Mladen Milosavljević, pisac Kal Juge, neko je ko svakako privlači veliku pažnju čitalaca počevši od toga da je urednik časopisa Omaja pa do toga da je snimio nekoliko dokumentarnih i jedan igrani film. Ovog puta na čaju sa Vodičem podelio je sa nama neke svoje ideje i misli apropo svog dela i književnosti uopšte.
Šta je najvažnije pitanje na koje jedan roman treba da da odgovor?
Roman bi, po mom skromnom mišljenju, pre svega trebao da bude zanimljiv. Da obrađuje neku ne toliko frekfentnu temu ili da joj prilazi na način koji proizilazi (ili bi barem trebalo da proizilazi) iz osobene i prepoznatljive poetike samog autora. Roman ne mora da daje odgovore ali bi trebalo da postavlja pitanja.
Istorija, fantastika, horor sve se ovo prepliće u tvom romanu Kal juga. Kako bi ga ti definisao?
Najkraće rečeno, to je istorijski roman sa elementima fantastike, pretežno folklorne. Radnja romana obuhvata vremenski okvir od dva i po veka i, radeći na njemu, imao sam ideju da kroz priču o Lepenskom Viru i periodu u kome su Srbijom vladali Austrijanci, početkom 18. veka, čitaocima skrenem pažnju na neke događaje koji, barem do sada, nisu bili česta tema u domaćoj književnosti. Slušajući utiske onih koji su knjigu pročitali, zaključio sam da je element istorijskog ipak odneo prevagu.
Koji su tvoji književni uzori?
Volim atmosferu koju su umeli da stvore pojedini domaći pripovedači, kao na primer: Veljko Milićević, Anđelko Krstić, Grigorije Božović, Simo Matavulj, Petar Kočić, Bora Stanković, Branko Ćopić i da ne nabrajam dalje, ima ih zaista mnogo. Imam utisak da sam se oduvek bolje snalazio i razumeo sa starijim pripovedačima, nego sa savremenicima. Takođe, većina onoga što čitam nema mnogo veze sa fantastikom. Trudim se da kroz pročitano obogaćujem jezik, dok su teme i žanr neretko stvar finih i često neuhvatljivih nijansi.
Šta te inspiriše i motiviše da stvaraš?
Sadašnjost, prošlost (bilo lična ili opšta), sreće, nesreće, pobede i porazi. Jednom rečju – život.
Kako to da si izbegao zamku domaće folklorne fantastike i zadržao se na istoriji?
Bojim se da folklorna fantastika nikada nije bila društveno pozicionirana, niti književno utemeljena u toj meri, da bi se o njoj govorilo kao o žanru za sebe, što je, recimo, slučaj sa izuzetno razvijenim i sveprisutnim žanrom istorijskog romana. Jednostavno, iako sam veoma naklonjen elementima folklornog, arhetipskog i mitskog, u mom romanu prvencu je istorija prevagnula zbog svoje težine, odnosno količine.
Šta očekuje čitaoce u tvom romanu? Šta misliš da će im privući pažnju?
Teme koje se nisu pohabale od preteranih obrada i pomalo arhaičan jezik.
Koje su tvoje omiljene knjige?
Ima ih zaista puno. Izdvojio bih “Beogradske priče”, Sime Matavulja i “Petrijin venac”, Dragoslava Mihajlovića, koje sam nedavno čitao po ko zna koji put.
Da li čitaš nekog drugog dok pišeš?
Zavisi od forme koju pišem. Verujem da je romanopisanje isuviše ozbiljan posao i da su konsultovanje izvora i održavanje mentalne kondicije omiljenim knjigama, tokom pisanja romana jednostavno neophodni.
Da li nam pripremaš nešto novo?
Da. Pre nego što nastavim sa započetim serijalom o Lepenskom Viru, planiram objavljivanje romana u kome će elementi folklorne fantastike, nadam se, nadvagati istoriju.
S kim bi od istorijskih ličnosti voleo da popiješ kafu ili čaj i zašto?
Popio bih kafu sa Stanišom Markovićem Mlatišumom, jednim od protagonista mog novog romana. Pitao bih ga štošta o prokletstvu vezanom za kamenu ćupriju u Smederevskoj Palanci, sujeverju i strahovima stanovnika Srbije, s početka 18. veka.