Magični realizam je pravac književne fikcije u kojem se prepliću realne stvari sa onima koje se inače ne bi mogle sresti u realnosti, tako da deluju, ne kao da su se dogodile, već kao da su sastavni deo svakodnevice. Tako se za Milosavljevićev roman Jezava može reći da pripada pravcu magičnog realizma, uže određeno, jednom njegovom rukavcu zvanom folklorna fantastika.
Autor je žanrovski pred sebe postavio veoma ambiciozan zadatak, pa dodatno zabiberio izuzetno kompleksnom strukturom, brojnim likovima, kao i dugačkom vremenskom linijom koja se proteže unazad sve do šesnaestog veka. Uzevši pritom u obzir i to da je mnoge istorijske ličnosti uklopio u svoju imaginacijsku šemu, spojio ih na istoj lokaciji, sa gomilom potpuno izmišljenih karaktera, Milosavljević je na verovatno najteži mogući način utemeljio žanr, tako da se razlike između realnog i fiktivnog stapaju taman u toj meri da postaje nebitno šta je izmišljeno, jer sve postaje deo autorove pažljivo građene paradigme.
U pisanju je uvek je veliki problem kada se stvarnim likovima u interakciji dodaju fiktivni, jer ponašanje i jednih i drugih može postati neprirodno. U Jezavi to nije slučaj, budući da su svi likovi nastali na potki koju čine prepletaji nekoliko dihotomija poput religiozno-mitološko, htonsko-solarno, odnosno realno-fiktivno, čiji je prirodni sukob prvo izražen i akcentovan dramaturški, zatim pomiren i doveden na nivo kohabitacije u žanrovskom momentu. Može se reći da autor gradi sopstvenu viziju fantastike kroz preplitanje istorije i fikcije, odakle stvara najširu perspektivu, da bi se na dalje lako ulazilo u žanrovske momente, kad god je to zahtevano u gradnji fabule.
Prvi pojmovni par, religiozno-mitološko je alegorično oslikan u odnosu solarne religije i potpuno htonske mitologije naših prostora, u formi narodnih predanja, što je autorov način da događaje, bili oni realni ili fiktivni, predstavi na najdirektniji način, ne ostavljajući mogućnost čitaocu da se zapita da li „prevaren“, što je odlika majstora pripovedanja. Kamen i voda, most i reka, kao i jedno razrušeno sveto mesto zvanične religije pokreću kauzalni niz događaja koji se završavaju (da li, zaista?) u današnje vreme. Tu se po prvi put uvodi žanrovski momenat baziran na „prokletstvu“ koje sledi nakon uništenja svetinje. U ovom slučaju, crkveni objekat je poslužio za građu kamenog mosta, neophodnog stanovnicima tog kraja. Istovremeno, na simboličnom planu, gubi se most ka iskupljenju, a „božja“ osveta kreće da se sprovodi preko htonskih sila, na taj način menjajući solarno htonskim, koje na dalje prerasta u žanrovski momenat folklorne fantastike i, neretko, čistog horora, jer horor žanrovski upravo vuče najdublje korenove iz narodnih predanja i „strašnih priča“.
Kako bi zaplet još jače naglasio i preneo na materijalnu ravan, Milosavljević uvodi inicijalni sukob dvojice protagonista, koji će odrediti dalji tok čitavog romana, ali i sudbine tog kraja.
Prvi je, možemo reći – oličen u solarnom principu. Oficir, ratnik koji je zaštitnik svog naroda, ponajbolji vojnik regenta i kao takav predodređen za najveća dela, ali i za najstrašniji usud. Njegova greška proizilazi iz njegovog položaja i društvenog tipa koji predstavlja. Ne može a da slepo ne sluša naređenje, sprovodeći volju svetovne vlasti, bez postavljanja pitanja o posledicama. Upravo će ga grubi karakter, lišen moći predikcije i prekognicije uvesti u problem i naterati da jednim nepromišljenim činom postane nosilac fatuma čitavog dela naroda, i to tako da se prokletstvo provlači kroz naslednu liniju, bez tendencije da se prekine, osim ponovnim dejstvom jače sile od one koja ga je inicijalno proizvela.
Drugi je potpuno htonski i intuitivni tip, koji dolazi iz daleka, sve vreme osećajući nespokoj i zov nepoznatog. Njegova prirodna povezanost sa silama iza pozornice svakodnevnih događaja predstavlja njegov usud. Ako prvi sluša impulse ljudskih autoriteta, drugi sluša zov krvi, prošlosti i tradicije, i tom ključu treba posmatrati njihov sukob.
Postavka za taj sukob je majstorski postavljen kroz jednu od poslednjih priča, u kojoj se objašnjava poreklo i dinamika spirale koja u sebe uvlači sve, ma koliko daleko bili od Jezave, inicijalnog htonskog magnetizma. Ispostaviće se da dvojica protagonista ne mogu da sarađuju, do te mere da jedan drugome svesno i otvoreno urušavaju autoritet pred podanicima, posredno dovodeći u pitanje i nadređene, a samim tim i sistem. U sukobu takvih principa, neko nužno strada, simbolično, na „dan mrtvih“, kada i počinje novija istorija Livata, istovremeno istorijskog i fiktivnog mesta događaja romana.
Na dalje, sukob obuhvata sve generacije, do današnjeg vremena, tačnije do ubistva same Jezave, koju na početku knjige stavljaju u cev kako bi izgradili mini hidro-elektranu, dok istovremeno i poslednja dva potomka „zaraćenih“ familija doživljavaju sličnu sudbinu. Kao simbol života i duha naroda, smrt Jezave je smrt svih priča i njihovih protagonista koji su se borili protiv svake pošasti, ali protiv kapitalističke neće moći, jer tu ni predačka magija, niti najbolji zduhaći iz naroda ne pomažu. Nastavak se simbolično naslućuje u nekoj vrsti tehno-korporativizma, gde neka druga vrsta magije preuzima narativ, što je tek blago nagovešteno na samo početku romana, ujedno i kraju priče o Jezavi i njenoj magiji.
Predstavljajući likove kroz istoriju, autor se postavlja veoma kritički prema narodu i njegovim manama i vrlinama, bez trunke pristrasnosti. Ne samo da su izdaja, nasilje svake vrste i ostala nepočinstva oslikana realno i nepretenciozno, već je i sama istorija kao svojevrsna veština pripovedanja dovedena u pitanje. U tom meta-istorijskom narativu o samoj istoriji, autor nam pokazuje koliko je lako falsifikovati događaje iz prošlosti, te u kojoj meri oni predstavljaju ništa drugo do mešavinu perspektive i namere pripovedača, a obe stvari mogu biti itekako korumpirane. U tom smislu, narodni junaci su često istovremeno i ubice i prevaranti, ali potreba da se očuva duh naroda kroz priče o herojima je veća od individualnih grešaka, makar podrazumevale i zločine poput ubistva. Takođe, mit o jakim krvnim lozama i „naslednim“ osobinama poput morala, čojstva, junaštva i sličnih, je uspešno razbijen na mnogo mesta. Jednostavno, od dobrog oca i majke, može ispasti i rđavo dete, i obrnuto. To je značajna stvar u pripovedanju jer daje jedan dublji uvid u problematiku rigidnog tradicionalizma, koji se drži nacionalističkih postulata na način koji je najštetniji po samu naciju.
Autorova studija naroda je promišljena i analitički vođena kroz niz karaktera koji imaju neke zajedničke crte poput sklonosti ka svadljivosti, izdaji, ali i herojstvima i delima koja ostaju zauvek upisana zlatnim slovima u istoriju. Samim tim se stvara objektivna slika tipičnih predstavnika naroda i situacija koje su ga izgradile, tako da čitanje Jezave zapravo daje odličnu podlogu za bavljenje slabo osvetljenim istorijskim jendecima i budžacima.
Jezavu treba čitati bar dva puta za redom. Pored toga što je uzbudljiva folklorna fantastika, na momente je i jako dobar horor, triler, istorijska fikcija i veoma zabavna knjiga, od prvog do poslednjeg poglavlja. Autorov objektivni pristup, bilo da piše iz prvog, ili trećeg lica, je i više nego efektan u oblikovanju karaktera i situacija, tako da će svako ko se sa samo malo više pažnje udubi u čitanje uvideti da su svi likovi jednako živi i različiti istovremeno. Uzevši u obzir sve pomenute činjenice, može se bez problema zaključiti da se radi o jako zrelom književnom delu koje zaslužuje svoje mesto u istoriji srpske književnosti.