Miris Zemlje – Dejan Sklizović

Jurim koliko me noge nose, koliko moje alkoholom upropašteno telo dozvoljava. Nekada sam često vežbao, ali sam gotovo sve zdrave navike odavno utopio u hektolitrima voćnog vrenja. U daljini čujem lavež, dva krvoločna vučjaka. Nepogrešivo vode moje dželate kroz mračne ulice. Tek se pomalo uzdam u vetar koji sve jače duva, da će mi razneti miris posvuda tako da ga kerovi ne mogu slediti, ali jalova je to nada. Jesenje lišće fijuče na sve strane i lepi mi se za lice, a grmljavina u niskim oblacima najavljuje veliko nevreme. Kada bi samo sad počela kiša i sprala mi svež trag…ništa više do kosmičkog blagoslova mi nije potrebno. Par kapi kiše, u pičku materinu je l’ mnogo zahtevam od haosa koji vlada univerzumom, a čije sam bezbožničke principe oduvek sledio u duhu slepog oportunizma? Lavež postaje bliži, a čujem i glasove progonitelja. Jedan predlaže da puste jednog kera da vodi, siguran je da su mi blizu. Poslednjim atomima snage zalazim za okuku velike šikane i izbijam na poznatu kapiju, zarđalu od nebrige za davno prošlim uspomenama.

Staro groblje. Pa, idealno, baš sam do malopre zurio u slike i čitao tekst o njegovim opskurnim stanovnicima. Kako sam proleteo kroz zarđale metalne vratnice, tako me je škripa razuverila da je u pitanju pametan postupak, jer taj zvuk mora da je čuo ceo stambeni blok niskih zgrada koje su se naslanjale na ogradu nekropole. Daha imam sve manje, tahikardija je na maksimumu, i bolni mišići se grče, dok usput iskašljavam deliće pluća, ako je verovati subjektivnom osećaju. Obliven znojem primećujem neku vrstu osveženja na mokrom licu. Kapi kiše i to krupne, ledena jesenja spas u zadnji čas. Pada sve jače iz sekunde u sekundu i uskoro mi kreće para iz usta, temperatura se spušta za skoro neprirodnih desetak stepeni u svega par trenutaka. Lavež.

Sve mi je bliže ta prokleta zver, čujem je kako šuška u žbunju sa moje leve strane, dok zadnjim kapljicama goriva hitam ka napuštenoj kapelici ispred mene. To mi sada ništa ne znači, stići će me iskeženi zubi svake sekunde. Munja i udar groma negde blizu, pražnjenje se oseća kroz jako podrhtavanje zemlje. Taj bljesak mi pokazuje nešto neobično od čega sam se naježio čak i više nego od vrelog daha ogromnog vučjaka, koji već osećam za vratom. Velika figura crne životinje, nekakvog psa, poput nenormalno iždžigljale doge, ili mastifa stoji ispred vratnica kapele. Užarene oči gledaju pravo u mene i shvatam da moj progonitelj možda i nije najgora stvar koja može da me zadesi. Ma, o čemu ja to razmišljam, potpraši dupe petama, još nisi mrtav! Mrak i drugi bljesak munje su mi pokazali da je pregolema džukela samo halucinacija, nije bilo nikoga ispred kapije.

Jedna druga neobičnost mi je sada okupirala pažnju. Bio je to kratak i piskav uzdah bolno ranjenog psa, jedan od onih filmskih, kada ispuste poslednji atom vazduha u samrtnome hropcu. Zatim potmulo režanje koje kao da je iz samog pakla dolazilo i jako šuškanje u žbunju. Zvuk cepanja mesa mi je prva asocijacija, kako se ispostavilo – veoma ispravna, jer je glava mog progonitelja proletela kroz vazduh i pala mi pred noge. Pregrižena, istrgnuta, lica delimično sažvakanog, očiju punih užasa kojem je svedočio u zadnjim momentima. Saplićem se o tu glavu i padam pred vrata iznuđenog utočišta. Ne bi valjalo da ovde pronađu glavu, to bi mi odalo skrovište. Uzimam krvavu masu i zavitlam najjače što mogu, na suprotnu stranu od one odakle sam došao. Pade u žbunje, a šuškanje me uveri da sam bio u pravu. Krenuli su tamo. To će mi dati taman toliko vremena da se nekako uzverem uz prozor i stropoštam na hladan beton da pravim društvo pacovima i paucima. Kiša krenu da razvaljuje zemlju još jače, a uskoro je grad dodavao težinu atmosferi. Miris ilovače prevlada i ispuni mi nozdrve. Na neki čudan način, to mi dade novu snagu da se popnem i, poput migoljavog crva, skliznem kroz otvor.

Da barem prođem kroz to kako sam se uvalio u ovo sranje, ako mi je već došao sudnji čas.

***

Rano jesenje popodne je proticalo u znaku lenčarenja, sve je delovalo ko da je svet savršeno usporeno, trivijalno, ali prijatno mesto za život. Zaboravio sam na sve probleme, pa čak i na onaj najveći, života vredan, koji me je proganjao dok mi je rok za razrešenje polako isticao. Trikovi koje nam um priređuje u momentima u kojima nam preti realna opasnost su ništa drugo do podmukla igra kukavičkog nagona u nama. Puni nas dopaminom i uspavljuje, angažuje mehanizme potiskivanja, dok uspavana svest ostavlja potpuno nebranjenim životni prostor. Neodgovornost, ili potreba da se pobegne na mirno i sigurno mesto, ili nešto treće, to nikada nisam shvatio. Kako se ispostavilo, nikada ni neću, jer me je moja neprijateljska, ljudska priroda uvalila u problem iz kojeg se nikada više ne mogu vratiti isti, ako se uopšte vratim.

„Hej, filozofe, šta bleneš u taj laptop, bolje uzmi radi nešto korisno. Peto pivo za tri sata, a nisi dve reči progovorio. Nešto mi tu debelo smrdi. Šta to proučavaš, ček’ da snimim ja to.“ Nisam stigao da zaklopim laptop, smrdljiva telesina, sa susednog stola, se već dovaljala na stolicu pored moje, ne pitajući da li je slobodno. Prokleti da su prijatelji, oduvek su mi najviše ugrožavali privatnost. Nisam ih voleo, ali su mi bili potrebni, usluga za uslugu i poneko druženje kad mi baš treba ljudska blizina. Zauzvrat sam morao da trpim ovakve ispade. Bio sam žrtva ljudske potrebe za socijalizacijom, tom najzgubidanskijom i najbesmislenijom aktivnošću i nikako nisam razumeo zašto svi toliko insistiraju na druženju u slobodno vreme. Kako da ne! Odakle ti sloboda? Odakle ti gordost da to malo vremena što imaš nazivaš slobodnim, pored svega što te vezuje u životu?!

„Ništa ozbiljno, nema posla pa pokušavam da ga napravim. Možda ima nekoga na ulicama ovog grada kome su trenutno potrebne moje usluge.“ Odbrusio sam, tobož nezainteresovano. Nadam se da nije provalio vulkan koji je kipteo u meni zbog njegovog naglog postupka. Svinja mi je ušla u lični prostor bez pitanja, a ta svinja mi je bila preko potrebna. Na kraju krajeva, znamo se čitav život, ali na neke stvari se nikad ne navikneš.

„Pljačkaši grobova ponovo poharali Staro groblje. Tri rake raskopane, odneseni skeleti. Majku mu, pa je l’ ćeš da počneš da radiš kao grobar, ili od sad istražuješ i slučajeve davno umrlih, pa iskopanih?“ pokušavao je da zvuči duhovito. Njemu je sve što bi izgovorio, iz nekog razloga bilo vrhunski humor. Ni sada nije bilo razlike, nakezio se šankeru i namignuo mu, a ovaj mu je uzvratio. Prokleti idioti.

„Ma, ko će da me plati da radim istraživanje o tome? Možda potomci ukradenih pokojnika? Njih da je briga, ne bi dozvolili da groblje zaraste onoliko. A i većina su pomrli, tek je mali procenat živih naslednika, a gradsku vlast naravno zabole da reši problem korova, mačaka i pasa lutalica. Da ne pominjem beskućnike koji su domove pronašli u raskopanim rakama, opustošenim kapelama i kosturnicama. Šteta. Staro groblje je toliko lepo i mirno, da je savršeno za život. Nekad poželim da…“. Da, ni sam ne znam zašto sam se zadržao na nečemu što mi ne bi bilo profitabilno, pa još i tako strastveno čitao o tome. Prosto su me groblja oduvek privlačila, tako su mirna i postojana, ostajala suštinski ista na svaku promenu, a pritom sam prilikom čitanja takvih tekstova osećao prikriveni miris zemlje u vazduhu, koji me je opuštao, istovremeno diskretno nagoveštavajući nemir. Sa ljudima nije bilo tako opuštajuće, naročito sa mnom. Morao sam da se krećem, toliko da sam sebe ubedio da je mir duha najpodmuklija bolest koju treba izbegavati po svaku cenu.

„Uvek si voleo te morbidarije. Nekad sam mislio da ćeš da odeš u specijalce, ili da seciraš leševe na patologiji, ali izgleda da je dobro što te mrzelo da učiš i redovno vežbaš, i ovako si većim delom vremena drkoš, ko zna na šta bi ispao da si završio medicinu.“ Sad mi je izmamio kez. Na kraju krajeva, bio je u pravu, a ovoga puta mi je to laskalo.

„Šta fali žurnalistici? Uvek mogu da promenim predmet interesovanja, čak čitavu oblast. Čim mi nešto dosadi, lepo se prešaltam na zanimljiviju stvar, usvojim iskustvo, dodam nove već oprobanim metodama i krećem s teškom artiljerijom na sledeći problem.“ Da, suština je ne raditi istu stvar previše dugo. Čim neka oblast novinarskog istraživanja postane dosadna, treba brže-bolje pokupiti prnje, prebrojati benefite i izgubiti se u vidu lastinog repa. Pa posle sve iznova. To je jedino rešavalo pitanje perioda učmalosti i dosade, koji su odisali grobljanskom atmosferom večne nepokretljivosti.

„Sve te razumem, druže, samo ne razumem tvoj poslednji, khm, „poduhvat“. Kakve to veze ima s istraživačkim novinarstvom? Da li znaš s kim si se uhvatio u kolo?“ zvučao je ozbiljno i zabrinuto, pokušavajući da izigrava savetodavni organ. Džibrio je na pivo dok mi se unosio u facu toliko da sam se zakašljao i pomerio u stranu sa sve stolicom. Svoj zadah ne mogu da osetim, tuđi ne želim da trpim.

„U redu, kad već insistiraš da kenjaš o tome, da te podsetim – baš zato što oboje znamo ko je u pitanju, nemoj da me pitaš o tome pred bilo kim, čak ni pred drugarima.“ Rekao sam i pokazao glavom na šankera, koji je iskusno okrenuo pogled na drugu stranu. Ni on ne želi da pita. I on zna sa kim sam napravio nagodbu. Samo prokletinja od Vladimira, mog najboljeg druga, insistira na tome da po svaku cenu priča o stvarima za čije pominjanje se lako ostaje bez muda.

„Sve i da lajem na sav glas, to njih ne dotiče, toliko su jaki i to ti je jasno. Al’, eto, neću. Samo sam hteo da ti kažem da ti ne valja ta šteta što si je napravio s maleckom, jok. Za svojih dvadeset leta nije naučila da ćuti.“ Sad je preterao.

„Ne brini, imam plan. Nisam tikva bez korena. A i to je bilo usputno, što bi me neko dirao zbog toga?“

„Možda zato što ti likovi razmišljaju pomalo tradicionalno.“ Da, razmišljaju, samo ti ne razmišljaš, Vladimire.

„Ma boli me kurac, mala je punoletna. Šta može da pođe po zlu?“

Vrata su se otvorila i dve velike senke poznatih krupajlija su zaklonile i to malo zrakova zalazećeg sunca, tako da su im se videle samo tamne konture sa solarnom koronom u pozadini. Gorka knedla mi je kliznula niz grlo dok sam jednom rukom brzinski zatvarao laptop, a drugom podupirao o sto telo koje je već krenulo da ustaje.

Bili su brži, morao sam da se smirim i primim stoički, šta god da su mi namenili.

„Izvinite, recite gospodinu Mesaru, ovaj…pardon, Milencetu da će rukopis biti gotov za nedelju dana. Nepredviđene okolnosti, pad inspiracije, znate već? Svakome naiđe period kada ne može da radi ono što najviše voli. Verovatno i vama tako dođe da nemate volje da ljude…“ ujeo sam se za jezik i pre nego što me je Vladimir očepio petom ispod stola. Muk. Samo su mirno gledali kroz tamna stakla. Jedan je zatim dodatno otvorio vrata kafića i kroz njih je prošla ona, Tanjica. Sranje. Hiljadu puta sranje. Možda me odbrani, da nije zato došla?

„Mačko, pa rekli smo da se čujemo i vidimo, a tebe nema nedelju dana, pošto si me odveo u nedođiju od planine i tamo spucao sve pare koje ti je tatica dao da njegovoj fufi napišeš knjigu.“ Mala NIJE takva, otkud joj sad ovakva retorika a prela mi je na grudima poput mačkice. Ne smem da gledam u Vladu, znam da me, na svu muku, gleda onim ‘nikada nisi umeo da proceniš žene’ pogledom. Pre ću da se bacim u izdajničke kandže male pičke i prepustim se batinjanju nego što ću da priznam ovom nabeđenom tipusu od mog prijatelja da je možda u pravu.

„Ma-maco, pa zašto sad ovo? Da li ti je jasno da ti samo dobro želim i da sam hteo da te maksimalno poštedim…“

„Čega? Ili koga? Mog tatice? Zna dobro kakva mu je mezimica, nije prvi put da dere kožu onim koji iskoriste njenu naivnost privučeni sokovima pufnaste pičkice. Ono za kožu se ne zajebavam.“ Sadističko uživanje nad mojom patnjom, jasno joj vidim u pogledu. Ponovo prede i uvija se, ali sada to više nije mala maca, već divlja mačka u punoj snazi, koja se poigrava s plenom iz čiste zabave.

„Da li možemo da popričamo nasamo? Objasniću sve, ali ovo je malo neprijatna situacija.“ Pokušao sam da se izvučem bilo kakvim manevrom, da kupim svaku sekundu dok grozničavo pokušavam da smislim plan.

„Ma, kakvi neprijatna, zar ti tako delujem? Da nije tebi slučajno neprijatna? Maca pojela jezik?“ sela je preko puta mene i uhvatila me za ruku. Ledeni znoj i tremor su je zabavljali. Okrenula je glavu u stranu i ka meni, kao da osluškuje nešto. Moj puls, dođavola. Moram što pre da se izgubim inače će samo njeno prisustvo da me ubije.

„Možeš sve da mi kažeš pred njima, ne mešaju se u razgovor, jel tako? Možda tek posle toga.“ Balvani istovremeno klimnuše glavama. U redu, nema zajebancije. Tata joj jeste psihopata i ubica, sadista najgore vrste, ali je bebica za ovu pošast koja mu je nekako ispuzala iz muda. Zamišljam je kao spermatozoid koji je pobio svoju nerođenu braću i sestre i onda se lagano, pobednički ušetao u novo radno mesto.

„Okej, pričamo ovde, ili gde kažeš. Stvarno sam mislio da…“

„Zašto se znojiš? Vidi kako ti srce lupa, jadničak moj! Zašto ne odeš da se umiješ, čekamo te ovde. Tu ti je i prijatelj, nećemo nigde, ne brini.“ Da! Jebeni wc, to mi treba! Neka ga Vlada, neće njemu ništa, taj ne jebe ovakve.

Ušao sam polako koliko mi je to stanje, skoro pa parališućeg straha dozvoljavalo. Odvrnuo sam vodu i uleteo u žensku kabinu. Tamo je prozor, tamo su spas i sloboda. Samo da se nađem u zadnjem dvorištu, pa šta god da se desi, od ovoga gore ne može. Uleteću u auto, parkiran je u sporednoj ulici i pravac van grada. Imam uvek torbu za beg, znao sam da će nekada da mi se isplati. Prebacujem se do pola, još samo malo, energija raste, adrenalin šiklja. Hladan beton mi je prijatelj, ne bole me odrani dlanovi, iako bi trebalo. Ljubim ga, od srca, mog novog sivog, hladnog prijatelja.

„Rekoh ti da se okaneš alkohola, vidiš da te tera da praviš sranja. Ovog puta bar ljubiš beton, ne nečiju ćerkicu. I, kakvog je ukusa? Mislim, beton?“ tu beše kraj, svim mojim nadanjima, planovima i maštanju o boljoj budućnosti. Milence Mesar, moj poslodavac čijoj je fufetini od estradne žene trebalo da napišem „autobiografiju“, ali da izbacim delove koje nije želeo da se vide. Peglao je ljubavnici prošlost, moglo mu se, a sada se spremao i meni da ispegla facu, kako se činilo.

„Držite ga prokletstvo, kaži Janku i Močugi da vade pse iz kola, hoću ga živog, ne nužno i zdravog! Jasno?“

Adrenalin je već tu, šta sam mogao drugo da radim? Nije da mi se nagađao da li će da me ubije polako, brzo ili samo da me malo muči i pripreti mi. Imam strah od mučenja, ne volim da me neko dodiruje i povređuje, prosto nisam stvoren za bol i gnušam ga se. Kroz glavu su mi prolazile slike leševa izujedanih na mrtvo, svi nekako povezani sa mojim poslodavcem. Začuo sam besni lavež dok sam preskakao zadnju kapiju i pojurio sam koliko su me noge nosile kroz sporednu ulicu.

Već sam se zadihao, a potera samo što je počela. Nije bilo šanse da se vratim na glavni bulevar, u gužvu, već su mi bili za petama. Auto mogu da zaboravim, prošao sam skretanje u panici i sada samo mogu da se uzdam u dobru memoriju spleta sporednih uličica, kako bih zavarao trag, ako pluća i noge izdrže. Presekao sam put kroz ulaz stare zgrade i protrčao kroz unutrašnje dvorište. Zatim kroz uličicu levo, pa iz nje – desno, u slepu ulicu na čijem sam kraju preskočio zid ka dečjem igralištu. Odatle sam nastavio da idem u cik-cak, tek neznatno kupujući vreme, jer bih uvek nakon par minuta ponovo čuo režanje i poneku psovku. Vetar je postao sve jači i šibao mi lice, ali sada ništa ne bi značilo ni da se sama zemlja razdvoji i iz nje izađu paklene horde sa Nečastivim na čelu. Zvuk laveža iza mene me je opominjao da imam samo jednu opciju, a taj zvuk je sve bliži. Usput se u percepciju umešao i taj miris, miris zemlje, za čijim sam tragom nesvesno krenuo.

***

Pad na ledeni, vlažni beton mi se učinio poput ulaska u najmekšu postelju nakon svega što sam proživeo za kratko vreme. Hteo sam da se povučem u neki od mračnih kutaka i, poput deteta, se nadam da me neće provaliti ako samo dovoljno jako to poželim. To sam radio i u detinjstvu i pomagalo je. Kada sam prvi put pokušao da pobegnem negde drugde, u osnovnoj školi, dobio sam neopevane batine na malom odmoru. Nadao sam se da će mi ovaj put uspeti. Pogledao sam jedan kutak iza kamenog oltara, koji se činio posebno prijemčivim. Krenuo sam, puzeći poput napola presečene kišne gliste koja sluzavi po podu i uspeo da dodirnem bareljef u obliku medaljona na oltaru. Krv sa dlanova je poduhvat učinila težim, šake su klizile, rane su se otvorile još više, a onda sam začuo zvuke s druge strane zida i stisnuo kameno lice žene najjače što sam mogao.

„Gde je, mamu mu jebem, kud se deo? Nije mogao u zemlju da propadne semku mu poganu!“ prvi je urlao toliko jako da se čuo uprkos sve jačoj grmljavini.

„Mogao je, ’de nije, vidi kol’o oćeš otvoreni grobovi na sve strane, da se nije uvalio kod nekog na gajbu? Da proverimo? A i ovaj prozor od kapelu nije visoko. Gde ćeš, unutra u prašinu, ili napolje, u blato?“ drugi je predlagao nešto što je u startu srušilo moje planove. I dalje sam žarko želeo da budem nevidljiv, da se za mene ne zna, da se nekako utopim u noć, da budem zaštićen od svih sranja koja mi je život priredio. Želeo sam novi život, a stari je bio na izmaku. Uskoro će jedan od njih ući ovamo i tu mi je kraj. Potrebno mi je čudo, najveće na svetu.

„Gde je Maks, si ga vid’o? Čulo se kako cvili, možda pridavio neko grobljansko kuče.“

„Ne liči to na Maksa, dresiram ga godinama. Naročito neće kad je u poteru.“

„Ama zašto je Malena krenula nazad, je l’ ona to cvili?“

Začulo se zavijanje drugog psa. To je bio zvuk uplašenog stvorenja kakav ispuštaju sitniji i slabiji primerci manje dominantne vrste kada je predator u blizini. Moglo se čuti kako se na nekoliko trenutaka udaljavaju, a zatim i glasne psovke i kletve u poluplačnom tonu. Kad su se vratili, nisu više zvučali isto.

„Ko ga je onako unakazi? Pa, glavu da mu odseče, žalosno, bre! Čuvam ga od ovolicko. Samo da mi padne u ruke, ima da pravim mleveno meso od njega!“

„Ono piskaralo nije sposobno za ovako nešto, vidiš valjda tragove zuba, ovo je neko kuče. Kažu da ima čopor ovde. Verovatno su tu negde.“

Uto se začu dug i potmuli urlik iz blizine, a drugi pas zareža i zacvile istovremeno. Zatim neko komešanje i psovke, a onda još jedan pseći hropac, sličan onom prvom, kada je Maks ostao bez glave.

„Vadi utoku, krv im jebem, džukele jedne! Sve ću da ih pobijem, sve!“ urlao je plačnim glasom vlasnik pasa.

„Stani, će dođu sami. Vidiš da čekaju da se odvojimo. Da proverimo ono za šta smo došli, da nam gazda ne meće muda u drobilicu za orahe, kao onomad Zokitu…“

„Ma, zabole me bre! Ima da nađem Malenu, možda se sad davi s njima al’ ne čujemo od ovol’ki pljusak. Krv ću im popijem! Čekaj me, odma’ dolazim.“

Udaljavanje koraka i ponovno pojačavanje zvuka kiše. Munja sevnu i novi grom razvali nešto u okolini. Zatim urlik čoveka na samrti, koji je dopirao izdaleka, pa još jedan, obojen krajnjim užasom, isprekidan i drhtav.

Na prozoru se začuše zvuci pentranja i moj progonitelj promoli glavu. Obasjani zrakom mesečine i bljeskanjem munja, pogledi nam se sretoše i na trenutak se vratila slika od pre samo petnaestak minuta, u kojoj je on bio lovac, a ja plen. Ali, bio je to jedan kratak trenutak, u kojem su se uloge drastično promenile. Njegov pogled, do malopre pun mržnje i ubilačkog gneva je sada postao suzan i molećiv, nemo me preklinjući za pomoć dok se grčevito jednom rukom držao za sims, pružajući drugu ka meni, prijateljski i pokajnički. Ono režanje je sada bilo tu, ispred kapele, iza mog dušmanina i moglo se čuti sve, od snažnih pokreta masivne telesine, pa do škrgutanja zuba. Telo čoveka ne prozoru nije moglo da izdrži silu vučenja unazad, i bi velikom brzinom izvučen napolje, tako da je samo šaka koja se držala ostala na mestu, zauvek odvojena od tela kojem je pripadala. Još jedan dug urlik zapara noć, a potmulo režanje se nastavi još neko vreme.

Previše sam umoran i slomljen dešavanjima da reagujem. Želeo sam da sam negde drugde, neko drugi…

***

Tutnjava u sećanju je celu noć proterivala teretne vozove kroz područja podsvesti. Još se nije desilo da imam ovako jak mamurluk, pretežak da ne mogu ni prst na ruci da pomerim. Da se nisam opet uhvatio u među-periodu između buđenja i sna? To bi objasnilo paralizu sna, ali ne i osećaj pulsirajuće težine na grudima i opšte slabosti koju mi izaziva. Celo telo mi se ponaša kao da je neprijatelj u blizini i jaka doza adrenalina me budi, ali centar za odluke ostaje paralisan, baš kao i meso na mojim kostima. Snovi o nekoj jurnjavi kroz mračne i kišom izbljuzgane ulice mi u sekvencama prolaze kroz glavu, dok osećam kako mi masa na grudima upija telesnu toplinu i lagano i postaje toplija. Pažnja mi je podeljena na snevanjske pejzaže i tu nejasnu, senkovitu priliku koja me drži zakucanim za krevet. Krećem da razaznajem obrise, dok me ledeni znoj obliva i osećam kako mi je vrat hladan i mokar, a grudi slabašne, nedovoljno moćne da izbace jedan puni dašak, makar i najmanji. Srce lupa, ali, umesto da lupa jače i pumpa krv, iz sve snage se trudi da preskoči po neki slabašan otkucaj i polako opada u tempu i jačini. A taj obris, glava te žene, se ocrtava usled senkovite prikaze na mojim grudima. Ne potpuno materijalno, ali sasvim dovoljno da primetim krupne oči što sijaju neprijateljski i usta nakežena u skrnavi osmeh koji otkriva zastrašujuću prirodu što se belasa u ustima u dva savršena niza. Pokušavam da načinim poslednji pokret i zbacim zlo sa sebe, poslednji udah makar, da poživim još taj neizvesni trenutak, ali ne uspevam. Naposletku se predajem i osećam ledeni dodir usana na vratu, grudima, kao i blagi bol na dotaknutim mestima. Svest mi se muti i predajem se, ponovo tonem u posteljinu kao u grob, duboko.

Buđenje je teško. Jedva sam razmrdavao delove tela, a svaki mišić kao da je pod najgorom upalom nakon ko zna kakve fizikalije, kosti su škripale i bolele na pomisao o pokretanju, a prenadražena koža je sve vreme naježena. Odlepio sam krmeljive kapke i pogledao pravo u zrak sunca koji se probijao kroz prozor ne bi li mi makar malo ugrejao lice. Taj zrak je jedina stvar koju je izlomljeno telo pozdravilo. Cela soba je grobna ledenica, a hladnoća se probijala i kroz debeli jorgan u koji sam pažljivo umotan. Nisam se sećao ničega, bukvalno ničega. Bio sam preslab da se setim. Samo sam kroz nanose rastrgnutih sećanja nazirao da sam bio u opasnosti. Da li sam još uvek? Nemam snage da razmišljam o tome. Sunca je sve manje, nisko je. Ova je soba na zapadnoj strani, a to nije jedina stvar koja me tera na pomisao da sam na tuđoj teritoriji. U kurac, očigledno sam na tuđoj teritoriji, mrdaj, gibaj, puzi, samo se vadi odatle! Sa delićima snage se vratio i osećaj bliske opasnosti. U svakoj drugoj prilici bi me nagon za preživljavanjem učinio skeptikom, razglabao bih sam sa sobom o organskoj prirodi onoga što mi se u svesti javlja, uvek bih se sa dozom prezira odnosio prema intuiciji, naročito tuđoj, jer ni svojoj nisam verovao, ali ne i sada. Sada je po sredi nešto veoma loše, ne čak ni u uobičajenom smislu, već pre nešto iskonsko.

Kako su zadnji zlaćani zraci umirućeg izvora života propadali u ponor noći, tako se moja pokretljivost vraćala. Koliko sam mogao da ležim tu nakon buđenja? Možda pola sata? Koliko sam mogao da spavam, celu noć? Ništa nije imalo smisla, a ništa ne bi ni moglo da dođe u prvi plan jer se u meni javio jedan od osnovnih nagona, užasna glad. Bio sam slab i gladan, a onda sam shvatio da se kroz memljiv, gusti vazduh neprovetrene prostorije provlači miris sveže spremljenog mesa i drugih đakonija. Nije ga bilo do malopre, ili sam ga tek sada osetio? Nisam sam, definitivno. Ko zna ko me drži ovde i posmatra! Zašto mi to rade? Ustao sam, spreman na odbranu, jer ne neki neodređeni zvuk dopreo do mene, verovatno iz susedne prostorije. Tresao sam se od hladnoće i zubi su mi cvokotali, ipak sam napravio prvi, nevešti korak van kreveta. Sve je bolelo, strah je dolazi u talasima, a zvuci u prostoriji su se pojačavali. Činilo mi se da mogu da čujem sipce kako glođu prastaru građu masivnih ormara čije sam obrise sve jasnije nazirao, bubašvabe kako mile po zidovima, podovima i tajnim prolazima, miševe kako cijuču u svojim rupama, noćne leptire kako lepetaju krhkim krilima usred vlažne svežine noći. Sve mi je to stvaralo teško podnošljivu kakofoniju auditivnih informacija. Zastao sam i stavio šake na uši, ali bez mnogo uspeha. Tek nakon nekih desetak minuta, zvuci su se nivelisali. I dalje su prisutni, ali sam sada mogao da ih organizovanije primam i jasnije odredim distancu i zvuk svakome ponaosob. Nisu me povređivali, ali su i dalje bučni. Ponovo glad i grčenje želuca. Ovoga puta sam imao gotovo zverski nagon da jedem. Zbrzao sam u pravcu mirisa, nije mi bio problem da u spletu mračnih prostorija pronađem onu u kojoj beše izvor moje žudnje. Na kratko mi kroz glavu prođe misao da sam i dalje u opasnosti, na nepoznatom mestu i da ne bi trebalo da mrdam tek tako, nagonski.. Ta je misao brzo otperjala. Da su hteli, do sada bi mi mi naudili, ili, možda već jesu? Zašto bi me onda hranili, osim ako ne žele da mi bude bolje? Ma, da li je ta hrana za mene? Koga briga, bacam se dok nema nikoga u blizini!

Prostrana prostorija je u sredini imala veliki sto za ručavanje od punog drveta. Orahovina, ili jasen, tamni mat lak mu je davao gospodski izgled i jaku dozu duha prošlih vremena, koja kao da nikada nisu isparila iz velike sobe. Nameštaj je bio stilski, a kako su mi se oči privikavale usled jake svetlosti mesečine koja je probijala kroz razmaknute teške draperije, shvatio sam da u sobi ne postoji ni minimum tehnologije, radije se neko potrudio da izgleda kao pre pedesetak, ili više godina, nego da u nju ulije dašak tehnoloških olakšica koje ovo vreme obilato nudi. Slike na zidu su visile u teškim, pozlaćenim ramovima, čineći atmosferu nabijenom predstavama lova, noćnih pejzaža i portreta raznih osoba koje su, činilo se, prestavljali čitavu epohu neprekinute krvne linije stare porodice. Nisam sada mogao da mislim o tome, glad me je savladala, te sam seo za stolicu koja je bila malo izvučena, a ispred koje su se na stolu nalazile razne đakonije.

Izbor hrane mi se jako svideo. Bio je tu jedan sočan, krvav biftek dva prsta debeo, koji je od termičke obrade video samo lako flambiranje, koliko da uhvati pokoricu. Sočni sokovi su mi curili niz bradu, dok sam halapljivo kidao deliće i gutao ih, takoreći bez žvakanja, skoro pa zverski. Hleba nije bilo nigde, samo visokoproteinska hrana i salata od cvekle, šargarepe, pire od spanaća, slanina i poluživi ćevapi. Halapljivo sam gutao sve dok me želudac nije zaboleo. Zalio sam sokovima od borovnice i aronije i utonuo ponovo u polusvesno stanje, ovoga puta nešto prijatnije nego prethodno, izazvano prežderavanjem. U drugačijim okolnostima bi mi svakako bilo muka, možda bih i povraćao, ali sada sam zadovoljan jer mi se telo oporavljalo. Uživao sam u osluškivanju svake ćelije kako zadovoljno pulsira, krvotoka kako pumpa sve jače i srca koje udara sve sigurnije. Sladak dremež me je svog obuhvatio i kapci krenuše da se lagano spuštaju.

Ne znam koliko sam dugo dremao na toj udobnoj stolici, niti se dobro sećam snova, osim nekih proganjanja i jurnjave po groblju. Tu su bile i neke oči, oči ogromnog psa koja su zurile u mene iz neposredne blizine i naterale me da se u snu probudim. Oduvek sam posedovao taj mehanizam odbrane koji mi je dozvoljavao da se urlanjem vratim u budno stanje, kad proganjanje u carstvu snova dosegne kritičnu tačku. Tako je i ovog puta. Trgao sam se, začuvši svoj krik. U neprozirnoj tami sobe sam video samo dva svetla preko puta mene, negde na zidu sobe. I dok su se konture objekata vraćale kako su mi se oči privikavale na tamu, shvatio sam da nešto nije u redu sa tim crvenkastim lampama. Nataknem ih, nisu valjda obe sijalice ostavljene na minimum, trebalo bi jače da svetle? Pomislio sam da su možda u pitanju svetalca za orijentisanje u mraku, koja još od malena nisam video, od perioda kada sam rado išao kod bake i dede na selo. Ali, nešto se činilo doista neobičnim u vezi s ovim svetlima. Kontura oko njih je mogla podsećati na lampu, ali – kakvu? Imala je oblik koji kao da je blago treperio i lagano menjao konturu. Tamniji od mraka oko njega, postajao mi je sve jasniji, a kako sam u umu procesirao vizuelne podatke, tako mi se koža nanovo ježila i hladan znoj oblivao. Setio sam se jučerašnjeg (ako je to bilo juče?) dana, sedenja u pivnici i jurnjave, groblja i mojih progonitelja. Kapele i… psa! Ogromnog psa čijim sam čeljustima samo pukom srećom umakao, spašen u zadnji čas nevoljnom žrtvom koju je jedan od krvničkih pasa prineo kada mi se veća nevolja približavala. Kako sam mogao da budem toliko glup, ošamućen, pa da sve zaboravim?

Režanje me je sasvim vratilo u realnost naročito kada se ziftosano crna masa pokrenula prema meni i blago zarežala. Žeravice sevnuše još jače osetio sam da me fiksira vatrenim pogledom. Setio sam se da je ostalo nešto hrane na stolu ispred mene što mu može odvratiti pažnju dok ne smislim sledeći korak. Na moje neprijatno iznenađenje, sto je bio čist k’o suza, uredno posklanjan i obrisan. Činjenica da to nije mogao uraditi pas mi je jezu nabila na maksimum. Ako je zver pogana, što mi se podmuklo šunja kroz mrak, ovako strahovita u pojavi i demonskoj prirodi, kakav li je onda gazda ovakvom adskom nerastu? Ko to kontroliše psolike avetinje koje rastržu žive ljude i pse krvoslednike u olujnoj noći?

Beše to previše za mene, još rovitog od svega, i jedino što sam mogao da uradim jeste da se uhvatim za masivni svećnjak od kovanog gvožđa, što mi je na dohvat ruke, i pokušam da izvojevam svoju poslednju bitku uz malo nade za uspeh. Podigao sam težak predmet, ali me osećaj pečenja u još uvek odranim dlanovima preseče, a i ruka je sama krenula da pada. Precenio sam se. Još uvek sam slab od sinoćnih događaja, te sam tresnuo na stolicu ispustivši neutešni izdah žrtve koja je ogolila vrat za udar napasnika, dok joj je ovaj već njušio nabreklu vratnu aortu. Keženje i velika bala na mojoj usni, direktno sa njegove. Bože, ako postojiš i ako te ima, uzmi me, blagoslovi me srčanim udarom da svestan ne budem dok budem živ proždran od strane ove beštije koja nema čvrstog, već samo senkovito-magličastog oblika i kojoj zrači pakleni oganj iz očiju!

Zažmurio sam i krenuo da se molim svim bogovima za koje sam ikada čuo u bezbožničkoj karijeri. Vredelo je pokušati svaku glupost, za toliko sam mogao da si priuštim. Uskoro sam začuo lagano udaljavanje, a truli dah više nije napastvovao moje nozdrve iz blizine. Zver se odmakla. Da li je? Da li sam umro i sada sam konačno slobodan? Da li su molitve delovale? Otvorio sam oči, taman da vidim beštiju kako stoji kraj ulaza u hodnik kroz koji sam došao. Nije me ni pipnuo, nije pobegao, šta hoće? Da li on to…mrda glavom u pravcu mračnog prolaza. Hoće da ga sledim, majku mu, eto šta hoće! Nekako sam bio sasvim siguran u ovu misao, kao da sam direktno komunicirao sa infernalnim nakotom, što ne može biti sem na nekom skrnavom mestu poput ovoga. I, gde sam to ja? Zašto nema prekidača za svetlo i gde su utičnice za struju? Ko bi to skrivao? Toliko pitanja, a zver me čeka. Polazim za njom. Da je hteo da me povredi, kerberov zli blizanac bi to već učinio nebrojeno puta do sada. Polazim lagano, snaga mi se nije obnovila, iako sam nešto življi nego pre obilnog obroka. Šta li je moglo toliko da me izmori? Svakako ne jurnjava od par kilometara, koliko god da sam van kondicije. Nešto me je morilo u snovima, siguran sam, ali nemam vremena da mislim o tome. Bacam pogled ka zidu sa slikama, okrznuvši ženski portret u centralnom delu. Naravno, nije moguće da poznajem nekoga čiji je portret, sudeći prema stanju stvari ostalog nameštaja, star bar sedamdeset, možda i sto godina. Ulazim u hodnik i pratim pogani miris džukele što me drži utamničenog. Zastaje pored nekih vrata, odmah kraj sobe u kojoj sam počinuo prethodnu noć. Prilazim, kupatilo, kako se čini. Bravo, džukac, neka korist i od tebe, i pozdravi gazdu koji onako dobru hranu sprema. Staje pored štoka i propušta me da prođem. Tupim glasom procedim raspuklo ‘hvala’ i bezvoljno se vratim u svoju tamnicu.

Umor mi se sasvim povratio od to malo šetnje, tako da sam bezvoljno krenuo prema krevetu, bez ikakve želje da provirim kroz prozor i pokušam da saznam gde se uopšte nalazim. Na putu ka krevetu sam spazio pljosnati četvrtasti predmet na stolu. Mogao bih se zakleti da nije bio tu kada sam ustao, ali, ne bih zato stavio glavu na panj, bauljao sam u bunilu nakon teškog buđenja. Predmet je neobičan jer se ne uklapa u arhaični enterijer, a vidim i neko maleno crveno svetlo na njemu kako treperi. Jebeni laptop! Izvukao sam stolicu i seo za starinski radni sto pored prozora. Sada sam već mogao da vidim deo spoljašnjeg pejzaža koji je stajao u okvire teškog drvenog rama. Zgrade u daljini mi deluju jako poznato i radoznalost na trenutak pobeđuje umor, te polako ustajem i prilazim zatvorenom prozoru. Nisam daleko odmakao, po svemu sudeći. Eto me u nekakvoj kući, ili zgradi iznad Starog groblja, tik uz kapiju koja deli dvorište u kojem je smešten moj zatvor, na samom vrhu brežuljka, i veliku parcelu u koju su ukopane starije generacije sugrađana. Čini mi se da mogu da osetim, tu, pod svetlošću mesečevog balona, kako mirijade uspomena kruže kroz ledeni povetarac što provejava oko poznatih i nepoznatih večnih domova davno preminulih. Mirno je i mrtvo, samo na prvi pogled. U stvari je puno života koji se ne može nazvati živućim u uobičajenom smislu. Odronjeni i nahereni spomenici su u suživotu sa onima bolje održavanima, a u vazduhu samog grobišta komunikacija noćnih bića se neometano odvija. Tu su noćni leptiri, insekti, crvuljci i razne larve, po neka mačka lutalica i po koji zlosrećni pas od gazde izbačen jer je prerastao veličinu kućne igračke, ostavljen da baulja po nekropoli u potrazi za hranom, udružuje se sa sebi sličnima i ponekad napada ljude u prolazu, jer mu ljudski korak i pojava bude zastrašujuće uspomene i agresiju. Slutim da usred te noćne živosti obitavaju i drugi, manje vidljivi i daleko misteriozniji oblici života, čak zastrašujući na neki način, ali ne mogu da pojmim otkud mi ta misao. I dok mi pogled tamom grobljanskom bludi, jedna kontura, skoro pa u samom centru nekropole mi privlači pažnju. To je kapelica, nešto viša od onih u njenoj okolini, svakako najočuvanija i najlepša među starijima, ne računajući one novijih datuma, koje su katkad i nešto veće, ali su smeštene po obodima groblja, uz samu kapiju što ga deli od dela grada koji pripada disačima, i nisu ni izbliza toliko arhitektonski privlačne.

Dok se divim mistici kojom je obavijena atmosfera oko kapelice, vraća mi se još jedan deo pamćenja od sinoć. Delimično prijatnu ravnodušnost i lunarnu, gotovo pa poetsku opijenost tom magnetičnom građevinom mi preseca jezoviti nalet straha i tremora. Setio sam se kako sam tamo pobegao progoniteljima, sećam se zvukova koje sam čuo dok je kiša pljuštala i nadao se da sam sve pogrešno čuo i umislio usled bola i šoka, jer slike potencijalne užasne sudbine dva čoveka i dvoje pasa nisam želeo da procesuiram u okvirima realnog, bilo bi to previše, bilo bi užasno. Na kraju krajeva, pas iz kuće, iz dnevne sobe, koji me je sproveo nazad u moju sobicu je, mogao bih se zakleti, isti onaj koga sam te noći video ispred kapelice. Da li je? Trenutno mislim da sam sve to samo umislio usled slabosti tela, ali, šta je sa umom? Šta sa mojom besmrtnom dušom, ako je uopšte imam? Sve i da je demonski pas plod moje uobrazilje, osećam crnu senku nečega mnogo goreg od paklene džukele. Dokaz je ova apatija, koja nije svojstvena čoveku koji se našao u mojoj poziciji, ne može biti svojstvena ljudskom biću. Ili je to samo strah da će mi se napolju desiti nešto mnogo gore, da će me otac moje ljubavnice napokon pronaći i da će me oboje čerečiti danima? Nije džaba dobio nadimak Mesar, taj je odličan u svom zanatu, samo što je odavno životinje zamenio ljudima. U tom slučaju, mogu li računati da je moj nepoznati domaćin ujedno i moj dobrotvor?

Da pokušam s laptopom, verujem da je s razlogom ostavljen i da će mi pružiti neke odgovore. Sedam ponovo za radni sto i podižem crni poklopac. Nema šifre, sistem se brzo podiže i ono što me dočekuje je potpuno prazan desktop, sa zaključanim pristupom memoriji i jednim jedinim Word fajlom na sredini ekrana. Na njemu piše: rok: nedelju dana. Sada me već radoznalost obuzima i otvaram fajl. Unutra je naslov. Slađa Maksi: od siromašne pekarke do zvezdanog neba estrade. Moja autobiografija sa šokantnim detaljima koje nikada nisam iznela u javnost.

Dakle, ipak su oni. Moj misteriozni domaćin je ujedno i moj progonitelj. Ovo bi značilo da mu je veoma stalo da njegova dronfulja dobije svoju knjigu kako bi još više gostovala po državnim televizijama. Samo, to onda značajno menja moj položaj. Ovde sam u nekoj trošnoj kućerini, bogu iza nogu, čak se ni ne sećam kako sam dospeo ovamo, taj mi se deo pamćenja nikako ne vraća, i ostaću tu po svoj prilici mnogo duže od nedelju dana. Celu večnost zapravo, ako je ova kuća ono što pretpostavljam da jeste – jedan od njegovih štekova u kojima ljudi nestaju. Verovatno su u podrumu mesarski alati i sprave za mučenje, možda i droga. Ne verujem da bi mi oprostio onu bežaniju, kašnjenje, a pogotovu ne malecku…kurvica mala je stvarno prava mačka. Mazna i jeburljiva, ali spremna da te iskasapi na najmanji znak neposluha, baš kao i njen tatica. Nekada sam mislio da je to idealan tip žene za mene. Juče sam naprasno promenio mišljenje.

U redu, prijatelju, razumeo sam, hoćeš da igram tvoju igru, pritom mi ne ostavljaš izbora. Ako ništa drugo, bar sam živ, živ ne i zdrav, ali i to je nešto. Nisam oduvek voleo da živim, ali sada uviđam prednosti života. Možeš da radiš sve one stvari koje ne bi mogao da si mrtav. Samo što su mi te ideje uvek padale na pamet nakon ekstremnih iskustava obično izazvanih mojom nebrigom za život. Nedelju dana, po petnaestak stranica dnevno, najviše, teško ostvarivo, ali barem znam napamet biografiju. Lažnu, razume se. Trebalo bi da počne sa od bivše prostitutke i narkomanke…ma, kome ja sudim, to je posao, verovatno poslednji koji ću ikada imati. Svečano obećavam da ću za tih nedelju dana pokušati da nađem način da preživim, ili pobegnem! Ovo poslednje i nije baš pametno, bolje je imati nešto u rukama za pregovore, možda se i smiluje kad vidi koliko dobro pišem i kako mu peglam u javnosti onu, onu…ako ništa drugo, bar znam koliko sam ovde. Od sinoć, kako sam i pretpostavljao. Datum nisu sakrili, treba će mi, kao i sat, kako bih napisao skarednu autobiografiju, usred ove bizarne građevine što memlom odiše i čiji se vazduh od težine i vlage lepi za alveole.

Nešto jači udar vetra nanese lišće i grančice na staklo i to mi odvrati pažnju na trenutak. Neka čudna strepnja mi kliznu kroz biće te sam zakoračio ka prozoru, iz nekog razloga, veoma oprezno. Zastao sam i posmatrao opustelo groblje. Vetar je i dalje duvao i igrao se sa požutelim lišćem i grančicama, ali se ništa posebno nije primećivalo. Glupi vetar. I njega da se plašim? Ipak, osećaj da nešto nije u redu me nije napuštao, naprotiv, držao mi je nerve napetim kao strune pred pucanje. Pokušavao sam da dokučim šta nije u redu sa naizgled sasvim običnim prizorom preda mnom. To je isto ono groblje kroz koje duva vetar prenoseći reči uspomena na davno zaboravljenim dijalektima, ono isto groblje kroz koje vetar huči i nanosi malim životinjicama mirise hrane i plena…osim što…osim što toga sada nema! Da, svi zvuci su nestali, utihnuli. Tako zanemelo više nije delovalo živo i živahno već uistinu sablasno i mrtvo, osim što…pogled mi automatski skliznu ka kapelici. Protrljao sam oči misleći da je neobično zamućenje ne ulazu posledica umora. Pogledao sam ponovo, dok je nagon za preživljavanje vrištao umu da bežim što dalje odatle. Ta tamna mrlja, ta nepravilnost u polju percepcije nije ništa dugo do spektralna figura neke žene, sva od magle i mračne materije, sa licem tako poznatim. Lice koje me je u snu pohodilo i učinilo skoro pa bolesnim na smrt, sada se približavalo nošeno vazdušnom strujom bez dodirivanja grobljanske zemlje bilo kojim delom tela. Ne želim da verujem da mi se ovo dešava i da su moji snovi istiniti, zatvoriću oči, brojati unazad do deset i, kada ih budem opet otvorio, pričin će nestati. Pritom ću se prvo jako uštinuti za mišicu. Eto, tako. Boli, budan sam, zatvaram oči, deset, devet…jedan. Nema ničega, noć je i dalje nezainteresovano gospodarila gradom. Znao sam da sam umislio. Ali, kakva to senka prikriva okno, kao da dolazi odozdo? Kakav se to crni dim u kovitlacima vijori pored prozora, ulazi kroz pukotine…krila se otvoriše, pogurana silinom od spolja i tresnuše o zidove, premda to nije najgore. Crna magluština je sada kružila oko mene poput mačke oko plena, sveg me obavijajući. Pretrnuo od straha, više nisam mogao da bežim, pritom, to je svakako bilo nemoguće jer sam upao u somnabulno stanje i doživeo jaku paralizu sna, dok se ispred mene oblikovalo žensko lice koje mi se kezilo, i lagano prilazilo krčeći put ka vreloj reci života moga tela.

Buđenje je donelo novu količinu spoznaje o mom jadnom stanju i još jadnijem položaju, što se odnosilo, kako na činjenicu da sam zatočenik ko zna koga, ili čega, tako i na očiglednost koja je govorila da nisam, da nismo na vrhu lanca ishrane. Jebem ti krv, uvek sam bio oportunista i ne mogu sebi da dozvolim da budem blizu predatora većeg od sebe, koji ima apsolutnu kontrolu nad mojim životom i vitalnošću, koje mi polagano oduzima. Sa kakvim su se to mračnim silama moji dželati urotili? Hiljadu i jedna sumnja i pitanja što rađaju nova, bolni udasi izmrcvarenog tela koje kao da je prošlo kroz mašinu za mlevenje mesa. Nije normalno da mi umor bude još jači sledećega dana, protivno je zakonima prirode i prkosi promisli o funkcionisanju univerzuma, ili sam do sada bio toliko daleko od saznanja o pravoj prirodi sveta da me, kada mi se oči po prvi put otvaraju, svaka spoznaja boli?

Noćna poseta ni sinoć nije izostala, iako mi sada sve deluje poput dalekog, ružnog sna koji se desio nekom drugom. Ne mogu da, usred bela dana, pojmim da su stvari koje mi se dešavaju već dve noći zaredom moguće, a ipak, posledice su na sve strane. Moje telo vene i kopni, a ja imam samo jedan zadatak da uradim, da napišem tu prokletinju. U čemu je fazon, ako me Mesar ne nakači na kuke, glave će mi doći ta, ta…

Danas je buđenje bilo skoro pa u cik zore, tako da sam mogao da organizujem dan, pokušavajući da maksimalno štedim ozbiljno ugrožene energetske resurse. Prvo hrana, ponovo miriše. Sve znam i automatski odlazim. Ovoga puta nema psa, možda ga nikada nije ni bilo. A i dan je, valjda paklenjaci ne bivaju po dnevnom svetu koje je ovde, istini na volju, svedeno na minimum minimuma. Čak mi i prija tako. Pokušao sam da razgrnem draperije, ali me je to malo zubatog jesenjeg sunca toliko zaslepilo da sam ih smesta ponovo navukao. Hrana je odlična, s puno crvenog mesa koje je i dalje sirovo, ali to mi prija. Vraća mi snagu. I puno zelenog povrća, ponovo salata od cvekle i sok od borovnice. Slutim pravilnost u ishrani, ali ne želim da pratim taj mentalni tok, jer unapred znam da će me odvesti na zastrašujuće mesto i spoznaje nakon koje ću izgubiti i to malo ljudskog dostojanstva koje posedujem. Želim da verujem da me hrane, jer sam im potreban, jer sam slučajno nakačio neki virus, pa me tako leče. Ponovi sam poslednju rečenicu nekoliko puta naglas i shvatio besmisao poricanja pravog stanja stvari.

Dok muljavim poslednje zalogaje, gledam lenjo ka slikama na zidu preko puta. Portret nepoznato-poznate dame me uvlači u sebe. Te crte lica sam već video, ali ne želim sebi da priznam gde i kako. Preko kostiju lobanje nordijskog tipa, čvrstih kao kamen, porculanski ten pokazuje nežnu, svilenkastu kožu savršeno mekane teksture. Krupne bademaste oči se zelene poput čistih smaragda iznad visoko postavljenih jagodica duguljastog lica aristokratskog tipa, odmah ispod jakih kostiju arkade. Usađene duboko u lobanju, podsećaju na sistem dvojnih zvezda iz neke od nepoznatih galaksija. Visoko čelo se pri vrhu povija unazad sve do linije paperjaste, ali guste kose, skoro pa sasvim bele, u savršenom skladu sa sličnim tonom lica. Usne su blago razvučene i nepravilnog oblika, poput francuskih, ali mesnate i sočne, kao da na sebi imaju jak crveni karmin. Ne može se proceniti koliko je stara. Mogla bi biti mojih godina, ili možda mlađa za deset, odnosno starija za trideset godina. Dočim joj je držanje zaista odisalo drevnom mudrošću, sasvim u skladu sa unikatnom pojavom. Haljina je bila balska, raskošna, verovatno iz devetnaestog veka, ako je verovati mojim nepouzdanim sećanjima o istoriji umetnosti. Nabori teških crvenih materijala su prošarani zlatnim koncem, a u pozadini se nalazila nejasna predstava noći punog meseca, verovatno gledanog s neke uzvisine. Pramenovi magle su se stapali sa retkim oblacima i čitavu atmosferu činili eteričnijom, dajući joj dozu mračne mistike i poetičnosti. Ispod neba je nejasna crta horizonta, ispresecana oblicima koji su se jedva nazirali, a bili su pravougaoni, sa ponekim krstom koji se jedva video. Oko vrata joj je bio privezak od zlata u raskošnom filigranskom radu sa crvenim kamenom u obliku slova „V“.

Rešio sam da se istuširam. Voda je spirala prljavštinu i delimično odnosila bol, misli su se bistrile i razum se ponovo vraćao u kolosek. Centar za donošenje odluka je bio funkcionalniji, mogao sam da razmišljam, ako ništa drugo.

Shvatio sam da struje definitivno nema, ili je namerno isključena, pa ću bateriju na laptopu morati da koristim racionalno. Sva sreća pa je dobra i pokazuje trajanje od deset sati. Bez interneta i gomile otvorenih tabova i funkcija u pozadini, ovo bi trebalo da bude više nego dovoljno. Bez interneta? Ali, pojavio se novi tab i to, ni manje ni više već – pretraživač! Druga ikonica pokazuje da sam nakačen na neki wifi pod imenom DestinyV, jedini otključan. Protok je solidan, otvaram Chrome i guglam fejsbuk. Stani, polako, ne želiš da te uhvate kako pokušavaš da pronađeš beg iz situacije. Naročito ako je kompjuter povezan na intranet mrežu s nekim drugim, ne želiš da se tvoje lozinke otkriju. Nema mi druge već da idem izokola. Vesti iz Niša, od pre dva dana. Ništa neuobičajeno. Listam crnu hroniku nekoliko portala. Šta je sa onom dvojicom? Niko se ne vodi kao nestao, nema ubistava, neko je zataškao, ili imam halucinacije? Prelećem preko vesti od juče. Jedna mi upada u oči i ne želim da verujem isprva da sam to pročitao. Skrolujem na dole, pa se vraćam i čitam polako, dok mi trnci prolaze telom: profesor građanskog vaspitanja, Vladimir Milosavljević (35), pronađen pretučen i u teškom stanju. Lekari se bore za njegov život. Sranje! Vlada jeste ponekad iritantan lik, ali da ovoliko najebe zbog mene, nije zaslužio. Da li im je nešto rekao o meni, da li je odao gde držim kompromitujući materijal o mnogim javnim ličnostima, pa i o krimosima? Garant me je prodao! Bes, mržnja, tuga i nemoć me istovremeno preplavljuju dok čekam da se stranica učita. Tekst k’o tekst, opisuje mnogo, a kazuje malo, tipično za mejnstrim novinarstvo, lišeno novinarske etike, tehnike i osećaja za bitne informacije i njihovu gradaciju u tekstu. Ali, jedna stvar mi privlači pažnju. Vlada leži u komi, a pored njega, na noćnom stočiću, je primerak Bombe, najgoreg žutog tabloida koji služi za rovarenje po životima unesrećenih, kao i estradne elite, između ostaloga. Kakva im je agenda znam odlično, jer sam svoj talenat i usluge prodavao toj žgadiji više puta. Ono što me brine nije samo taj čudan kontrast mog intelektualno nastrojenog prijatelja od ukusa, sa tim smećem pored njega, već slika Slađe Maksi na naslovnici i tekst koji ne mogu da pročitam ni kad uvećam, loša je fotka.

Brzo odlazim na stranicu Bombe i tražim naslovne strane izdanja. Gledam današnje, to je ista ta slika, onog broja kod Vladinog uzglavlja, i vidim natpis: Moja autobiografija je u prvoj ruci i gotova je za nedelju dana! Biće to prava bomba, užasno sam srećna! Užasno, da, to je prava reč! Dakle, imam šansu bar za Vladin život da se izborim i makar se malo iskupim. Ali, šta mi to vredi ako nisam živ i nema ko da mi zahvali na dobrom delu? Zašto bih se izvinjavao kad osećaj za pravdu i pravičnost zahteva konstantno priznanje od strane onih kojima je upućen? Zašto činimo dobra dela, ako ne da bismo bili nagrađeni? Čak i oni licemeri koji tvrde da solidarnost postoji i da je dovoljan unutrašnji osećaj da smo nekome učinili dobro, čak i ti kopilani ne mogu bez da pomenu koliko je osećaj dobar. Sve je droga kad si narkoman. Sve je hemija, kada imaš um zavisnika, a, živimo u svetu takvih umova, zašto poricati? A i taj Vladimir, đavo ga odneo, znao je s kim sam se upetljao, nije trebao da sedi sa mnom taj dan, niti bilo koji drugi dok ne rešim problem. Sam se upetljao i sada traži da ga izvlačim!

Hiljadu i jedna suprotstavljena misao mi je dolazila, tako da sam ugasio pretraživač i otvorio Word dokument. Taman imam toliko sranja u glavi da mogu da se posvetim pisanju baš takve literature, zbog koje sam sklopio pakt sa đavolom. I pisao sam…pisao…prva uspomena iz mog detinjstva je dirljiva scena sa kučencetom koje je bilo izbačeno na ulicu. Sećam se da sam ga pokupila i molila mamu i tatu da ga prime makar da prenoći…da, glupaci bez mozga vole ovakva patetična sranja, dobro mi ide.

Ne znam koliko je moglo da prođe vremena kada sam začuo buku ispod prozora. Neko treskanje metalom o beton, šuškanje i grebanje po čvrstoj podlozi, udarci tupim predmetima u vlažnu zemlju i bljuzgavi zvuci. Prvo sam pogledao u broj stranica. Skoro pa šest, iznad svih očekivanja, a još imam ideja. Biće to savršeni palp roman. Ustajem do prozora i ugledam u blizini kapije krupnog tipa u radničkom odelu, kako mete lišće sa betonske stazice, dok ašov i pijuk stoje naslonjeni na najbliže drvo. Kucam mu, o staklo, otvaram prozor.

„Hej, druže! Ti što meteš, tebe zovem!“ okreće se ka meni, ostavlja metlu i poziva me pokretom ruke da siđem, jer ne čuje dobro. Stavio je ruku na uvo u klima glavom levo-desno.

Da siđem? Ali zašto to nisam pokušao ova dva dana? Šta me je držalo tako prikucanim za ovu grozomornu kućeterinu punu buđi, memle i neprijateljskih uspomena? Nova snaga mi je došla, kao da me je mahanje tog ubogog grobara osvestilo više nego svi moju združeni pokušaji da se dozovem pameti. Strah me je držao prikucanim, morao sam to sebi da priznam, strah od zlikovice što me noću posećuje i oslabljuje, strah od onog psa volšebnika, čije dahtanje pored kreveta čujem čim otvorim oči, strah od svega što ne vidim, ali sve jasnije osećam. Ovoga puta sam sreo nekoga ko je sa druge strane kapije, pravog pravcatog živog čoveka koji može da me čuje! Kako mi samo nije palo na pamet da prošetam? Evo, izlazim! Mašem mu da me čeka, on nezainteresovano odmahuje rukom, kao da mi govori da ne žurim, da je tu i da me čeka. Ali, da li da idem? Šta ako me neko vidi, šta ako me tamničari posmatraju, kao što sigurno jeste slučaj? Ma, koga briga, postoji samo jedan način da saznam!

Posle prolaska i lutanja po lavirintu neobično raspoređenih prostorija, konačno sam pronašao vrata ka zadnjem dvorištu. Momenat napetosti i iščekivanja i ruka koja podrhtava dok se približava zapekloj gvozdenoj kvaki. Otključano.

Hitam uskom kamenom stazicom usred bljuzgavog dvorišta, koja vodi do naherene kapijice. Iz nekog razloga, znam da je i ona otključana, i u pravu sam. Ubrzo sam ponovo na groblju i u par koraka stižem do zagonetnog grobara. Zagonetnog, jer tek sada vidim da nije građen kao prosečan čovek. Veoma je plećat, širokih ramena, takoreći bez vrata, sa ogromnom glavom koja kao da direktno izrasta iz torza. Noge su tanke, a stopala velika. A lice…nekako psoliko, kao u rotvajlera. Upale očice svetlucaju odbijajući crvenkasti odsjaj padajućeg sunca. Sve u svemu, pojava koja deluje nakazno. Genetski škart, kako sam imao običaj da kažem za ljude koji su mi se gadili jer su iz DNK bazena dobili loše deljenje.

„Druže, možeš li da mi kažeš da li se nešto dogodilo ovde, na groblju, pre dve noći? Baš tamo oko one kapele u centru?“ upitao sam trudeći se da ne zvučim previše radoznalo, već onako uzgred i ležerno.

„A šta je moglo se desi? Kiša padnula jače nego inače i sprala svo đubre što se nakupilo na groblje. Istina, napravila mi novo đubre, skupljao sam što kerovi rastrzali cel’ noć.“ Odgovorio je opisujući događaje kao sasvim rutinske, bez ičeg neobičnog.

„Kako to misliš kerovi rastrzali? Šta rastrzali, koga rastrzali?“ zevao sam dok sam pričao, za njega mi ne treba bolja gluma.

„Oni neki što upali da jure jednog, nego naleteli na neriljano he he. Sve najebali, panduri gi jedva sakupiše sutradan, povraćali, ja sam morao sam da unosim delovi u crni kombi.“ Nastavio je da pripoveda potpuno mirnim tonom, dok je ostavljao metlu i uzimao pijuk u ruke. Pogledao me je i više nisam mogao da glumatam. Postalo mi je neprijatno. Kako mrzim kad se ispostavi da u ovim kvazimodo-tipovima ima više od dva grama mozga. Zašto ih uopšte primaju u škole?

„Čekaj, kakvi delovi, neko ubio nekoga?“ sada već nisam glumio radoznalost.

„Ma ’ajde, kao nisi video na internet? Od pre dva sata vesti. Nisu smeli da objave ranije, valjda dok i’ ne identifikuju. Ja kažem neko platio da ne objave da se novinari ne maju po groblje. Rekli da ih našli pored reku. Svašta, kad bi se neko takav šetao pored reku po onaj kijamet.“

„Pa, znači slagali su medije, jesi li siguran?“

„Nemoj mi se pa ti praviš mutav.“ Reče i stegnu pijuk čvršće, lagano ga ispravivši u ruci. Hteo sam da ustuknem, ali nisam želeo da mu pokažem da ga se plašim.

„Molim, šta ti to znači, druže?“

„Nosio sam te od kapelu do kuću, sve sam se iskičmio. Nisi baš tako lakacak ko što izgledaš. Još po ono blatište…“ sada mi s već bes budio, mešao se sa sujetom jer me zajebava gori od mene, ali usput je i strah puzao iz pozadine, jer me je njegovo lice neverovatno podsećalo na nekoga, da ne kažem na nešto.

„Šta bulazniš, druže, koga si nosio, mene? Ha ha, dobra fora. U redu, ako ti je do zajebancije, ja sam ionako hteo da pitam onako, reda radi.“ Čitao me je, osećao sam kako mi razbija facijalne kodove i njuši moju auru pomešanih osećanja koja su na gomili vrištala samo jednu reč: slabost.

„Kako si ’oćeš. Da se ja pitam, ostavio bi te tamo, al probudio si gospođu baš kad je laka u san, ko s prs’ u oko! I ne znaš kol’ko si sreću imao što te nije…“ pokaza rez palcem preko vrata, teatralno zakovrnu očima i mlitavo obori debelu glavudžu.

„Kakvu gospođu? Ko si uopšte ti?“

„Gospođu Vasiliku, razume se. Onu što nas gleda s prozor od tvoju gostinjsku sobu.“ Pretrnuo sam. Sve emociji su se stopile u strah koji ih beše u deliću sekunde sasvim obujmio. Proždirući strah što više nije puzao, već je iskočio kroz sve pore mog bića, ispuštajući feromone koji su pozivali uobličene i druge demone da se goste mojim mesom. Osećao sam taj pogled sve vreme, nije ni morao da mi govori šta mi to kljuca u potiljak, poput detlića iz devetog kruga. Znao sam šta mi burgija kroz svest i sve slojeve bića, znao sam, ali se nisam usuđivao da pomenem, da iznesem na videlo i osvestim kroz mentalne procese. Ali, sada, kada se sunce spuštalo i bacalo poslednje slabašne zrake, svest je tonula sa solarnom lađom pravo u okean nesvesti, pod okriljem večne noći kojoj je dnevno svetlo tek iluzija razumevanja mnogo dubljeg i neprijateljskijeg sveta oko nas. Univerzum beše gadno i po ljude kobno mesto za život, a jedan njegov neljudski stanovnik me je upravo vrebao i čitao moja najdublja osećanja i strahove. Okrenuo sam se naglo prema prozoru, tek da primetim žensku figuru u crvenoj haljini, duge plave kose i bledog tena, kako zamiče iza zastora i uklanja pogled koji beše do tog momenta prikovan za mene.

„Će se setiš svega, polako be. Još si rovit. Samo, nemoj ti padne na pamet da izlaziš dok te ne pozovemo, inače pazi, će te vratimo takvog na oni što te traže sve vreme, pa neće budeš ni tam’ ni vam’. Vodi si red, baki.“ Nakon što je izgovorio poslednje, krenuo je da trapavo imitira režanje psa i kopanje prednjom nogom u mestu. Kratko je i zalajao na mene, a zatim je okrenuo šiljak pijuka direktno ka mesečini, čiji me zrak pogodi pravo u oko. Koliko god to neprijatno, nije gore od činjenice da je kvazimodo oponašao psa. Dakle, i on je u tome. Svi su oni u tome. Ali, kako to da nisu zajedno, kako to da će ovi da me vrate onima. Ništa mi nije jebeno jasno.

„Polako, be. Sve si ima svoj red. Će ti se razjasni. Idi si da si večeraš, postavljeno je. Od večeras dobiješ i bonus, jer si počeo da radiš. Ako treba nešto, a nema šta da fali, samo me vikaj s prozor, ili si siđi ovde. Ja sam svaki dan tu u isto vreme. ’aj nek ti je ’alal!“ promrmlja i nezainteresovano se okrenu da sakuplja alate. Kao da više nisam postojao za njega. U krajnjoj liniji, on je tek jedna tanušna nelagoda, lakše je kad si napolju, ako je ta misao uopšte uteha, jer gajiš nekakvu iluziju da se od usuda može pobeći. Unutra me je čekalo nešto krajnje nepoznato, istovremeno blisko, krajnje jezovito i neljudsko, ali veličanstveno i drevno.

Ovoga puta je i sveća gorela na gvozdenom svećnjaku, zvanično jedinom izvoru svetlosti u kući, ako ne računam displej laptopa. Pored još obimnijeg obroka nego prethodna dva dana, čekale su me i dve buteljke izvrsnog Primitiva iz jedne od najsunčanijih godina prošlog veka. Sunce je ovde, dakle, ipak smelo da uđe, ali samo u prerađenom obliku. Vino je taman to i bilo. Imalo je snagu solarne oluje, ali prerađene tako da se usred noći konzumira i zagreva iznutra, da bude sunce kada ovoga nema i podseća da je dan za pripremu i žetvu, a noć za gurmanluke i konzumacije svake vrste. Pričao sam sam sa sobom. Sada već hronična iscrpljenost tela je dovela dotle da me vino udari znatno jače nego što sam očekivao. Spopalo me je ludilo da pretražujem kuću, ali su vrata svih soba bila zaključana. Kuraž, koju sam dobijao iz flaše s ambrozijom, me je umalo par puta stajala glave u mraku, kada bih se sapleo. Zaključio sam da u kući nema nikakvog oruđa, oružja, čak ni escajga i da je opasno kretati se po mraku u ovakvom zdanju. Skoro da sam zaboravio na strah kada sam iza sebe začuo režanje, baš kada sam krenuo ka ulaznim vratima, da malo udahnem vazduh. Okrenuo sam se sasvim polako, taman da vidim zverinu čije su oči u ravni mojih, kako me gleda, balavi i ispušta vreli zadah trulog mesa pravo u mene. Opet mi je prišao preblizu. Šta li sam zamišljao u svojoj ludosti? Ponovo ukočen od straha, stajao sam i čekao. Čekalo je i to, kao da me namerno drži na užarenim ugljevljima, igrajući se sa mojim živcima. Naposletku je popustio, okrenuvši mi dupe i frknuvši dok je istovremeno oštro pokazao debelom glavudžom u pravcu dnevne sobe. Čudno, ali strah od ovog bića sam počeo da doživljavam kao sasvim bezrazložan, definitivno me ne bi povredio, samo me je povremeno podsećao zbog čega sam došao, kao i da nisam domaćin već običan gost, sa neobičnim zadatkom. Gazda te beštije je ono što sam sve vreme pokušavao da zaboravim. Ili, gazdarica. Ispijao sam poslednji gutljaj, gledajući u portret preko puta mene, s kojeg se jedna dama sablasno smešila na svetlu jedine sveće.

U jutro trećeg dana me je probudio težak mamurluk koji me je isterao iz kreveta brže nego što sam očekivao. Odlazak u kupatilo nije doneo olakšanje. Otvorio sam prozorčić, koliko da uđe malo svetlosti i video ono u šta sam i sumnjao. Lice bledo i ispijeno, tako da ni najbogatija trpeza svako jutro i veče nije pomagala da se oporavim. Braon kese ispod očiju i natečeni, suv jezik. Beonjače su postojale, ali ničega belog u njima nije bilo, samo beskrajna mreža crvenkastih kapilara koji su se u svakom slobodnom deliću dodatno usitnjavali i granali. Najviše me je zabrinula pojava ožiljaka svuda po telu. Mogli bi biti od noktiju, ili čega god. Bili su sasvim suvi, sa rascvetanim krastama i zelenkastim pokoricama preko. Još mi samo fali i da me nepoznate bakterije izjedu, kao da nije dovoljno što svake noći…to svake noći je bio poseban problem. Sinoć sam pomirljivo legao u krevet, umoran od pića i uzbuđenja od tog dana. Nisam se čak ni umotao u jorgan, vezivao rezervnu majicu oko vrata i slične gluposti za koje sam znao da mi neće pomoći, ali su mi nekako držale osećaj posedovanja vlastitog tela i bića. Prošle noći sam shvatio da nema potrebe za tim. Snovi u ovoj kući su taman takvi da im ne možeš izmaći, niti ti se isplati da se boriš protiv nekoga toliko jačeg od sebe. Danju sam mrzeo takve odluke, jer sam smatrao da se svemu može pronaći slabost, ali to nije značajno pomagalo uveče, kada bi mi volja bila odnesena laganom rukom sna koji mi se na oči spuštao sa poslednjim zracima sunca.

Danas nisam ni dizao zastor, niti sam pio vodu, iako mi je suvo grlo pucalo pri svakom naporu da se zakašljem, ili makar malo pokrenem glasne žice. Nije bilo ni gladi, kao ni prethodnih dana, glad je stigla tek po zalasku sunca, kada su nokturnalne prikaze stupale na scenu. Moja snaga i vitalnost se tada oporavljale. Pisao sam kao lud čitav dan. Nova posteljina i veš su me svakog dana iznova čekali. Nisam želeo da znam kako ih doturaju. Ovlaš sam pregledao internet, interesovalo me šta je pisano u vezi onoga što mi je kvazimodo juče ispričao. Pa, ništa, izbio je skandal. Borba za prevlast između dva kartela, jedna ekipa nahvatala drugu nespremnu, malo ih istranžirali, policija iskoristila to da pročešlja i pohapsi, što sitne doušnike, što one protiv kojih su već imali dokaze, ali su ih čuvali baš za ovakve prilike, kada sami ne mogu ništa da povežu, pa zovu novinare i hapse one koji su odavno trebali da budu iza rešetaka. Sve u svemu – mućak. Onu dvojicu čak nisu ni uspeli da povežu s Mesarom. I da jesu, teško da bi neko od novinara, čak i iz policije, imao muda da to objavi. Služba nije reagovala, dakle, dugovaće im uslugu za prednost koju su mu sada obezbedili, ponovo se narugavši policiji u lice. Svet je bio tako prosto i predvidivo, ujedno i beskrajno dosadno mesto.

Pogledao sam današnji bilans, dvadesetak stranica i kunem se da neće biti više od minimuma posla u drugoj ruci. To će moći lektor bez da mi vraća rukopis. Problem u kojem sam se našao čini da trivijalnosti o kojima pišem, o kojima sam uvek pisao, posmatram kao zanimljiv eksperiment koji radim s pola snage, ali lišen predrasuda da mi je to ispod časti. U ovom trenutku bih tako postupio i da pišem ozbiljnu novelu, sve mi je ravno i stoga jednako kvalitetno tretirano. S deset posto snage, pišem bolje nego ikada, i, ako je to uopšte moguće, osećam daleko veću pomirljivost u odnosu na probleme sveta iz kojeg sam došao u ovu vremensku crvotočinu koja me jede više nego moja noćna prijateljica. Opet poznati hod i zvuci spolja.

„Opet ti se maješ, a? Šta ima po kuću, kako napreduje pos’o?“

„Nije loše. U stvari, mnogo bolje nego što sam očekivao. Verujem da ovim tempom mogu i ranije da završim.“ Ponosno sam uzvratio.

„A, nemoj ranije. Mora prođe ceo ciklus kako valja, neće valja ako ostaneš nedopraven.“

„Ne razumem, kakav ciklus? Mislio sam da mi je nedelju dana krajnji rok za prvu ruku, ali mislim da ću i ranije da završim. To sam hteo da kažem.“

„Ma, razumem ja tebe, prike, al ti mene izgleda ič ne razumeš. Ciklus, bato, nedelju dana, svaki dan mora se ispoštuje. Sve u prirodu ima ciklusi. Ne znam ja što je to tako, al, eto. Večeras će vidiš da je bolje što juče nisi otiš’o, sutra isto tako.“

Ponovo je sunce zašlo u trenutku kada je i njegov glas utihnuo i opet se nehajno okrenuo u stranu, nastavivši da sakuplja alat. Vratio sam se u kuću pomalo bahato, znao sam da me očekuje bogata trpeza, a glad me je morila otkako je sunce zašlo. Na moje iznenađenje, sve je bilo tu, kao i obično, s jednim izuzetkom. Biftek ovoga puta nije bio čak ni blago flambiran, već krvav, kao da je malopre odsečen, još topao. Dim koji se pušio iz njega je bio život sam koji je napuštao komad mrtvog mesa, isparenje koje se videlo poput ektoplazme na svetlosti sveće. Nikada nisam imao problem da gledam klanja i ubistva, pa makar i životinja, koliko god nevine bile. Ja sam novinar, istraživač, na kraju krajeva. Kako da napravim dobru priču ako povremeno ne udahnem miris sveže prolivene krvi na nekom ratištu, mestu zločina, na demonstracijama, kako? Ipak, da jedem tu gnusobu, to je nešto drugo. Smatrao sam da u sebe trebe da trpam samo najbolje i dovoljno termički obrađeno meso, a ne kolateralnu štetu, ili prehranu koja se i sama loše hranila. Racionalni deo mi je sve to govorio, ali se nagonski budio i uskoro sam uhvatio sebe kako se oblizujem, sedam za stolicu, sasvim nesvestan da sam već dotle došao i krećem da nabadam plastičnom viljuškom masu što se tresla poput pudinga. Već nakon prvog uboda sam shvatio da nije praktično da se mučim, pa sam uhvatio mesinu u ruke i krenuo da kidam zubima, sočno isisavajući slankastu tečnost nakon svakog dubokog ugriza u meko tkivo.

Pir nije mogao trajati dugo, jer je glad koju sam osetio od one prirode koja vam ne dozvoljava da se sećate gospodskih manira za trpezom. Na kraju sam polizao tanjir pun lepljive tečnosti i pobedonosno podrignuo, zavaljujući se duboko u stolicu. Tek tada sam primetio da salate nisam ni pipnuo, niti bih, jer su mi se gadile, a sokova nije ni bilo. Tri flaše vina su stajale otvorene i lagano disale, čekajući da im odam poslednju počast.

Sledeće jutro me je spucala gora glavobolja i teži mamurluk nego prethodno i jedva sam se doklackao do kupatila. U ogledalo sam se tek ovlaš pogledao i shvatio da izgledam bukvalno poput živog leša. Jedna stvar se promenila. Događaji koji su usledili po mom odlasku na spavanje nisu imali prizvuk košmara i obojenje straha, već pre lucidnosti i svesnog izbora. Nisam se sećao svega, znam da sam se obreo u istoj sobi u kojoj mi je telo ležalo, ovoga puta je sve bilo živahno i nestalno u oblicima koji su iz samih sebe isijavali najrazličitije boje, od kojih je svaka nudila informaciju o suštini objekta. Isijavanje gospođe koja me je posetila je bilo izrazito crveno, sa odsjajima crne. Priroda joj je vatrena i nezajažljiva, a težnja telesna, kao da je žudnjom izgarala da zadobije oblik kojem je toliko težila. Posmatrao sam svoje telo u nesvesti i skaredne stvari koje mu je radila, a koje ne želim da opišem, jer mi je taman još toliko ljudskosti ostalo da neke abominacije sačuvam skrivenim.

Pored glavobolje, koja je delimično zalečena pisanjem, veći je problem predstavljala voda. Od prvog dana sam imao po jednu flašu u svojoj i dnevnoj sobi, ali sam sve ređe pio. To jutro sam bio žedniji nego ikada, ali sam se pri prvom kontaktu usana sa vodom izbljuvao pravo na debeli tepih i usmrdeo radnu-spavaću sobu. Žeđ je stvarna, ali je odbojnost prema vodi bila stvarnija.

Trideset stranica, uobičajeno ćaskanje sa grobarom… Saznao sam da se zove Slavko. Nije da me zanima, ali mi je nekako bliži. To biće zna više o stvarima koje mi se dešavaju od mene samog i, za razliku od mene, ne doživljava sebe kao nižeg u hijerarhiji postojanja. To je jako čudno, mislio sam da takvi znaju gde im je mesto. Što je još interesantnije, i ja sam počeo da ga doživljavam kao sebi ravnog, iako je to pomalo laž. Prosto sam ga uzdigao na nivo razumnog bića, sa kojim se može komunicirati bolje nego s nekim ljudima.

Naredno veče me je, pored još većeg komada mesa, dočekala i flaša puna tople crvene tečnosti. Bez povrća i vina. Nije bilo potrebe za alkoholom, kombinacija me odvela do neslućenih svetova koji se samo retkima otvaraju. Povratak je bio bolan i težak, ja još više slomljen, ali je težinu mamurluka ujutru nadjačala silina žeđi, ovoga puta za sasvim novim, čistim ukusom.

To sam veče izašao,, pošto je pala noć i tumarao po groblju sve dok nisam opazio cilj, razlog tako jakog zova da izađem usled noći i oglušim se o direktna naređenja. Niko me nije sprečavao u tome, iako sam osetio poglede na sebi, kako poznatog, tako i nepoznatog porekla – nove poglede, za mene novih pojava i postojanja. Dok sam dovlačio teret na ramenu kroz dobro poznatu putanju, setio sam se kako me je Slavko odvukao prve noći. Setio sam se svega, ali to više nije misterija, već puka trivijalnost koja se mogla desiti pre pet hiljada godina, jednako kao i pre pet dana, nisam mario. Na stolu me ništa nije čekalo. Nije ni bilo potrebe, sam sam se pobrinuo za obrok te večeri.

Pored sve jačih noćnih orgijanja, od skoro sa više posetioca, ne samo sa onom jednom, moje telo se ugasilo. Ne umem da objasnim kako, niti u kom tačno trenutku, ali sam prilično siguran da sam umro. Samu smrt je pratio jak hropac namučenog nosača mog prokletog postojanja, koje je sada imalo drugu svrhu. Jedan mali delić čiste ektoplazme, onaj koji se do sada nije sasvim transformisao u crveno-crnu svetlost je prosto ispario u nepovrat, sa trajno nakačenom informacijom o neljudskoj patnji i torturi koju je podneo, đavo da ga nosi! Sam osećaj nije bio toliko čudan, koliko je to bio rascep koji se dogodio u mojoj ličnosti. Ostalo je jedno solarno, dnevno, jadno i zbunjeno biće koje je i dalje moglo da koristi staro telo, ali ovoga puta uz mere ekstremnog opreza, jer je sada postalo podložno klimatskim promenama. Noću bi se to biće osvešćivalo i radilo stvari za koje mi ionako niko ne bi poverovao da su istinite.

Ipak, precenio sam sebe, a potcenio domaćine u ponoć zadnjeg dana, kada sam pijan od protoka tuđeg života u meni divljao po kući, ne ostavljajući im izbora do da me dodatno ošamute i pokažu mi gde mi je mesto. Pas je, kako se pokazalo, mogao da ujeda i to gadno, tako da i dan-danas nosim ožiljak na levoj ruci, onaj zbog kojeg sam ispao heroj grada to isto jutro, ali to je druga priča. Uspeo sam da ga mlatnem onim gvozdenim svećnjakom posred lica, tako da mu se dobrano usekao u crne obraze, prošavši kroz oko. To ga je povredilo toliko da je krenuo da se rastače, povukavši se u najmračniji ćošak. Možda je razlog tome činjenica da je svećnjak u stvari bio od srebra, tek presvučen nečim što je podsećalo na patinu gvožđa. Kao da je neko, poučen starim legendama, pokušao da sačuva poslednju odstupnicu tako što će zamaskirati jedino oružje u kući. I mene je ruka pekla jer se premaz brzo skidao, pa sam bacio smeće na pod, baš u trenutku kada me je, sada već skoro sasvim materijalizovana, ženska prilika uhvatila za vrat, iskezila zube i kroz siktanje zapretila da je moj život i dalje u njenim rukama i da ću joj zauvek biti sluga. Nisam mogao da razmišljam o tome, svitanje je blizu, i ona je krenula da kopni. Pred probijanje prve zrake sunca me je podsetila da ću poklon koji sam dobio, milost koja mi je ukazana uskoro morati da platim. Shvatiću sam, kako je rekla, a do tada sam slobodan da odnesem tekst onima zbog kojih sam se ovde i našao.

EPILOG

Gusta noć se sjedinjavala s jesenjom kišom i raskošnim mastilom bojila prostor iznad grada koji je tonuo u snevanjsku atmosferu. Svetla u se neravnomerno palila duž cele urbane nastambine otkrivajući novo ruho grada, zamenivši bogatu paletu jesenjih boja, koja je preko dana dominirala hladnjikavim ulicama duž kojih je fijukao hladnjikavi vetar. Na brdu iznad grada, nešto višem od ostalih, svetla odavno behu upaljena, a svečana atmosfera bogatog doma je nudila sav zamislivi luksuz gostima čuvenog vidikovca. U centru prostranog dvorišta, svetleo je bazen, dopola na otvorenom, a drugom polovinom duboko u prostoriji za prijem, koja je ovog puta ugostila najviđenije ljude, iz raznih delova zemlje i sveta. Banket je takav da bi na njemu pozavideli i prebogati šeici, čije prisustvo takođe nije izostajalo. Oskudno obučene devojke i mladići su se rastrčavali oko zahtevnih gostiju punih sitnih kaprica, a oko jednog od zamračenih separea, negde na samom kraju luksuznog studija su se rojili novinari, nagurkivajući se sa javnim ličnostima, svi jednako željni da dopru do čela stola, za kojim je sedela muška prilika u smokingu, duvaneći veliku cigaru, dok je u drugoj ruci grejala konjak, i povremeno odgovarala na pitanja prisutnih, koja je koordinisala druga osoba. Taj drugi je bio nižeg rasta, plećat i sa velikim ožiljkom preko lica, neka nesreća usled koje je izgubio oko i koja ga je dodatno naružila.

„Evo, simpatična gospoja iz Engleske, ona u tesno ’aljinče neka sad pita nešto gospodina. Mali, prevedi, bre, šta si se pokočio, da zovem zamenu, a?“ Jednooki je rečima jednako kao pogledom šibao mladića, simultanog prevodioca za engleski jezik.

„Ne, gospodine, Slavko, taman posla! Eto me, odmah!“ nespretno je ispustio fasciklu iz ruke, dozvolivši da se listovi rasture po velikom stolu, tako izazvavši smeh većine prisutnih.

„Gospodine V, mene interesuju glasine koje kruže o tome kako ste nasledili tolike milione vašeg pokojnog tasta? Naime, došla sam do podatka da ste vas dvojica bili u svađi u vezi njegove tadašnje verenice, sitne estradne zvezde koja se probila zahvaljujući knjizi koju ste, navodno, umesto nje napisali? Naravno, to nikada nije dokazano, ali je vas, kao petparačkog pisca, naglo izbacilo u prvi plan pošto ste se, nakon zagonetne smrti Milenceta Mesara, oženili njegovom ćerkom, nasledili njegovo bogatstvo, za koje se tvrdilo da ga je stekao ilegalnim putem. Zatim ste proširili imperiju na osnovu bogatstva stečenog vašim romanima koji se uglavnom bave folklornim hororom sa ovih prostora, a za koje se tvrdi da su dobrim delom nastali na osnovu istinitih događaja, što je, složićete se, čisto sujeverje. Šta je od svega toga istina, zapravo, kako se branite od silnih napada opskurnih centara moći, koji Vas optužuju za okultizam i šurovanje sa nečistim silama, a sve u cilju sticanja enormnog bogatstva?“

Čovek u fraku nije sačekao prevodioca, već je pokretom ruke smirio uskomešanu atmosferu, punu uzdaha negodovanja i straha.

„U redu, je, mali, razumem sve. Ja ću…“ dao je znak mladiću da se skloni, koji je to jedva dočekao i udaljio se najbrže što je mogao, pokušavajući da na svaki način izbegne bilo kakav kontakt s jednookim.

„Pre svega, hvala Vam što ste nas sve, posebno mene, udostojili svojim cenjenim prisustvom. Pratim vaš rad godinama i veoma sam sklon da vam dam za pravo na kritici bahate buržoazije, koja eksploatiše radnike, bogateći se na osnovu prekovremenog rada, sve vreme plaćajući više nego nedovoljno za pristojan i dostojanstven život. Uveravam vas da to u mojoj, pardon, našoj, firmi nikako nije i ne može biti slučaj. Naime, kod nas se višak profita uvek nekako nađe na računima onih koji su najzaslužniji za njegov nastanak. Mi brinemo o običnom čoveku.

„Što se tiče pretpostavki koje ste izneli, a koje su, uveravam Vas, plod sasvim neosnovane i bujne mašte nekolicine tužnih ljudi koji se mešaju u živote svih nas, potpuno naduvane, u krajnjoj instanci i – netačne! Potpuna laž, draga moja. Izvinite na intimizaciji, pripaziću na manire ubuduće.

„Istina je jedina i najveća da sam ja mog pokojnog tasta, Bog da mu dušu prosti, voleo koliko i svoju ženu, iako je to greh prema njoj. Eto, reći ću da sam ga tada voleo bar jednako, a sada nju volim čak i više, jer moja ljubav i naklonost prema njoj rastu iz časa u čas. Ona je, i samo ona, jedina i najodgovornija za ovaj divan banket. Sve je sama organizovala, a pomogli su joj naši radnici, koje nismo morali da pitamo da li smemo da dobijemo još malo njihovog slobodnog vremena. Za veliku nadoknadu, razume se. Kada smo raspisali konkurs za volontere za pripremu bankete, svi su se javili, tako da smo bili u problemu koje da odaberemo. Na kraju smo onima koji nisu ušli u uži krug dali dnevnice i slobodan vikend, jer, samo tako je pravično.

„To nesrećno jutro, kada je moj divni, pokojni tast zadobio povrede od kojih se, nažalost, nije oporavio i koje su mu, mučeniku, presudile nakon meseca dana pakla i galopirajuće anemije koju je ugriz tog prokletog psa lutalice nekako izazvao. Čudna bakterija, rekli su, ali se ne razumem dovoljno u medicinu, iako sam donirao za izgradnju nekoliko bolnica i centara za oporavak, a i glavni sam sponzor novootvorenog instituta za hematologiju. No, sreća u pregolemoj nesreći je bila ta da sam se našao u blizini i video ogromnog psa kako napada nekog čoveka. Postupio sam na najbolji mogući način. Onako kako mi je dužnost nalagala i krenuo da odbranim nesrećnika koji se našao na udaru zveri. Ostatak je poznat, zadobio sam teške povrede, a ta džukela je pobegla, ali je Milence, pokoj mu duši, da se još jednom prekrstim, bio spašen. Avaj, ne zadugo, ali, šta ćete, sudbina nas je odvojila od tog velikog mecene umetnika i kulturnih radnika, a ja sam samo nastavio njegov put i uradio koliko je bilo u mojoj moći. I dalje nazdravljam svom divnom, nažalost, i pokojnom, tastu. Makar imam pored sebe krv njegove krvi, koja me jača iz dana u dan i daje mi snagu da nastavim dalje, da izdržim sve nesreće koje ovaj nepravedan svet i nedovoljno humanizovano društvo svakodnevno nameću.

„Hvala Vam puno na ovom pitanju, ulepšali ste mi veče i dozvolili da olakšam dušu, posle mnogo vremena. Istina je jedina koja me oslobađa, s vremena na vreme, kada grešan zaboravim da i ja ponekad slažem. Nenamerno, ali se desi. Bog je taj koji mi, kroz usta ljudi poput Vas, pošalje nežnog goluba opomene i natera da se ponovo ispovedim. Izvinite, teško mi je. Treba mi pauza. Molim vas, sve prisutne, da me ispričate i uživate u svemu što je u ponudi. Ja ću se povući u privatne odaje, da sa mojom Tanjicom provedem neko vreme. Vidimo se posle, gospod Bog s vama.“

Obrisao je par suza, iako nije bilo primetno da su se pojavile, a jednooki je za to vreme, na način nežnog grubijana, rasterivao gomilu oko separea.

U udaljenoj prostoriji vile su postojala tajna vrata, prolaz koji se nalazio iza jednog velikog portreta aristokratske dame, plave i bledog tena. Nečujno su vrata kliznula u stranu i čovek je laganim hodom, kako da ne dotiče pod dok hoda, kliznuo unutra.

„Draga, eto me. Samo da dodam malo živosti u ovo staro telo, pa se vraćam gostima. Znaš li da sam te toliko nahvalio da sad svi misle da si svetica, da si najodgovornija za moje bogatstvo? Na neki način i jesi, pokazala si mi neizmerne tunele bića, kroz koje puze svakakve stvari. Nego, namesti se sama, nemoj kao prošli put. Obećavam da ću brzo, treba ispoštovati i onu decu koja služe goste, treba i nas da posluže“ žena, nedefinisanih i krajnje ispijenih crta lica se trgla poslednjim atomima snage, ogolivši tako vrat pun ožiljaka, koji je duguljasto izrastao iz bolesno sive kože, za tri broja veće od skeleta koji je prekrivala.

Negde u gluvo doba noći, gospodar kuće je ležao na velikom divanu, u jednoj od soba predviđenih za osamu posebne klijentele. Oko njega behu nasumično razbacana poluuspavana tela mladih devojaka i dečaka, i svi do jednog su krkljali u stanju koje se ne može nazvati mirnim snom, dok se lepljiva tečnost slivala sa svakog od njih, sasvim promenivši prirodne boje nedozrelih koža.

Jedan konspirativni zvuk je naterao čoveka na divanu da se veoma prijatno nasmeje.

„Nemoj da se kriješ na terasi. Znam da si tu već pola sata. Nije mi baš najjasnije kako si izmakao stražarima, ali, otkrićeš mi tajnu jednom, zar ne?“ izreče i uspravi se, ostaviviši konturu u memorijskoj peni, da se lagano vraća u prvobitni oblik.

„Izađi napolje, samo da ti kažem nešto, tražim te dugo.“ Odgovori hrapavi, bolešljivi glas, s druge strane prozora.

U tren oka, dve su prilike stajale jedna naspram druge, na jednom od tremova sa zadnje strane ogromnog zdanja.

„Mislio sam da si umro od alkohola, ili droge. Ili od oba. A ti postao beskućnik. Ili ti je to samo maska? Mislim, ta seda bradurina i ćelava glava su tvoje, kao i te bore, nije maska?“ upitao je bolje obučeni.

„Nije maska, sve sam izgubio pokušavajući da doprem do tebe i dobijem informacije. Bilo je teško. Vidiš ovu štaku? Mesarove gorile su me samo delimično sredile. Zbog tebe, razume se, ali sam se oporavio.“

„Pa, ko ti je platio lečenje i oporavak u najboljim banjama?“

„Došao si da me vidiš i malo izlečiš grižu savesti. Rekao si mi da se ne petljam više gde mi nije mesto i da je sve moja krivica!“

„Nije li?“

„Ne, jebeni bezosećajni monstrume! Naravno da nije!“

„Pazi, dobro sam raspoložen, nemoj da pokvariš novostečenu prednost. Reci šta hoćeš? Priznanje da sam zasrao? Jesam, eto. Možda malo, ima i tvoje krivice, ali, nisi se javljao, tražio sam te. Isprva sam znao gde si, u svakom trenutku, ali sam poštovao tvoju privatnost. Razumeš? Jebeno sam poštovao to što si odlučio da ne pokažeš trunku zahvalnosti za sve pare koje sam ti uplaćivao, a ti vraćao uplatnice. Čak si i onog klinca našamarao kad ti je lično odneo kovertu. Šta je trebalo da radim, da dođem i popušim ti, u znak kajanja?“

„Monstrume!“

„Okej, nemoj da mi prelaziš granicu. Na mom si posedu, bar još neko vreme. Šta hoćeš sada? Pare očigledno nećeš.“

„Kako to da si, posle više od decenije, ostao jednako mlad? Nisi ni jebenu sekundu ostario, pogledaj mene? Kako? Šta si ti?“

„Druže, život me nije mazio, sve do jednog trenutka. Jednostavno sam shvatio da mi se živi i promenio ishranu, to je to.“

„Nemoj da me jebeš, bre, druže! Imam gomilu dosijea o tebi i tebi sličnima. Neka ostavim i koske ovde, ima ko će da pusti buvu gde treba. Ne zajebavam te!“

„Ponovo, šta hoćeš?“

„Znaš šta jebeno hoću! Jebe mi se za tvoje pare, provalio sam da nešto nije u redu čim si me prvi put posetio. Posle sam istraživao i pomislio da sam sasvim poludeo, a onda sam shvatio. Jebeno sam shvatio!“

„Dobro, ako si shvatio, kao što tvrdiš, onda shvataš da je tvoj položaj još beznadežniji, zar ne?“

„Duguješ mi to!“

„Šta ti dugujem, jebote…šta?“

Gledali su se neko vreme. Prosjak je promenio izraz lica, odbacio štaku, uspravio se i sprečio novi napad teškog kašlja. Zatim je izgovorio tonom koji nije trpeo odbijanje.

„Duguješ mi sve! Duguješ mi mladost…život…vreme!“

Sad je gospodar imanja bio zaprepašten. Promenivši nekoliko izraza lica, najzad je progovorio.

„A, TO hoćeš? Pa, svi žele nešto slično. Čime si zaslužio? Čekaj, ne govori, ubiće te kašalj. Dobro, nek ti bude, ovo je čudna noć, nalik onoj u kojoj mi se svašta izdešavalo. Imaš jednu šansu, pazi, kiša se sprema, požuri. Sve već miriše na zemlju, jednu posebnu zemlju…“

„Gde, GDE?“ prosjak je panično insistirao na odgovoru, dok je gutao kašalj što ga je obuzimao.

„Tamo gde sam i ja počeo. Seti se šta sam ti pričao kad sam te prvi put posetio, a ti me pravio budalom, tako jebeno racionalan. Pohitaj, i – imaš nedelju dana, nemoj da ti je palo na pamet da odeš ranije. Ne znam zašto, sve u prirodi ima neke jebene cikluse.“

Kiša je prvo počela da rominja, da bi se za samo par minuta pretvorila u biblijski potop. Na ulicama više nije bilo nikoga, ni zakasnelih putnika, niti narkomana po budžacima, svi se behu nabili u sigurnost domova, sem jedne sene koja je, spotičući se i gadno kašljući, hitala ka brdašcetu blizu izvesne usnule kapelice.

Autor: Dejan Sklizović