Boris Mišić je nezavisni pisac i ljubitelj dobre priče. Do sada je objavio tri zbirke „Vila šatorica“ (2016), „Nebeska zvona“ (2020) i „Srce Dinare“ (2021), a i često objavljivao priče učestvujući u konkursima. Prepoznatljiv je po tome da kombinuje elemente horora, fantastike i atmosferičnih planinskih krajolika u pripovedanju o običnim ljudima. Možemo ga svrstati u pisce fantastike, iako se nije usko opredelio za jedan žanr spekulativne fikcije.
Na AVKF portalu smo objavili par njegovih priča, ispratili njegovu karijeru kroz nekoliko recenzija o „Vili šatorici“ i intervjuom, pa smo odlučili da rezimiramo šta se sve dogodilo od poslednjeg intervjua koji smo vodili s njim.
1. „Vila Šatorica“, vila od Šator planine prvi je lik iz priče i zbirke koji te je upoznao s ljubiteljima fantastike u regionu. Pored nje, koje likove bi izdvojio po značaju i kako si došao na ideju o njima? Kao piscu, meni je posebno zanimljivo da vidim kreativni proces, pa bih voleo da mi otkriješ taj deo stvaralaštva. Kako nastaju tvoji likovi?
Odgovor: Čarobnica Daca (priče Daca i Huan, Daca u gradu tame) mi je omiljeni lik u čijem sam stvaranju i pisanju zaista uživao, a po reakcijama vidim da su i čitaoci. Mislim da je upečatljiv i lik zloslutnog putnika kroz vreme, Vejna (Šapat večnosti, Nebeska zvona). Čini mi se da sama priča stvori lika koji će najbolje izneti njenu atmosferu. Možda u početku imam neku generalnu predstavu kakvog lika želim, a onda tokom pisanja se detalji jednostavno sami od sebe nametnu i uklope u celinu.
2. U „Vili Šatorici“ zapaženo je da si provukao rat kroz priče, a znamo da si služio vojsku, kakav je odnos nadrealnog u odnosu na realno u tvojim pričama? Da li postoji neka metoda i proces po kom doziraš elemente fantastike i šta je njihova zamisao? Šta, po tebi, fantastika u pričama treba da postigne? Koji je njen cilj?
Odgovor: Zapravo je fantastika tu alat, sredstvo da se nešto ispriča i dočara čitaocima. Mislim da ne bi imale tu snagu da su ispričane skroz realno, jer bi se onda pretvorile u suviše bolne i mučne priče koje su već na sličan način milion puta ispričane. Želeo sam da im fantastika da neku upečatljivost, prepoznatljivost. A i sam rat je neka vrsta (užasne) fantastike; granično područje između naše fizičke i psihičke realnosti i onog van nje. Odbijam da se pomirim, i nikad se neću pomiriti s tim da je rat prirodno stanje čoveka. Video sam svašta u ratu što nije da se ne može podvesti i pod fantastiku, tako da mislim da je ona u ratnim pričama na svom terenu.
3. Druga i treća zbirka su dosta spominjane kada su ugledale svetlost dana. Možeš li nam reći nešto više o njima? Reakcije čitalaca su uglavnom pozitivne, što me dovodi do sledećeg pitanja. Recimo da si prinuđen da se opredeliš za jednu od zbirki, a znam da je subjektivni osećaj presudan, koja zbirka ti se čini uspešnija od ostalih? Da li možeš sam da proceniš poboljšanje u sopstvenoj tehnici i stilu, ili imaš ljude od poverenja koje konsultuješ oko kvaliteta priča?
Odgovor: Objektivno, treća zbirka, Srce Dinare je sigurno najkvalitetnija. Što je negde i logično, jer čovek vremenom i radom uči i popravlja se. To kažu i čitaoci, a i sam prepoznajem da je stil bolji i priče čvršće i sigurnije utemeljene. Međutim, iako je prva zbirka Vila šatorica, realno najslabija (ima tehničkih grešaka i nedoslednosti i propusta koje tek sada sa vremenske distance jasnije uočavam), ostala je omiljena ljudima, iz nekog razloga. Čini mi se da je ta njena iskrenost i snažna emocija pronašla neku žicu u ljudima, pa su je zavoleli i uprkos tih propusta. Nešto već čovek može vremenom i sam da oceni, a znači mi naravno i sud ljudi u čije procene verujem. Srce Dinare je neobična knjiga čiju suštinu čini postojanje jedne nevidljive Staze koja objedinjuje naš duhovni, kulturni i prirodni prostor. Za razliku od većine mojih dela, prilično je optimistična. Nebeska zvona su već mračnija fantastika.
4. Duže vremena si prisutan na domaćoj sceni, u prilici da ispratiš njen razvoj i dešavanja, pojavu novih pisaca i uspehe već renomiranih autora, pa se pitanje skoro samo nameće. Koji su tvoji utisci o današnjoj situaciji na sceni, vezi između pisaca i publike? Šta je potrebno da se opstane tako dugo na sceni, stvara i pomaže domaća scena fantastike?
Odgovor: Mislim da s ozbirom na veličinu zemlje, broj stanovnika, sve nevolje koje smo prošli, imamo veoma dobru scenu fantastike; ja bih je najmanje nazvao zadovoljavajućom, lično mislim da je mnogo bolje od toga. Naravno da ne treba hvaliti ono što realno ne valja, i da treba postojati objektivna kritika, ali ponekad mi se čini da se zaista bez realne potrebe na silu stvara neka loša atmosfera, neki besmisleni sukobi se potenciraju, preganjanja i mračne prognoze ,,ništa ne valja”. Evo uzimam npr. našeg suseda, Hrvatsku, koja je prilično bogatija od nas, ekonomski, članica je EU, pa koliko se više knjiga fantastike domaćih pisaca čita kod nas, kod nas je svako dobio barem desetak utisaka i recenzija i od ljudi koje ne poznaje, dok se tamo recimo žale da godinama nemaju nikakav fidbek na nešto objavljeno. Ne govorim to da bih njih potcenio, već hoću da kažem da kod nas nije baš uvek tako crno kako često apokaliptično predstavljamo. Da bi se opstalo, potreban je – kvalitet. Ono što ne valja će vremenom otpasti, a kvalitet pre ili kasnije ispliva. Lično, voleo bih da vidim više zajedništva i dobre volje u srpskoj fantastici; ne kažem da ih nema, ima ih, ali može i bolje. Kad samo pomislim koliko se dobrih knjiga moglo napisati za vreme silnih i silnih dana i nedelja i meseci rasprava u srpskom fandomu, koje su ponekad, stvarno ličile na najgore rijaliti gluposti. Svaka besmislena rasprava je čisto gubljenje vremena i rasipanje kreativnosti.
5. Pisanje, sređivanje, prelom, štampa i distribucija su zahtevni koraci koje svaki pisac mora da napravi da bi objavio roman ili zbirku. Saradnja s udruženjima pomaže pri nekim od ovih koraka, međutim, kako taj proces teče kod nezavisnog pisca poput tebe? Koji su najteži koraci koje si povukao i s čim se sve pisac suočava na putu do odštampanog dela?
Odgovor: Svakako da bi svi mi koji pišemo voleli da su uslovi idealni, ili mnogo bolji, da je tehnička priprema knjige savršena, da se ne moramo sami snalaziti oko promocija, da imamo književne agente, itd. Ali situacija, naravno, kao i inače u životu, nije uvek onakva kako bi mi hteli. Izbor je ili pisati uz sve prateće probleme, ili čekati bolja vremena i bolje uslove. Moj izbor je ipak pisati sada, jer dok dočekamo odlične uslove može nam se desiti da život i vreme prođu pored nas. Da ne širim priču o zaista mračnim vremenima u kojima živimo, ali spomenuću da nas je u poslednjih nekoliko godina prerano napustilo nekoliko kolega pisaca koje sam poznavao što virtuelno, a neke i uživo. To me je još više učvrstilo u uverenju da treba da pišemo sada i ovde, a ne da čekamo ,,kada se steknu bolji uslovi“…
Što se tiče udruženja, i sam sam član neformalnog, nažalost sada faktički ,,mrtvog“ udruženja Esnaf V. Kada se osvrnem unazad, mislim da zaista mogu biti ponosan na ono što smo uradili kao udruženje. Ostavili smo iza sebe dve štampane zbirke priča (V-fantastične priče iz ravnice, Nešto diše u mojoj torti), nekoliko elektronskih horor zbirki Nešto diše u mojoj torti, koje su postale svojevrstan i prepoznatljiv brend. U našim zbirkama su značajne korake ka svojoj afirmaciji stekli sjajni domaći pisci, poput Relje Antonića, Igora Ivaniševića, pokojnog Radoslava Slavnića. Zaista mi je žao što nismo nastavili. S druge strane, dođe u radu u grupi i do zasićenja, želje za promenom, naravno ponekad i do nesuglasica, sve je to normalno. No nismo mi prestali raditi zajedno zbog nekih velikih nesuglasica; nikakve ozbiljnije podele nismo ni imali. Jednostavno nas je odvuklo vreme, poslovne, privatne, porodične obaveze i nismo uspeli da nastavimo. Ali vreme u kom smo zajedno radili i stvorili nešto vredno, uvek će mi biti drago. Lično, nemam više ni vremena, a iskreno ni živaca za grupni rad; omatorio sam za to, volim raditi sam, naravno učestvujem na konkursima i u zbirkama za koje me neko pozove. Što ne znači da se ne treba udruživati, pogotovo kad su u pitanju mladi. AVKF je uradio sjajne stvari, i verujem da će i ubuduće, apsolutno podržavam. Malo sam odlutao od pitanja, izvini. Ja nisam imao nekih poteškoća prilikom izdavanja knjiga, pošto je moj izdavač Presing, tj. urednik Predrag Milojević vrlo korektan čovek, tako da zaista s te strane nemam nikakva traumatična iskustva. Najviše sam se dvoumio da li da u prvu zbirku stavim neke priče, ratne, za koje mi se činilo da su suviše lične, da neće ništa značiti ljudima, da će biti pogrešno shvaćene. Srećom to se nije dogodilo, vrlo dobro su prihvaćene.
6. Publika najviše vidi pisca kroz delo, a vrlo retko ima priliku da gvirne iza kulisa i sazna koliko rada i istraživanja uđe u priču. Interesuje me odakle dobijaš inspiraciju, od kojih autora i šta su tvoje preporuke početnicima? Zatim, otkrij nam šta možemo da očekujemo od tebe i da li radiš na nekom novom projektu?
Odgovor: Inspiracije uvek ima, svuda je oko nas. Recimo, kada sam putovao pre nekoliko godina za Budimpeštu, inspirisao me je taj ,,prazan“ prostor koji se pružao od granice do grada, te stotine kilometara ničega – samo autoput, beskrajna polja i pokoja kućica. Meni planinskom čoveku je to budilo neki nespokoj, i inspirisalo me je da napišem priču Panonski demon. Živimo u vrlo zanimljivim vremenima, na vrlo dinamičnom i nestabilnom području za fantastiku i horor-idealnom. Budućim piscima poručujem da budu svoji – pišite ono što zaista želite, što volite, ne oponašajte nikoga. Nadam se kao što si pomenuo na početku, da sam uspeo izgraditi svoj prepoznatljiv stil, stil fantastike povezane sa prirodnim, planinskim ambijentom i realnim događajima; ti si npr. prepoznatljiv po vojnom SF i specifičnoj terminologiji i radnji, i po meni je to pravi put – biti svoj. Ljudi osete kada se nešto piše iskreno, iz zanosa, a kada se pokušava na silu. Radim ponešto, želim da napišem nešto lepršavije i opuštenije, planiram poraditi na avanturama čarobnice Dace, koja je odlično primljena kod čitalaca, pa videćemo hoće li se iz toga izroditi moj prvi roman ili četvrta zbirka priča. Hvala ti što si mi dao prostora da kažem nešto o svom pisanju, veliki pozdrav za tebe i čitaoce AVKF.
Borisove zbirke možete naći ili poručiti ih onlajn u Delfi knjižarama u Beogradu, od izdavača Pressing ili kod autora lično, a na GoodReads-u pogledajte u kojim zbirkama su se pojavile njegove priče.