Na čajanci s Nenadom Jevtićem

U redovima AVKF-a, koji ne pati za svetlima reflektora ‘glamuroznog’ života jednog autora. Pored toga što je autor uspešnog romana ,,Dronstad: Karantin“, takođe je velika ispomoć , pored urednika naravno, novijim autorima romana koji su se tek ,,ispileli iz jajeta“, i autorima članaka – Nenad Jevtić. 

GS – Grebenarović Sofija , NJ – Nenad Jevtić

GS: Kad se javila želja da postanete pisac? 

NJ: Detinjstvo su mi obeležile emisije o svemiru, tehnologiji i umetnosti, koje su uticale na mene, međutim, tek tokom srednje škole sam se osmelio da napišem roman. Kao osnovac, s drugovima sam probao da radim na stripu. Mahom je radnja bila inspirisana igricama, i to je ukratko neki uvod u moje pisanje . Nešto posle studija, u potrazi za novim hobijem, malo ozbiljnije sam počeo da se bavim pisanjem. Motivacija nije nužno potreba za ostvarivanje velikih ciljeva, jer tada mi je bilo dovoljno da osmislim scenu i da me ona nadahne za nešto veće i konkretnije. Danas je motivacija podeljena na sistem malih uspeha, potrebnih da se ostvare da bi se postigao veći cilj. Recimo da je pisanje samo po sebi nagrada koja me veseli.

GS: U koji književni žanr spada Vaš roman „Dronstad: Karantin“, zašto ste konkretno taj žanr odabrali?

NJ: Oduvek su me fascinirale akcija i fantastika, a žanr fantastike koji je ispunjen akcijom je vojna fantastika. Nezastupljenost ovog žanra kod nas, bio je dodatni razlog što sam odabrao baš to. Dronstad saga je po mojim shvatanjima, prva takva saga u Srbiji, koja uzgred kombinuje i elemente kiberpanka, nanopanka, porodične drame i mnoge druge podžanrove.

GS: Šta Vas motiviše da pišete?

NJ: Spomenuo sam sistem malih i velikih ciljeva u životu. Mali ciljevi su pričanje dobre priče, objavljivanje romana/priča, aktivnosti na sceni u vidu gostovanja i proširivanje kruga poznanika koji se bave ovim poslom, uspešna reklamna kampanja, ali i saradnja sa drugim, mlađim piscima, početnicima, pogotovo ako mogu da im ukažem na sopstvene greške da bi ih izbegli ili makar smanjili u svom stvaralaštvu. Veliki ciljevi, namerno nedostižni i daleki, uključuju inostranu slavu, prevode na strane jezike, osvajanje stranog tržišta i širenja dobre reči o domaćoj fantastici. Zamisao takvih ciljeva je da se namerno puca visoko, možda i previše, pa ako se dobaci do polovine, opet je nešto s čim bih bio zadovoljan. Naravno, ti ciljevi su tu više kao zamisao, ne rigidno zacrtani. Uspeh je nusprodukt kvalitetnog rada, zato i na ciljeve u životu i gledam kao na maštarije, dobru motivaciju.

„Pisac“ zvuči naivno ako govorimo o regionalnom tržištu, jer nemamo mnogo književnika koji mogu da se pohvale lepim životom od pisanja, i to su mahom autori koji se ne bave fantastikom. Bilo bi lepo da neko od fantastičara uspe da se ostvari i kao poznati književnik, bavi se pisanjem i živi od toga. Verovatnoća za tako nešto je  vrlo mala, ali… ne i nemoguća.

GS: Šta biste poboljšali na svom sledećem književnom ostvarenju?

NJ: Iako je ,,Karantin“ pobrao dosta pozitivnih kritika, mnogi su se požalila na sitna slova i tehničke stvari koje se rešavaju lekturom i korekturom, pa to imam na umu kod narednog projekta. Takođe smatram da likovi moraju bolje da se istaknu, da se prodube njihovi karakteri i naglase motivi kako bi delovali realnije, uverljivije. 

Slušam kritiku, onu koja je argumentovana, konstruktivna, i pokušavam popraviti one delove koji su kritikovani i važni, bitan je i dobar odnos s publikom. Smatram da kritika ima potencijal da poduči pisca kako da postane bolji u radu.

Volim scene akcije i sklon sam da ih razvučem do najsitnijih detalja, a svestan sam da prosečan čitalac često nema strpljenja da prati jednu scenu na deset strana, pa pokušavam da sažmem one bitne stvari i držim takve scene pod kontrolom.

Generalno radim na samokritici, pomno analiziram sopstveno pisanje i eksperimentišem koncpetima da bih postigao što bolji dojam kod čitalaca. Urednici enormno pomažu u tome, korisnim savetima skreću mi pažnju na bitne stvari u rukopisu i predlažu i usmeravaju. Stava sam da svakom ozbiljnijem piscu treba barem jedan urednik, ili beta čitalac koji će objektivno proceniti delo i predložiti izmene kako bi roman dobio na kvalitetu.

GS: Koji su Vaši uzori?

NJ: Iako se bavim fantastikom, uzori mi nisu pisci fantastike. Hemingvej, Andrić, Ćopić su mi autori kojima se često vraćam iako je lista autora koji su me oblikovali zapravo poduža. Artur Klark mi je jedan od tih, na samom vrhu, autor koji je imao zanimljiv život i pogled na svet, barem na ono šta svet može da postane. U njegovom romanu „Matica Zemlja“, na poslednjim stranicama sam pročitao pripovetku Zorana Živkovića, što mi je kao srednjošklolca ostavilo zapanjenog – da neko od naših piše fantastiku podjednako dobro kao i Artur Klark, dovoljno da mu se pripovetka nađe na kraju romana. Recimo da je taj podatak posejao seme nade, a ono je proklijalo kada sam počeo da pišem.

GS: Da li ste dugo radili na romanu?

NJ: Uh, prvenac, ,,Karantin“, nastao davne 2013. godine, pregledan desetak puta, konačno sređen 2019. godine s urednicima: Mira Satarić, Irena Ilić Vasiljević i Kristijanom Šarac, bio je težak zadatak za sve nas. Svestan da imam grešaka u romanu, problema sa stilom i tehnikom pošto mi je to prvi roman i da sam tek vežbao zanat odnosno pisanje, tražio sam bilo kakvu pomoć. AVKF je prihvatio da uredi rukopis, proceni koliko tu ima posla. Ispostavilo se da ga ima i previše, ali nisam odstupao, niti se uplašio od količine ispravki koje me čekaju. Upornost je zaslužna što sam opstao, jer sam bio uveren da se sve to može popraviti. Sređivali smo prvenac oko šest meseci, izbacili šezdeset strana iz romana. Rad s urednicima je imao lepe i teške momente, zahtevao kompromis, trodnevne razgovore o delu, junacima i zašto se neke stvari događaju u romanu. Prvenac kao i svaki, nije savršen, ali je svakako bolji od originalnog drafta. ,,Karantin“ je prozor u svet ,,Dronstada“, pa i gledam tako na njega, kao upoznavanje sa sagom i pričom o virusima, pandemiji, opsadi grada svedenog na ruševine, ratu i bandama koje žive u magli, ali i topla porodična priča o pojedincima i civilima koji nemaju drugog izbora do da se bore za opstanak. Svaki nastavak priča je o daljim događajima te odabrane nekolicine i novim izazovima s kojima se moraju izboriti da bi neka lepša budućnost granula s vrha raznetih poslovnica.

GS: Šta Vam je u planu posle „Dronstada“, pod uslovom da imate novo delo u planu?

NJ: Trenutno radim na romanu u žanru urbane fantastike, kombinacija epske i savremene fantastike, staro u novom ruhu. S kratkim pričama sam se oprobao u nekoliko žanrova koji mi nisu primarni, pa je kao izazov došlo da napišem nešto duže od priče ili novele. Roman o kom pričam je tek u nastanku, i ne bih da govorim previše o njemu, jer i sam ne znam kakva ga budućnost očekuje, da li će biti završen ili ne. Ideje imam možda za pet romana koji nemaju korelacije jedan s drugim, samo je pitanje vremena kada će nastati.

Sreću želim, Nenade. Nek ti živi slava, nek ti živi ime!

Do sledećeg članka, sve vas pozdravlja Vaša Gospa Smrt.

About Author