoglasni aplauz iz publike. Ispričao je da je ideju za roman dobio tokom izložbe posvećenoj Prvom Svetskom ratu. Podstaknut slikom preživelog brodolomnika “Luzitanije” počeo je da piše priču i na nagovor svog prijatelja ju je proširio i doradio u roman.
Zatim je Ognjanović govorio o svojoj kritici romana na svom blogu Cult of Ghoul koja je bila više nego naklonjena knjizi. Privukla ga je korica romana čiji je autor sam gospodin Atanacković i koja mami radoznale pisce da vide šta se nalazi između korica. Od prve stranice je bio uvučen u svet Luzitanije jer ga kao kritičara i kada čita i piše privlače slike i ideje. U Luzitaniji je prepoznao bogatstvo jedne originalne vizuelnosti. Roman ima živopisnu strukturu što ga je nateralo da ga i pročita do kraja.
Na pitanje o svojim likovima, Atanacković je rekao da ih je gradio po sebi. Gradio ih je po svojim osobinama i dosta je koristio događaje i iskustva iz privatnog života. Interesantno je da je pronašao sliku putnika sa “Luzitanije” i da je njegovu priču ubacio u roman.
Zatim su naizmenično pričali o temi romana. Atanacković je izneo mišljenje da za ludilom potrebu imaju obolela društva i da je figura ludaka pragmatična. Imao je privilegiju da radi sa pacijentima psihijatrijske ustanove i tvrdi da ludilo nije sloboda u radu sa njima. U odnosu na njega Ognjanović je poklonik ideje da je ludak doživljavan kao neuklopljena osoba zbog čega je stigmatizovan. Obojica su se složili da je ludilo bolest i da ne može biti ni utopija niti ideal.
Usledilo je čitanje odlomka vezanog za glupost čiji je sukob sa ludošću glavna tema romana. Ludilo često ulazi u savez sa razumom sa kojim predstavlja lice i naličje koje se suprotstavljaju ljudskoj gluposti.
Gospodin Atanacković se bavi vizuelnom umetnošću i smatra da je sedam osmina čoveka životinja. Tokom rada na romanu je takođe radio na slikama kako bi ih lakše projektovao u reči i prizore. Te slike su se uglavnom ticale čovekove slobode i tokom pisanja je nastajao široki repertoar slika.
Zatim je reč preuzeo dr. Ognjanović kome se najviše dopala ilustrovana scena u drugom odlomku u kom je iscenirana pozornica sukoba razuma, ludosti i gluposti jer je to predstavljeno na originalan način. Slušao je glas pisca posle par strana čitanja jer mu se svideo njegov narativni ton koji je dočarao borbu u ovom svetu. Otkriveno nam je da je u planu da Luzitanija bude pretočena u grafički roman. Autor je odbio da bude pretočena u pozorišnu predstavu niti da se upotrebi za psiho dramu. Nije krio svoje zadovoljstvo što Luzitanija živi svoj život.
Bilo je mnogo polemika o žanru romana. Nije istorijskog žanra iako su likovi u njemu stvarno postojali. Nije bilo teško razgraničavanje istorije i pseudoistorije. Vešto je izbegao znake patriotizma pisavši o ludnici koja je imala eksteritorijalni status u kome se dve klase, oni sa dijagnozom i oni bez slažu da formiraju državu u kojoj građanin ima mogućnost da donosi odluku sa autoritetom. Primer je pričanje o značenju reči Luzitanija.
Autor nije verovao da će knjiga doći do čitaoca, ali to se desilo pre svega zahvaljujući koricama koje su piščevo delo. Dobijanje Ninove nagrade je mnogo uticalo na njega jer stalno putuje i daje intervjue. Govorio je o istoriji u vidu žanra koji doživljava kao fikciju.
Nakon pročitanog odlomka vezanog za majora Gavrilovića su usledila pitanja publike. Najinteresantnije pitanje je bilo vezano za žanr i učesnici tribine su se složili da je u pitanju magijski realizam i da roman nije istorijski iako se nadovezuje na istorijske događaje i likove. Roman će biti preveden na litvanski i mađarski dok je za Sajam knjiga u planu Atanackovićeva zbirka priča u izdanju Besne Kobile.
Za kraj promocije autor je pročitao odlomak gde dr. Stojimirović drži predavanje o temi svetog. Po završetku čitanje je dobio gromoglasni aplauz i većina prisutnih na promociji je kupilo knjigu sa potpisom autora.
Po mom mišljenju je ovo jedna od najboljih promocija na kojoj sam bio. Učesnici iste su imalli pristupačnu i otvorenu komunikaciju sa publikom i uspelo im je za rukom da približe knjigu i zainteresuju ljude za nju. Meni ostaje da do sajma još jednom pročitam Luzitaniju i da nestrpljivo čekam zbirku priča.