U nekom razmišljanju šta je sve to što volim kod fantastike, shvatio sam da je zapravo u poslednje vreme veoma malo čitam. I dalje uživam u žanru, ali kroz neke druge medijume. U poslednje vreme mi deluje da šabloni i klišei koji su postali stub fantastike možda bolje idu uz interaktivnu prirodu video igara. Ali to nije ni bitno, na kraju sam ipak shvatio da me iste stvari i nerviraju i privlače fantastici. Eh, ali mrgud ne bi bio mrgud ako se ne bi fokusirao malo više na ono što ga nervira.
Pa da počnemo…
Toliko mnogo izgradnje sveta!
Količina beskorisnih informacija koja ostane u tekstu prilikom kreiranja fantastičnih svetova postala je zastrašujuća. Dugački opisi stena i planina ponekad me teraju da uradim knjiški ekvivalent SKIP gumba i bukvalno preskočim čitave pasuse i stranice.
Da se razumemo, izgradnja sveta je jedan od ključnih segmenata fantastike, što je prilično razumljivo. Autor stvara potpuno novi svet s različitim kulturama, politikom, zakonima prirode i ljudima. Jebiga, treba to sve i opisati! Najbolji način da se taj svet učini stvarnim za čitaoca je kroz živopisnu izgradnju sveta. Ali mora li to biti toliko obimno i sa toliko mnogo detalja. Nije odlika originalnosti izmisliti svet toliko drugačiji, da moraš da ga opisuješ baš toliko. Sasvim je u redu da drvo bude drvo i da se zove hrast ili kesten, da jelen bude jelen. Ne moraju se te stvari zvati KRLOMPI ili PATONKI. Moć fantastike je uvek bila u priči i likovima. Dobro izgrađen svet je tu da priču učini realnijom, da joj da postolje. Čak je i Tolkin držao veći deo toga u nekim beleškama, da bi ih kasnije njegov sin pretvorio u Silmarilion. U romanima retko kada objašnjava sam svet, ali ti je jasno da je star desetinama hiljadama godina i da je pun istorije i kulture. Verujem, dragi autori da ste potrošili stotine sati stvarajući svet i da vam je to pomoglo da napišete svoju priču, ali nas vaš proces ne zanima. Za one koje zanima, stavite to negde sa strane – isto kao Tolkin.
Ipak, iako je to česta pritužba, izgradnja sveta nije najiritantniji kliše fantastike.
Magija iz mašine!
Naš junak je u nevolji. Srca nam lupaju dok pratimo niz reči koji vodi ka tome da ozbiljno sumnjamo u njegove šanse da će preživeti situaciju bez teških telesnih povreda. Da li će ovaj autor napraviti sasvim predvidivi zaokret i ubiti glavnog lika? Neće moći da se izvuče.
E, ali umesto prethodnog predvidivog zaokreta, autor uskače sa klasičnim predvidivim zaokretom: „Oh, zar vam to nisam već rekao? Pa glavni lik ima tajnu magičnu sposobnost koju niko drugi nema. Znam da nije spomenuto u knjizi, ali to će mu pomoći da se izvuče iz teške situacije. A, šta kažete, jesam pametan ili šta?“
Eh moj druže.
Problem sa magijom iz mašine je što se čini kao varanje. Mi, čitaoci, saživljavamo se sa likovima, pratimo im svaki korak i suočavamo se s problemom zajedno sa njima. Neverovatno je frustrirajuće ako se problem reši iznenada, niotkuda, bez nekog truda, žrtve ili razloga. Umesto nagrade i osećaja olakšanja dođe mi da zafrljačim knjigu u zid uz krik.
Istini za volju, dobri pisci umeju i ovo da urade maestralno. Uzmimo za primer seriju Avatar: The Last Air Bender. Manipulisanje samom energijom dolazi iznenada, kao rešenje za Angov unutrašnji konflikt oko ubistva glavnog negativca. Iako dolazi iznenada, ovo rešenje je odraz Angovog karaktera, koji ne dozvoljava da ga definiše status quo i dualitet izbora. Ipak, ovo je izuzetak koji potvrđuje pravilo.
Beskrajni serijali!
Generalno je ovo sve subjektivni pogled na stvari, ali ovo je sada baš lično. (mada verujem da će se bar dvoje ljudi složiti sa mnom) Nađem naslov koji mi se sviđa, premisa zvuči primamljivo, pogledam na dno korice i odustanem. Prva jebena knjiga u serijalu od 22 knjige! OK, ok udahnem duboko. Ako ništa drugo, imam 22 knjige za čitanje, potrajaće. Koliko ih je napisano? Cele tri? Ali autor planira serijal od 22 knjige i 14 dodatnih zbirki? Koliko ima godina autor? Samo 78?
Moreee… uf. Potrošiću broj dozvoljenih psovki po tekstu ako nastavim ovu rečenicu. Čoveče mučim se i sa trilogijama, a ne sa serijalom od 63 nastavka. Pojedini serijali imaju tomova koliko i enciklopedija Britanika.
Veliki serijali nisu ekskluzivni za fantastiku, naravno, ali su mnogo češće prisutni u ovom žanru. Čak i najposvećeniji ljubitelji imaju problema da nabroje nekoliko samostalnih knjiga fantastike. Da budem iskren zamara me da čitam o istom svetu (galaksiji, univerzumu, šta god) iznova i iznova. Ponekad su potrebne nove ideje. Samo zato što je Robert Džordan napisao 12 nastavaka, ne znači da sad svi moraju da imaju toliko ili više. To ne važi za gospodina Bučera. Želim da završi Dresden Files jer sam već potrošio veći deo svog odraslog života u tom svetu i voleo bih unučićima da čitam ceo serijal. Ali bez pritiska.
Hej možda sam samo ja u pitanju. Možda su me Džordan i Bučer toliko slomili da više nemam snage za nove serijale.
I naravno poslednji ekser na ovom krstu zakucavaju fanovi i fandomi. Već sam im posvetio ceo jedan tekst, ali čisto da ne zaborave koliko me nerviraju. Dodaću samo to, da prosto svi ovi fanovi usred njihovog stražarenja nad omiljenim dilemama i autorima često odbijaju širu publiku. Nije strah u pitanju, jer niko se ne plaši besnih komentara na Rediitu, već pripisuju patetiku ovakvih grupa samim delima fantastike. Zato, ponekad, moramo da ubeđujemo „neinicirane” ljude da su dela fantastike vrhunska književna dela. Kao što rekoh fanovi su najveći neprijatelji fantastike.
E da, da ne zaboravim zmajeve. Zmajevi su stvarno strava i neverovatno kul. Ali, ono, ljudi, postoje i druga mitska bića.