Pre par godina u izdanju IK Booka i u odličnom prevodu Gorana Skrobonje pojavio se „Nedovršeni posao,“ roman popularnog savremenog američkog pisca Tomasa Ligotija. Po preporuci osobe čiji ukus za prozu cenim, knjiga se našla na mom ovogodišnjem spisku za kupovinu na Sajmu (na koji na kraju nisam otišla, ali odlično je poslužio i Beopolis u Domu omladine). U stvari, knjizi me je više privukao kratak prikaz na zadnjoj korici nego preporuka. Tu između ostalog piše da je „ovoj priči o korporativnom užasu suđeno da postane kultni klasik, jer će demonska odmazda u njoj biti izuzetno bliska svakome ko je ikada bio nezadovoljan na svom radnom mestu.“ Pa kako je onda ne pročitati? J
Radnja je sledeća: Frenk Dominio je samo jedan u nizu beznačajnih šefova odeljenja u velikoj korporaciji za koju do kraja nećemo saznati čime se zapravo bavi, a to kao da je sasvim nebitno čak i najvišem menadžmentu – bitno je da se proizvodi recikliraju, da se „kreativni“ napori svedu na smišljanje kako da se napravi nešto što brže i jeftinije a proda što skuplje, i da se oni kojima je firma važnija od svega u životu prepoznaju i nagrade.
Frenk oseća ono što mnogi osećaju na radnom mestu: strah, teskobu, olakšanje kada ode na pauzu za ručak, želju da se dodvori nadređenima i da ga oni prihvate, pomešanu sa gnušanjem prema njima, itd. Iako je anksioznost glavnog lika jasna od samog početka, a u više navrata on pominje i svoju opsesivno-kompulzivnu prirodu, u svojim razmišljanjima i noćnim morama o šefu ga prihvatamo kao prilično „normalnu“ osobu, čitaocu možda sličnu. Voli sa prijateljem iz firme da ode na ručak i popriča iskreno, u slobodno vreme obilazi napuštene zgrade u predgrađu i fotografiše ih, očaran oronulošću i nemilosrdnim protokom vremena, dakle – uživa u stvarima koje se ne tiču firme, te samim tim osvaja naše (ili bar moje) simpatije.
Jednog dana, potaknut željom da šefu i kolegama koje tokom cele knjige u sebi naziva svinjama pruži razlog da počnu više da ga uvažavaju, Frenk na nedeljnom sastanku ushićeno iznosi jednu svoju IDEJU. To je plan koji će, kao i delatnost kompanije, ostati tajna za čitaoca, ali suština je da je u pitanju neki inovativni proizvod koji bi firmi možda doneo priličan profit. Međutim, ne samo da Frenkovo izlaganje ne prate usklici oduševljenja i čestitanja na briljantnoj zamisli, već upravo suprotno. Glavni šef i preostale kolege sa podsmevanjem i bez mnogo razmatranja ocenjuju ideju kao neadekvatnu i brzo prelaze na druge tačke na dnevnom redu. Nakon ovog incidenta uslediće još neprijatniji „momenti“ sa svakim od kolega sa sastanka ponaosob, zatim Frenkovo premeštanje u „privremeni“ tim za restrukturiranje kompanije, a nakon toga će Frenk da bude bačen u zapećak firme i smenjen sa pozicije šefa odeljenja uz folirantsko objašnjenje da je sve to prirodni sled događaja, a ne nekakva zavera.
Ovo degradiranje na radnom mestu je u knjizi opisano postupno i mi jasno vidimo kako Frenkova anksioznost raste. I zato u ovom čitaocu nema osude niti nerazumevanja za junaka kada ovaj odluči da kupi čitav „sanduk oružja“ i u svom umu počne da fantazira o danu kada će se osvetiti svim svojim tlačiteljima. Međutim, pre nego što roman preraste u akcioni film sa mnogo ispaljenih hitaca iz raznoraznog vatrenog oružja, desiće se nešto čudno i potpuno preokrenuti tok radnje. Iznenadnom pojavom tajanstvene crne reke koja prekriva Frenka Dominiona i daje mu natprirodne moći, naš jadni junak će svoju osvetu početi da sprovodi na mnogo groteskniji način nego što bi i u najluđim snovima mogao da poželi. Iz te grotesknosti verovatno potiče svrstavanje romana Tomasa Ligotija u horor žanr, mada ja taj horor mnogo više prepoznajem u opisima svakidašnjih kancelarijskih odnosa nego u krvavim scenama (a ima i toga, ne bojte se!).
I kako osveta odmiče, tako Frenk počinje da shvata da svakom novom žrtvom on odmiče korak dalje u tami koja ga proždire, i da nema povratka. Na poslednjim stranicama dobićemo odgovor na pitanje šta se zaista događa Frenku i za mene je rešenje misterije veoma zadovoljavajuće, a posebno mogućnost da je… i sada sledi mali spojler!… cela Frenkova osvetnička faza u stvari proizvod mašte njegovog jedinog preživelog dela – njegovog uma. Naravno, mnogi poklonici horora verovatno neće prihvatiti ovakvu verziju završetka romana, i verovatno s pravom, jer kraj zaista može da se shvati na više načina.
Ono što mi se posebno dopada u „Nedovršenom poslu“ jeste Ligotijev precizan, jasan stil pisanja, kao i velika posvećenost filozofskom obrazlaganju problema u kojima se glavni junak i savremeni čovek nalaze. Pisac se ne uzbuđuje oko činjenice da će možda tim sporijim tempom i pažljivim osluškivanjem unutrašnjeg stanja junaka možda da izgubi čitaoce željne akcije. Sigurnom rukom ispisuje jednu zaista jezivu sudbinu u korporativnom svetu, i pravi od svoje priče roman koji jednako uspešno može da bude prihvaćen i kao horor roman, i kao roman koji ne podleže žanrovskoj kategorizaciji.