More plodnosti Jukija Mišime

Tetralogija More plodnosti japanskog pisca Mišime predstavlja njegovo konačno zaveštanje; datum završetka pisanja romana Pad anđela je i datum njegovog samoubistva. Mišima je poslednje redove rukopisa ispisao u rano jutro 25. novembra 1970. godine, u 10 i 15 je krenuo od kuće, a nešto posle 12 sati je izvršio sepuku, posle neuspešnog puča u jednom od tokijskih štabova Japanske armije. Još je Niče rekao „Umri u pravi čas!“; Mišima to načelo poštuje, prelazeći direktno iz stvarnosti u legendu. Suicid često zna biti znakom fanatičnosti, te je stoga dobro obratiti pažnju na umetnike koji su tako okončali; fanatičnost visoko korelira sa istinskom umetnošću. Tvorac Mora plodnosti je jedan od takvih autora; koga zanima da sazna više o tome, neka pogleda odličan biografski film Mishima: A Life in Four Chapters.

More plodnosti obrađuje dug period istorije modernog Japana, sve od samog kraja Meiđi ere (vladavina cara Meiđija 1868-1912) pa do sedamdesetih godina dvadesetog veka. Na početku izolovano društvo kroz taj vremenski tok biva u velikoj meri pozapadnjačeno; moć cara sve više opada, narasta snaga kapitalizma i korporacija, nestaju tradicionalne japanske vrednosti, šinto svetilišta propadaju, dok stari bogovi Japana gube svoju snagu. Japan gubi u drugom svetskom ratu, a car se odriče svog statusa sunčevog božanstva – šta može biti veći udar na Zemlju izlazećeg sunca i njene stanovnike?

Prolećni sneg (春の雪) predstavlja prvi roman; u pitanju je priča o Kijoakiju Macugaeu, sinu i nasledniku barona Macugaea, i njegovoj ljubavi prema Satoko, devojci s kojom je odgajan u domu Ajakura, aristokrata plemenitije krvi. Kijoaki je oličenje lepote i strasti, mladić veoma drugačiji od onih oko njega, posvećenih tradiciji, kendou i državi; njegovo glavno interesovanje je sopstveni emotivni život. Njegov prijatelj Šigekuni Honda predstavlja oličenje druge strane Japana – građanstva, tada još jakog; iako ovde igra tek epizodnu ulogu, postaće protagonista narednih delova tetralogije. Od svih njenih delova Prolećni sneg je najraskošnije napisan, bez inkonzistentnih delova, postavljajući se tako kao stilski odličan roman i hronika društva doba koje opisuje.

Pomamni konji (奔馬) nastavlja se na period posle Kijoakijeve smrti; Šigekuni Honda sada je sudija, čovek od karijere, ali bez ičega što bi ispunjavalo njegov život. Sve se to menja nakon što odmenjuje svog nadređenog na šinto svetkovini; ubeđen je da u najboljem mladom kendoisti vidi reinkarnaciju Kijoakija Macugaea, što potvrđuju tri mladeža na istom mestu na kome ih je i Kijoaki imao. Isao Iinuma, kako je kendoistino ime, zajedno sa svojom grupom Šjova liga božanskog vetra planira državni udar kojim bi se carskoj porodici vratila moć koja je pala u ruke zaibacua, velikih porodičnih korporacija. Opsesija smrću provejava ovim delom; najimpresivnija scena dešava u romanu unutar romana (Liga božanskog vetra), gde pratimo scenu nebrojenih samoubistava članova prve Lige na obroncima planine. Sam kraj romana korespondira sa krajem Mišiminom života, i kao takav je iskorišćen za jedan od segmenata Šraderovog filma Mishima… (gorenavedeni).

Hram svitanja (暁の寺) započinje u samu zoru Drugog svetskog rata; Šigekuni Honda nalazi se u Bangkoku kao pravni zastupnik korporacije Icui u sporu; tamo sreće mladu kambodžansku princezu koja tvrdi da je ona u stvari iz Japana i da je reinkarnacija Isaoa i Kijoakija, što se i dokaže tačnim. Godinama kasnije Jing Ćan (jer to je princezino ime) dolazi na studije u Japan, pri tome zaboravivši sve što je znala o svojim prethodnim inkarnacijama; Šigekuni Honda njome postaje seksualno opsednut. Kroz ovo delo sve više provejava simplifikovana budistička teologija; ovo zna da postane zamorno, naročito kad smo primorani da čitamo stranice i stranice teoloških rasprava o atmanu, transmigraciji, etcetera. Od svih delova serijala ovaj je najmističniji; ipak, odaje utisak nekonzistentnosti i gotovo grubog stila.

Pad anđela (天人五衰), ili preciznije prevedeno, Truljenje anđela, predstavlja završni deo ove tetralogije. U ovom romanu ostareli Honda usvaja siroče Torua Jasunagu, za koga veruje da najnovija reinkarnacija Kijoakija-Isaoa-Jing Ćan, što se međutim ispostavlja kao pogrešno. Toru je sušto otelovljenje sitne, tričave zlobe, niska i bedna osoba koja uživa da pakosti drugima. Dok Kijoaki utelovljuje strast, Isao muževnost a Jing Ćan lepotu, Toru predstavlja najveću mizernost svakodnevnice; ovo delo odiše fatalizmom. Taj duh se više ne inkarnira, a ono za šta se mislilo da je njegov produžetak, lažno je – teško je u ovome ne pronaći Japan opažen očima Mišime. Od svih delova ovaj se doima najteže, opterećen budističkom teologijom i sumornošću na granici egzistencijalizma. Ipak, sama završnica dovodi do suza.

More plodnosti preporučujem za čitanje zrelijim čitaocima (ne u smislu godina, već… zrelosti. U pitanju je izvanredan egzemplar istinske japanske misli na granici doba, inspirativna priča o preobražaju i padu Japana, koja u sebi ipak nosi univerzalne ljudske konotacije. Zaista odličan serijal.